19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
U biltenu Buđenje organizacije Srbska akcija, čiji su članovi početkom decembra u poštanske sandučiće pojedinih građana ubacivali letke sa otvorenim pozivom na istrebljenje Roma, između ostalog piše: Bez ikakvog preuveličavanja i egonacionalne megalomanije, objektivnim analiziranjem podviga srbskog čoveka kroz mučnu povest, možemo spokojno zaključiti da je po svojoj istorijskoj ulozi i svojim osobinama, rasni kvalitet i potencijal srbskog čoveka u toj meri veliki i veličanstven, da predstavlja ukras čovečanstva, ponos bele evropske rase i najtvrđi branik Hrišćanstva i slovenstva.
Ovaj deo teksta po svim definicijama fašizma (Ernst Nolte, Rodžer Grifin, Umberto Eko i dr.) uklapa se u taj zloćudni pojam. Jer, veliča kult nacije, nacionalnog jedinstva i preporoda, tradicionalizam, iracionalizam, antiegalitarizam, rasizam...
Ultradesničarska udruženja u Srbiji, ali i širom sveta, retko se zadržavaju na proglasima, već svoja ubeđenja obelodanjuju delima. Setimo se ovdašnjih: premlaćivanja do smrti glumca Dragana Maksimovića i dečaka Dušana Jovanovića zbog boje kože, napada na homoseksualce zbog drugačije orijentacije, ataka na institucije (paljenje beogradske i niške džamije povodom talasa albanskog nasilja na Kosovu 2004, i posle, ambasada nakon proglašenja kosovske nezavisnosti), rasturanja letaka protiv Roma, rušenja verskih spomenika, ispisivanja grafita punih govora mržnje...
Ko su ljudi u Srbiji koji seju mržnju i nasilje ne znaju tačno ni državne bezbednosne službe, ali po zvaničnim procenama iz 2011. ovde operiše oko 30 ekstremno desničarskih grupa. One uključuju i frakcije navijača i broje ukupno oko 5.000 aktivnih članova i ko zna koliko simpatizera, kaže Isidora Stakić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Da li je to malo ili mnogo, mogu da presude samo bližnji žrtvi.
Ekstremni desničari su, navodi Stakićeva, od poznatijih, Srbska akcija i zabranjeni Nacionalni stroj, koji otvoreno propagiraju fašizam. Ali i Obraz, SNP Naši, SNP 1389 (koji su nekad činili jedno), Dveri, Treća Srbija itd, koji se distanciraju od fašizma, ali im ideologije i programi nedvosmisleno sadrže takve elemente. Ekstremni nacionalizam, militarizam, netrpeljivost prema manjinama i uopšte prema različitosti, podređivanje pojedinca naciji kao organski shvaćenoj zajednici... NJihovi članovi i vođe će to poreći, naglašava, proglašavajući se patriotskim intelektualcima. Oni su, kaže, umiveni, ne pričaju eksplicitno o višoj rasi, ali se ne libe da šire mržnju prema onima koje smatraju nižima od sebe.
Drugi deo srpske ultradesnice je narodskiji, predstavljen pojedincima iz ugnjetene radničke klase, sa izvitoperenom filozofijom skinhedsa, i preko navijačkih grupa. Od Zvezdinih i Partizanovih prednjače navijači Rada, koji izlazak svoje momčadi na teren, dešavalo se, pozdravljaju karakteristično ispruženom desnom rukom (a policija ne reaguje).
To nas dovodi do simbola, nosilaca određene ideje, pa se ove male, ali odabrane grupe međusobno raspoznaju po nizu znakova koji ostaloj većini nisu uvek čitljivi. Zabranjena svastika i druga najtipičnija obeležja fašizma, poput SS ili nacističkog orla, dobila su nove, a zapravo stare oblike. Zidove zgrada po radničkim periferijama (Karaburma), i krajevima poznatim po kriminalu (Dorćol), i ponegde u centru, prekrili su grafiti keltskog krsta (u krugu) sa kontekstom dominacije bele rase, takođe zabranjenog u nekim zemljama. U opticaju je i mrtvačka glava - žig oklopne SS divizije, neke od ranih prehrišćanskih znakova kojima su nacisti dali nova čitanja, zastava Konfederativnih država Amerike, sa istim značenjem, nazubljeni točak koji obeležava nacistički Nemački front rada i druga.
Još komplikovanije su brojčane oznake, jer običan mozak ne povezuje broj 88 sa slovima H(ajl) H(itler), 8. u abecednom nizu. Sad kad je ključ poznat, lakše je raskrinkati broj 18. Broj 14 podrazumeva broj reči u neonacističkoj krilatici Dejvida Lejna, opet trabunjanja o nadmoći bele rase, dok se 168:1 odnosi na bombaški napad u Oklahomi 1995. Smatran je najgorim terorističkim kontravladinim činom na tlu SAD do 11. septembra 2001, u kom je poginulo 168 ljudi (njihovih), a jedan (naš) vinovnik pogubljen po presudi.
Ovim internacionalnim simbolima, svaka lokalna desničarska zajednica pridodaje nešto lično, pa mi prilažemo solunskog ratnika, a Hrvati Antu Pavelića.
Pripadnici supkultura, novih skinheda i navijača, komuniciraju i preko tetovaža sa istim porukama. Štaviše, oni se uniformno i oblače, u duboke martinke ili nju-balans patike zbog velikog N loga, kako otkriva Antifašistička akcija Novi Sad u studiji Fašizam oko nas. Simboli mržnje ili netrpeljivosti izraženi su i u robnim markama Condaple, H8 wear, Arian wear, i domaćoj Otadžbini, nabraja se u studiji. Zajednički imenitelj je mačo militantni imidž, ili, po lokalnoj modi, kombinacija trenerkaštva i dizelaštva. I, psihološki, težnja za pripadanjem grupi.
Foto Aleksandar Dimitrijević
Prema istraživanjima Mirka Ilića, poznatog umetnika čiji je fokus analiza društvenih pojava, takvih znakova i drugih vidova vizuelnog ispoljavanja desnih ideja ima svuda u svetu i regionu. Ali posebno u Srbiji, Republici Srpskoj i Hrvatskoj.
Ilić, kao i drugi istraživači raznih aspekata (neo)nacizma, uzroke pojave vide u ekonomskoj i političkoj krizi. Krize pogoduju jačanju ekstremne desnice i to nije nikakva specifičnost Srbije, navodi Stakićeva. Ekstremno desničarske grupe nude laka, pogrešna i opasna rešenja za složene društvene probleme. NJihova ideologija je prijemčiva jer uvek je za sopstveni loš položaj lakše okriviti slabije nacionalne i druge manjine, ili tzv. Zapad koji je izvan domašaja našeg uticaja, kaže. Teže je suočiti se sa stvarnim uzrocima problema korupcijom, partijskom državom i nedostacima ekonomskog, političkog i društvenog sistema.
Deo odgovornosti za jačanje desnog jeste i do SPC, čije je mešanje u ratove i upravljanje državom u miru iznedrilo klerikalni nacionalizam, dodaje Stakićeva. Krivica je i do istorijskog revizionizma, koji je izjednačio partizane i četnike, i, u daljem sledu stvari, omogućio anti-antifašizam, oličen u antagonizmu prema socijalizmu i komunizmu. S druge strane, ni levica nije bila dovoljno uočljiva.
U sličnoj klimi nastao je ekstremni nacionalizam devedesetih, s tim što su tad nosioci bili pripadnici paravojnih formacija, učesnici ili simpatizeri srpsko-hrvatsko-bosanskih ratova. Tako i onaj govor s početka liči na onaj ep iz devedesetih o Srbima, kao nebeskom narodu, koji nas je kao društvo preskupo koštao.
Iako mnogi žele da veruju da mladi ultradesničari nisu svesni šta zapravo govore simbolima, to se ne može reći za njihove vođe. Oni teže da od margine postanu mejnstrim političke opcije, i shodno tome, često šuruju sa raznim partijama. U Srbiji je cela politička scena pomerena udesno, objašnjava Stakićeva. Nacionalizam je normalizovan, čak i obrazovni sistem doprinosi njegovom jačanju kroz istorijski revizionizam, nedovoljno promovisanje tolerancije, i nerazvijanje različitih oblika solidarnosti koji nisu bazirani na nacionalnoj pripadnosti. Podjednako doprinose i mediji, predstavnici institucija, intelektualci i druge javne ličnosti, naglašava.
Otvoreno slavljenje fašizma i korišćenje fašističkih simbola će verovatno uvek izazvati otpor kod većine. Međutim, u situaciji u kojoj je nacionalizam nešto što se podrazumeva, ekstremni nacionalizam, pa i fašizam, lako će proći uvijeni u neku populističku oblandu, kaže.
Stanje svesti mase, čak i one otvorene za nesrpske uplive, dakle posetioce tribine povodom promocije publikacije Desni ekstremizam Mirka Ilića, stvarno je nužno podići. Na primere iz srpske prakse ispoljavanja desnih ideja publika je mahom mumlala pa šta, a šta nama rade Hrvati?
Srpsko zakonodavstvo je, nažalost, nedovoljno precizno i oštro prema ultradesnim manifestacijama, a sprovođenje zakona kaska za kakvom-takvom regulativom. Uostalom, svedoci smo da se smanjuju, po nekima već preblage, kazne zagovaračima mržnje, u reči i delu.
Zakonska zabrana ne može u potpunosti iskoreniti ekstremne desničarske grupe. To vidimo na primeru Nemačke. Međutim, kroz zabranu, zakonodavac izražava stav zajednice da je fašizam neprihvatljiv i da se ne može tolerisati, objašnjava Stakićeva. Na taj način, fašizmu se oduzima legitimitet, što je veoma važno, makar na simboličkom nivou.
