Umetnost među kamionima

Foto Đorđe Kojadinović

O vezama srpskog biciklizma i kulture tek treba pisati. Ne samo što je biciklizam deveta rupa na sportskoj svirali, baš kao što je kultura trinaesto prase u životnom svinjcu, pa zato rad u kulturi umnogome nalikuje brdskoj vožnji sa maksimalnim otporom pedala, nego je i, kažu poznavaoci, jedan biciklista zaslužan za novi, kulturni život Savamale.
Većinom smo iz Novog Beograda i Zemuna, i prvo smo tamo tražili prostor za sebe. Nismo našli ništa prikladno, a onda je naš direktor biciklom prošao pored Savamale i video magacin koji mu se učinio zanimljivim. Dobili smo 2009. taj stari magacin ,Centrotekstila u potpunom haosu, a pored nas nije bilo baš nikoga. Zapravo smo bili samo mi i ,Kafe Čorba, možda još neki klub, ali kraj je bio miran i odjednom bum!, kaže Bojana LJubišić, direktorka komunikacija Kulturnog centra Grad.

Bio je to baš bum, nema šta, jer je Savamala od bolnog čvora beogradskog saobraćaja, u kome nije bilo ničeg lepog mimo zagrljaja na peronima autobuske stanice, napredovala do umetničke četvrti u kojoj podnevni šetač radnim danom bez osobitog truda može nabasati na izložbu švajcarskog umetnika ili prvi beogradski međunarodni skup majstora tetovaže. Ponuda Kulturnog centra Grad već je kultna. Izložbe imaju barem nedeljno, a Bojana kao posebno dragu izdvaja prošlogodišnju postavku umetnice TKV, retko druženje uličnih umetnina sa zidovima galerija. Književne večeri, to jest gradske knjižnice, kako ih zovu, u KC Grad su dovodile Davida Albaharija, Svetislava Basaru, Nebojšu Krivokuću, a za desetak dana će i Viktora Ivančića, jednog od osnivača neponovljivog Feral tribjuna.

To nisu dosadni književni programi, promocije na kojima neko nešto priča, mnogo je življe. Uveli smo, recimo, običaj da svaki književnik svoje veče završi birajući muziku.
Nebojša Krivokuća je, recimo, čitaoce/slušaoce počastio Bazkoksima (Buzzcocks) i Andertounsima (Undertones), starim pank poslasticama, a nečega za umetničke stomake Beograđana tokom savamalskog podneva bilo je i u galeriji Hab. Galerija Hab je tipičan proizvod savamalske fabrike umetnosti. Postoji dve godine, u njoj je izlagao legendarni DŽoni Racković, a smestila je i ponešto od Bitefa. Savamalom bi mogle leteti prazne kartonske kutije, kao u svakom ruiniranom kvartu svakog velikog grada, ali u Habu su takve kutije bile umetnička instalacija.



Švajcarski umetnik Zimun od iskorišćenih kartonskih kutija napravio je zvučnu instalaciju baš za naš prostor, objašnjava producentkinja galerije Jelena Piljić.
Ta je Zimunova instalacija bubnjala kao što bubnja krv u žilama Savamale, a moglo se i dalje paralelama. Nije li Beograd i Savamalu odbacio kao kartonsku ambalažu, a neko je kreativno upotrebio?

Savamala je neiskorišćena četvrt Beograda. Otkako znam za sebe, Karađorđeva mi je ulica bila najlepša, zgrada definitivno najlepših u celom gradu, a bila je prljava i ružna, i njome su prolazili kamioni, odgovara Jelena.

Baš zato što je prljava, ružna i njome prolaze kamioni, hibrid postindustrijskog raspada i tranzita kroz Beograd, Karađorđeva ulica je sa okolinom mogla postati stecište umetnika. Jeftin zakup i mogućnost da se šminkaju ruine doveli su tamo umetnike kao što su svojevremeno u berlinski Krojcberg, pa poneko Savamali i tepa beogradski Berlin. O tome kakav je koktel kulture tamo smućkan svedoči i podnevna ponuda Mikser hausa već pomenuta konvencija umetnika tetovaže. Nije poznato da li su i majke tetoviranih zavolele tetovaže koje su nastale u Mikseru, kao što je tvrdio slogan skupa, ali izvesno je da tokom posete reportera NIN-a niko nije dozivao mamu. Ako čovek želi tetovažu zato što ima njome šta da poruči, sebi ili drugima, svejedno, dodir igle je injekcija adrenalina, a ako je u nekom trenutku baš zabolelo, tetoviranima je pomagao pogled na burlesku, još jedan svež dodatak savamalskoj kulturnoj ponudi. I sva je ta ponuda javna, a na spratovima Karađorđeve ulice, skriveni od oka šetača, kreativni su i mnogi drugi. Iznad bratskih barova, prikladno nazvanih Mladost i Ludost, u atelje se smestilo pola tuceta mladih umetnika.



Živim u kraju, ovde sam često dolazila i na kafu, i dobila sam ideju da iznajmim sprat i napravim atelje. Potom sam sa prijateljima odlučila da napravimo umetničku koloniju, da se širimo sa jednog prostora na dva, sa jednog sprata na drugi, pa dokle stignemo. Raznovrsni smo i zato možemo da razmenjujemo iskustva. Ja sam slikarka, imamo modnu kreatorku Mariju, Vuk i Katarina su vajari, Filip i Dragan džez svirači, Natalija je fotograf, priča slikarka Mina Radović.

Atelje je svakako u haosu poput onog nekadašnjeg magacina Centrotekstila u kome graduje KC Grad, ali haos je ovde, srećom, kreativan. Čak i prazne flaše i gajbe pomorandži posledica suživota sa barovima izgledaju sasvim harmonično sa umetničkim pomagalima. Čak i bicikli, koji bi, rekosmo, trebalo da imaju počasno mesto. A prednosti umetničkog života u koloniji očigledne su. Kada modna kreatorka Marija uskoro bude imala reviju, Mina će joj biti model, Natalija sve slikati, a ko će biti zadužen za zvučni štimung, očigledno je. Kao što je očito i da je Beogradu potreban pogled sa strane.



Blizu su akademije, i umetnici sa njih, i oni su otkrili kakva Savamala može da bude. Jedna je moja drugarica na studije došla iz Valjeva, gledala je kroz prozor akademije, i rekla ,Kakve divne građevine, a tako zapuštene, ovo bi stvarno mogao da bude umetnički kvart. Do tada nisam obraćala pažnju, ali malo pomalo počeli smo da se budimo, da shvatamo kako je ova ruina inspirativna da stvorimo nešto kontrastno. Ideja se širila od usta do usta, jedan je prostor zauziman, pa drugi
Vajarka Katarina saglasna je da je Karađorđeva postala veliki umetnički pogon zato što daje mogućnost da se na njoj interveniše. Dodaje i tu prednost što nema komšija koje bi mogle da se bune zbog glasne muzike. Jedan sagovornik NIN-a, međutim, brine se koliko će muzika Savamale potrajati.

Kada god razmišljam o kreativcima, pogotovo mlađima, uvek u potrazi za prostorom, shvatim da je Savamala bila prirodno mesto za okupljanje. Prvenstveno zato što su je gradske institucije zapustile, zapravo zapustio je sistem, a kreativnost uvek beži u poluilegalu, u manje razvijene delove grada. Savamala je zanimljiva baš zato što se oseća sloboda, zato što je nerazvijena, pogotovo infrastrukturom, te velikom kapitalu još ovde nije zanimljivo, ali to se već menja konceptom ,Beograda na vodi i mislim da će se uticaj džentrifikacije osetiti. Nisam previše veliki optimista Najveći deo prostora u Savamali u rukama je privatnika koji sede na nekretninama čekajući da ovaj kraj dobije na ceni. Kada tržište nekretnina počne da diktira, kreativni deo populacije Savamale nužno će se izmeštati. Ne bih voleo da kreativna intervencija bude kratkog daha, ali bojim se da ima ograničen vek trajanja, kaže Marko Radenković, generalni menadžer Nove iskre.

Nova iskra je još jedna od novih iskri Savamale, mesto gde svako ko se bavi grafičkim dizajnom, veb-dizajnom, industrijskim dizajnom, fotografijom, arhitekturom i sličnim može iznajmiti prostor za rad, umrežiti se sa drugim kreativcima i, kako kaže Radenković, nuditi rešenja koja ne zadovoljavaju samo profitno razmišljanje, već imaju širi društveni značaj, poput redizajna učionica u školama, čime se Nova iskra između ostalog bavila. Taj se živi dizajnerski kombinat trudi da okupi upravo najugroženije dizajnere, frilensere, i time se uklapa u slobodno umetnikovanje Savamale, ali možda se iz njega budućnost ovog dela grada vidi bolje, baš zato što je iznad Karađorđeve, u Ulici Gavrila Principa. Šalu na stranu, Radenković je rekao pravu reč, i zna šta ona znači. DŽentrifikacija nema odgovarajući prevod na srpski jezik, ali se svejedno upravo dešava u Savamali, i proces je u kome su umetnici prvi heroji, ali i poslednje žrtve. Kada već Savamalu poredimo sa Krojcbergom ili nekim ulepšanim delovima Bronksa, vredi se podsetiti kako je izgledala njihova džentrifikacija. U ozloglašene ulice prvi su stigli umetnici koji nisu mogli ništa drugo da priušte, i svakako su ih uljudili. Za njima su stigli i drugi umetnici, pa publika, pa mediji sasvim nalik okupaciji Savamale. Ali je i u Nemačkoj i u SAD, privučen publikom i medijima, najzad stigao i kapital, koji nije došao da uljudi, već da pogospodi, i tamo gde on kroči, samonikle umetničke kolonije odstupaju. Srbija možda još nema investitore koji bi mogli da kroče u Savamalu, ali imaju ih Ujedinjeni Arapski Emirati.



Pritom, da bi Savamala prestala biti umetničkim kvartom, uopšte nije potrebno da se bilo šta od Beograda na vodi izgradi; dovoljno je da se sruši šta je planirano. Industrija je ionako pokojna, i ostaje samo da se preseli saobraćaj i premeste autobuska i železnička stanica, pa da taj deo grada postane dovoljno privlačan da privatnici koji sede na nekretninama podignu cene, kako bi rekao Marko Radenković, jer je Savamala već bila privlačna, gospodska, o čemu govore lepe zgrade koje oduševljavaju Jelenu, Minu i druge sagovornike NIN-a. Kada cene zakupa skoče, umetnici će morati da odskoče negde drugde.
No čini se da ne razmišljaju o tome previše. Naposletku, navikli su da voze bicikl uzbrdo.