Ruska romansa ili američki bluz

Foto Oliver Bunić

Toliko o šansama da se ponovi Titov recept profitiranja zahvaljujući mudroj odluci o neutralnoj poziciji u hladnom ratu velikih igrača: umesto umiljatog jagnjeta koje dve ovce sisa, Srbija je odlukom Vladimira Putina o odustajanju od izgradnje Južnog toka, za koju je predsednik Rusije okrivio Brisel (i Sofiju pride), postala najveća žrtva aktuelnog sukoba Rusije i Zapada.

I to ozbiljna žrtva. Čak je i premijer Aleksandar Vučić priznao da je odustajanje od Južnog toka teška vest za Srbiju. I još se usudio da uputi nešto poput kritike ruskom predsedniku. U najskorije vreme očekujem da ću razgovarati sa predsednikom Putinom i da ću od njega dobiti odgovor na pitanje zašto nismo bili upoznati sa odlukom o prekidu izgradnje Južnog toka. Ja za tu odluku nisam znao, iako sam se tokom godine tri puta sreo s Putinom, rekao je Vučić u prvoj reakciji na neprijatno iznenađenje, u sredu 4. decembra.

S Putinom je, međutim, telefonski razgovor imao predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je poslednjih dana dao niz izjava u potpunom neskladu sa politikom Vlade. Vučiću se odazvao samo ruski premijer Dmitrij Medvedev, neuporedivo slabija politička figura najveće zemlje na svetu u poređenju sa Nikolićevim sagovornikom. Nakon oba ta razgovora dobili smo samo nemušta saopštenja i nove razloge za spekulacije o poremećenim odnosima i različitim geostrateškim opredeljenjima predsednika i premijera.

Nije to, međutim, jedina enigma. Uprkos izričitim tvrdnjama ruske strane da je priča o Južnom toku završena, procene da još ima šanse za izgradnju gasovoda nisu stigle samo od Dušana Bajatovića, direktora Srbijagasa i drugih domaćih političkih funkcionera kojima su ruske romanse bliže od američkog bluza. Prostor za promenu odluke o odustajanju vidi se i iz nekih, mada ne mnogobrojnih, evropskih uglova. Obe škole mišljenja imaju nešto zajedničko ocenu da je odluka o odustajanju politička, baš onako kako je politička bila i cela ideja o pokretanju projekta u kome je učestvovalo sedam evropskih zemalja.


Foto profimedia.rs

Zato se, pored potrage za novim rešenjima za energetske probleme, uveliko radi i na preusmeravanju političkih posledica odluke koju je Putin saopštio u Ankari, najavivši, pritom, izgradnju gasnog čvora na tursko-grčkoj granici. Tako je šefica evropske diplomatije Federika Mogerini imala u ponedeljak šta da saopšti sagovornicima u prestonici zemlje-šampiona u dužini pregovora o pristupanju EU. Podsetivši da je Turska podržala manje od trećine skorašnjih spoljnopolitičkih stavova EU, dok je u prošlosti stepen usaglašenosti bio oko 80 odsto, ona je upozorila i da nedovoljna usaglašenost EU i Turske na planu spoljne politike i bezbednosti treba da se popravi. I još - neusaglašenost predstavlja problem i za EU, ali je uglavnom problem za Tursku, istakla je Mogerinijeva. Poseta ekipe visokih zvaničnika EU u kojoj je bio i komesar za proširenje EU Johanes Han, trebalo bi, prema tumačenju Rojtersa, da pruži novi podsticaj odnosima EU i Turske, kao i da utiče na poboljšanje saradnje u borbi protiv Islamske države i pritisne Ankaru da ne potkopava sankcije EU prema Rusiji.

Jer sve je to u očiglednoj vezi. Odustajanje Rusije od Južnog toka je direktna posledica ukrajinske krize, odnosno pritisaka koje je Vašington konstantno vršio na evropske države da blokiraju izgradnju ovog gasovoda, kako bi umanjio mogućnosti Moskve da putem gasa utiče na politiku ovih država u pravcu odgovarajućeg rešenja ove krize, kaže Vladimir Trapara, istraživač u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Kako u skorije vreme ne očekujem razrešenje ukrajinske krize i popravljanje odnosa Zapada i Rusije, bojim se da bi ova odluka mogla da bude definitivna, jer će Rusija u narednim godinama diversifikovati svoju gasnu ponudu na nove kupce (Kinu, Tursku, Indiju...), te će njena zainteresovanost za novi evropski gasovod opasti , prognozira Trapara.

I Bodo Veber, viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina uveren je da je ruska odluka konačna. Motivi su i ekonomske i političke prirode. Postalo je jasno da Gasprom u kontekstu ekonomske štete koju je Rusija sama sebi načinila agresivnom politikom u Ukrajini i ulaskom u dugoročnu konfrontaciju sa Zapadom, nije više u stanju da podnosi cenu gasovoda ispod Crnog mora, kaže Veber. On ocenjuje i da je cena od početka bila visoka, jer se uvek radilo o političkom projektu.

Politički projekat je od početka bio sudar politike sile na jednoj strani (Rusija), te politike principa, vladavine pravila, tj. vladavine prava na drugoj (Evropska komisija). Treba podsetiti ne samo da su ugovori sa šest država članica EU, ne samo onaj sa Srbijom, mahom kršili pravila EU, nego Moskva nikad nije ni tražila od Evropske komisije izuzeće Južnog toka od tih pravila, za šta su postojale mogućnosti. Dakle, bila je to politika glavom kroz zid - a ta politika u novim okolnostima dubokog konflikta u odnosima EU-Rusija nije više imala šanse da uspeva, kaže Veber.

Florijan Biber, profesor za jugoistočne evropske studije na Univerzitetu u Gracu misli da je Putinova odluka odraz činjenice da je protivljenje EU dovelo do toga da projekat nema šanse za uspeh. Zato zaustavljanje u ovom trenutku može da bude pokušaj Rusije da se predstavi kao faktor koji drži inicijativu vezanu za gasovod. Čini se da je odluka da se zaustavi izgradnja bila isto toliko politička koliko je politička bila i prvobitna odluka o izgradnji. Iako bi projekat mogao ponovo oživeti, na primer kada se unaprede odnosi EU i Rusije, moguće je da ruski partneri ne budu zainteresovani za nastavak zbog neizvesnosti i zbog toga što očigledno nisu bili upozoreni o Putinovoj odluci, kaže Biber.

Šta mi da radimo u celom tom galimatijasu interesa? Možda da na celu priču gledamo sa optimizmom Boda Vebera, koji misli da je kraj Južnog toka veliki uspeh za Srbiju, jer pruža šansu da se konačno okrene ka drugom projektu, IAP-TAP, koji će ne samo omogućiti da Srbija diverzifikuje svoje izvore energije, nego i da ulazi u veliki investicioni projekat u kome neće imati podaničku poziciju i sebe neće dovesti u poziciju političke ovisnosti o Rusiji preko energetskog sektora. I još: Smanjenje uloge Rusije u energetskom sektoru Srbije zarad nekih drugih spoljnih aktera ne samo da će biti od veće dugoročne ekonomske koristi za zemlju nego će i omogućiti da srpsko društvo i politika razviju zdrav odnos prema Rusiji - odnos u kome će se održavati tradicionalna nostalgija prema slovenskoj braći, bez plaćanja cene ekonomsko-političke ovisnosti i ugrožavanja suštinske suverenosti zemlje, kaže Veber.

Za Bibera je kraj projekta i način na koji je Putin stavio tačku na njega signal da je Rusija nepouzdan partner koji brine samo o svojim interesima. To nije iznenađenje i nije novo, ali sada može biti očiglednije u Srbiji, koja može shvatiti da balansiranje između Moskve i Brisela nije realno, jer Rusija ima malo da ponudi i ostaje vrlo nepouzdan partner koji malo vodi računa o Srbiji i drugim zemljama. Putinova odluka dovodi u nepriliku sve partnere u projektu i nadajmo se da će im, uključujući i Srbiju, pomoći da shvate da Putinova Rusija nije pouzdan saveznik.


Foto Nebojša Marković

Trapara veruje da se Srbija neće suočiti sa posebnim političkim posledicama odustajanja od Južnog toka, jer je sudbina gasovoda opredeljena političkim činiocima koji nemaju veze sa Srbijom. Jedino što očekujem je da unutrašnji i spoljni zagovornici okretanja Srbije protiv Rusije iskoriste ovo kao još jedan povod da malo pojačaju pritisak na vlasti u Beogradu u tom pravcu, kaže ovaj sagovornik.

Ako je reč o pritisku u pravcu uvođenja sankcija Rusiji kakav se odgovor može očekivati? Najpametnija pozicija koju bi naše vlasti mogle da zauzmu je da nastave da se odupiru ovim pritiscima, polazeći od jasnog argumenta da bi eventualna preorijentacija Beograda ka antiruskoj politici dovela do toga da Srbija izgubi podršku Rusije za neka od ključnih pitanja od nacionalnog interesa - u prvom redu Kosovo i Republiku Srpsku. Bilo bi apsurdno da po nalogu onih koji joj otimaju Kosovo i ukidaju Republiku Srpsku, Srbija uvede sankcije zemlji koja je po ovim pitanjima podržava, kaže Trapara.

Da će se Srbija odlučiti na uvođenje sankcija zasad ne veruje ni politički analitičar Dejan Vuk Stanković osim ako pritisak ne bude baš žestok i praćen konkretnom dobiti za Srbiju. Uvođenje sankcija nas ne bi suštinski približilo Briselu. Dobili bismo samo jače tapšanje po ramenu, a ne prepoznatljivu dobit. Zato je bolje ne uvoditi sankcije nego se približavati EU reformama i implementacijom dogovora vezanih za Kosovo, kaže Stanković. On nije sklon da se previše osloni na rusku zaštitu od afirmisanja nezavisnosti Kosova u Savetu bezbednosti UN. To je spoljnopolitička karta proruske opcije u Srbiji, ali to za Rusiju nije supstancijalno pitanje, već moneta za potkusurivanje sa Zapadom. Protivljenje kosovskoj nezavisnosti je uslovljeno našim stavom prema NATO-u, veruje ovaj sagovornik. Prema njegovom mišljenju, na retoričkom planu ćemo još neko vreme balansirati. Treba nam nedvosmislena politička odluka kom carstvu ćemo se privoleti, a to je težak izbor, jer nikome nismo naročito potrebni. Realna je procena da se EU neće skoro širiti, a ni za Rusiju Balkan nije prioritet. Zato je balansiranje najjednostavniji odgovor na situaciju, jer se tako smanjuje rizik od konfrontacije.

Da li to znači da je mesto Ivice Dačića i ostalih socijalista, viđenih kao ruska karta u srpskoj vladi, postizborno instalirana nakon dva Dačićeva i jednog Vučićevog odlaska u Moskvu i dalje sigurna? Stanković ne veruje u direktne posledice odustajanja od Južnog toka na srpsku vladu, mada ih ne bi potpuno isključio, jer će prilikom odluke o rekonstrukciji vlade svi biti na testu kod premijera. Ipak, rekonstrukcija Dačića lično bila bi rekonstrukcija izvornog sastava vlade, za koju bi morali postojati jak politički razlog i odgovarajuća priprema, verovatno sa oreolom kriminala. I to sve manje od dvadeset dana pre preuzimanja funkcije predsedavajućeg OEBS-a, što teško da bi ostavilo dobar utisak. Rekonstrukcija Dačića za Vučića je uvek kec u rukavu, ali ne jedini tu je uvek i potencijalno raspisivanje izbora, koji bi, sudeći po rejtinzima, samo njemu mogli odgovarati, upozorava Stanković. To zna i predsednik Nikolić koji svoje primedbe ostavlja nedorečenim, jer nije spreman za čeoni sudar, a nije ni nerealan da pomisli da bi eventualnim savezom sa Dačićem mogao nešto da uradi, veruje Stanković. I zato se cela priča nastavlja ne odustajemo ni od evropskih integracija, ni od Kosova, ponavljaju i Vučić i Dačić. Mi i dalje ne znamo šta je ko od njih kome obećao. Ali svi zajedno znamo da je zima počela i da nam je za preživljavanje neophodan ruski gas.


Foto profimedia.rs

Bez promene pravila

Sastanak evropskog komesara za energiju Maroša Šefčoviča sa ministrima energije Austrije, Slovenije, Bugarske, Italije i Rumunije u utorak u Briselu,
uprkos nekim očekivanjima, nije doneo nikakve promene vezane za sudbinu Južnog toka.

Gasovod se, prema rečima Šefčoviča, može graditi samo ako se sasvim uskladi sa evropskim propisima. Pozvao sam ministre na razgovor o Južnom toku mnogo pre nego što je ruski predsednik Vladimir Putin objavio odluku da odustane od izgradnje gasovoda, rekao je Šefčovič posle sastanka. Kratko smo razmenili mišljenja i složili se da projekat te veličine mora da bude potpuno u skladu sa evropskim zakonima, rekao je komesar i dodao da to važi za svaku zemlju koja želi da radi na teritoriji EU.

Južni tok je bio veoma važan za EU zbog diversifikacije i mislili smo da možemo da se dogovorimo sa našim ruskim partnerima, ali oni su izgleda rešili da promene strategiju, rekao je u ime italijanskog predsedavanja zamenik ministra za energiju i razvoj Klaudio de Vinčenti.



Vladimir Krulj, ekonomski savetnik ministra bez portfelja zaduženog za evropske integracije

Srbija kao kolateralna šteta

Očigledno je da je Srbija bila ,,kolateralna šteta, sukoba između EU i Rusije i da je odustajanje od izgradnje gasovoda Južni tok, dugoročno veliki ekonomski gubitak za Srbiju. Pre svega, taj gasovod je trebalo da obezbedi potpunu energetsku stabilnost Srbije po pitanju snabdevanja gasom, što je veoma značajan elemenat privrednog razvoja, posebno u sadašnjim trusnim geostrateškim okolnostima kao što je kriza u Ukrajini. Sa druge strane, od tranzita gasa Srbija je trebalo da inkasira više od 200 miliona evra od tranzitne takse godišnje, što bi bio značajan prihod za državnu kasu, kaže u razgovoru za NIN dr Vladimir Krulj, ekonomski savetnik Jadranke Joksimović, ministarke bez portfelja zadužene za evropske integracije.

Ne treba zaboraviti činjenicu da je energetska stabilnost zemlje veoma značajan elemenat i za privlačenje novih investitora. Naravno, tu je i gubitak očekivanih poslova naših kompanija koje je trebalo da učestvuju u izgradnji deonice gasovoda kroz Srbiju. Sve u svemu, ekonomska šteta za Srbiju je dugoročno velika, kaže Krulj.

Postoje li mogućnosti za reviziju Energetskog sporazuma iz 2008. godine, u kojim segmentima i kolike su šanse da ruska strana pristane na tako nešto?

Mislim da nema puno prostora za reviziju Energetskog sporazuma sa Rusijom, ali je sigurno da sa ruskom stranom treba razgovarati o načinima i modelima za prevazilaženje ove situacije i štete koja je nastala ili će nastati otkazivanjem izgradnje gasovoda Južni tok, poput priključenja na alternativne pravce snabdevanja gasom - gasovoda do Turske i slično. Naravno, treba istaći da Srbija sada nema problem u snabdevanju gasovodom preko Ukrajine, iako je ta trasa zbog aktuelne krize pomalo rizična. Međutim, treba takođe naglasiti da su Rusija, Ukrajina i EU potpisale sporazum koji garantuje snabdevanje evropskih zemalja ruskim gasom preko Ukrajine. Naravno, uz nadu da se konflikt u Ukrajini neće zaoštravati.

Kako objašnjavate činjenicu da se Srbija nije bolje obezbedila od mogućnosti izostanka Južnog toka i čija je to odgovornost?

Jasno je da Srbija u pregovorima o Južnom toku nije imala mnogo prostora za pregovaranje i da su mnogi politički i ekonomski razlozi uticali na takvu našu pregovaračku poziciju. Ostaje nam naravno da analiziramo da li smo i koliko bolji ugovor mogli da ispregovaramo, s obzirom na to da su pitanja snabdevanja gasom, privatizacije NIS-a i izgradnje Južnog toka, bila na neki način povezana.

Postoji li mogućnost da i u nekim sličnim međudržavnim sporazumima, recimo sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, prođemo slično?

Ugovori o ekonomskoj saradnji sa UAE su znatno drugačiji, odnose se na saradnju u različitim oblastima avio-saobraćaj, finansije, nekretnine, i u njima Srbija nastupa sa potpuno drugačijom pregovaračkom pozicijom, što daje prostor da se ekonomski interes Srbije zaštiti na najbolji mogući način u datim okolnostima. Naravno, treba uzeti u obzir i činjenicu da su nama investicije neophodne i da ozbiljnim investitorima moramo ponuditi i određene pogodnosti, posebno kada su velike investicije u pitanju.

Koje su nam sada alternative u smislu energetske bezbednosti i koliko nam je sužen manevarski prostor?

Otkazivanje izgradnje gasovoda Južni tok ima uticaj na pitanje stabilnog snabdevanja ruskim gasom čitavog regiona Jugoistočne Evrope, a ne samo Srbije. To je pitanje od značaja i za Bugarsku, Mađarsku, Austriju, Srbiju, pa i Italiju,znači i za neke zemlje koje su članice EU. Ostaje da se vidi na koji način će se na relaciji EU - Rusija rešiti pitanje alternativnih pravaca za dodatno snabdevanje gasom Evrope, i na koji način će se Srbija uklopiti u te planove. Sigurno je da treba razmotriti i mogućnosti koje nude neki novi gasovodi, poput Jadransko-jonskog gasovoda, potencijalnog LNG terminala u Hrvatskoj na Krku ili već pomenutog gasovoda iz Rusije ka Turskoj i čvorišta na granici sa Grčkom. U svakom slučaju, druge opcije i drugi pravci se traže, i u zavisnosti od rešenja koje će izabrati ,,veliki igrači, Srbija će moći da se uklapa u njih. Katarina Preradović