Nedovršeni posao istorije

Za kog je vraga čovek silazio sa drveta kada je tamo očigledno bio razumniji? U krošnjama su ubilačke mogućnosti homo (navodno) sapijensa bile ograničene, a u slavnoj zemljanoj civilizaciji u ovom se trenutku vodi 37 ratova; od Ukrajine na severu do Demokratske Republike Kongo na jugu i od Perua na zapadu do Filipina na istoku. Dvadeset prvi vek, bučno je najavljivano od Perua do Filipina, trebao je biti vekom mira. Ako ovako izgleda svetski mir, cinik bi mogao primetiti da je možda bolje da pokušamo sa „trećim svetskim ratom“. U svetskim se ratovima bar u glavnim crtama znalo ko se s kim bije, a aktuelni sukobi mahom imaju svu urednost ponoćnih kafanskih tuča. No, ako se trenutno ratuje, ako se decenijama ratuje na četiri od šest nastanjenih kontinenata, nije li to svetski rat? Samo arogantni beli čovek mogao je reći da nije, jer se pred njegovim otiračem nije pucalo. Mogao je – dok nije proključala Ukrajina. Svetski rat, dakle, uveliko besni, ali je procenjeno da bi taj termin previše uspaničio stanovništvo, što bi bila pretnja globalnom društveno-ekonomskom sistemu, te se našlo kompromisno rešenje – „novi hladni rat“. Sagovornici NIN-a, međutim, jednodušno otpisuju taj naziv. „Međunarodni sistem nije bipolaran i ideološke motivacije velikih sila manje su važne nego u Hladnom ratu. Doduše, ratovi manjih država preko kojih regionalne i vanregionalne sile mogu da promovišu geopolitičke i ekonomske programe nisu isključeni“, smatra Đula Čurgaj, direktor Ženevskog instituta za geopolitičke studije. Britanski stručnjak za međunarodne odnose Zakari Filingem, saradnik referentnog internet portala Geopolitical monitor, misli da je Hladni rat bio jedinstven po tome što su se Amerika i SSSR globalno nadmetale u širenju konkurentskih ideologija. Po njemu, sada postoji ideološki konsenzus – globalni kapitalizam – što je uz oslabljenu hegemoniju SAD dovelo do kompetitivnijeg, multipolarnog sveta. A taj je multipolarni svet još gori od hladnoratovskog, tvrdi Indijac Adžaj Sani, izvršni direktor Instituta za rešavanje konflikata iz NJu Delhija i veb-sajta South Asia terrorism portal. Amerikanci i Sovjeti, kaže Sani, nekada su barem postavljali čvrste granice ratovima koje su kontrolisali. „NJihove su intervencije i danas očigledne širom planete. NJihova je jasna nadmoć, međutim, narušena. Strateške granice nasilja više ne poštuju čak ni relativno male države, a naročito ih ne poštuju nedržavni učesnici u sukobima, pre svih oni koji se vode spasiteljskim ideologijama, poput ekstremističkog islama. Danas je, shodno tome, mnogo opasnije jer strateški interesi SAD i Rusije više ne ograničavaju globalno nasilje, kao nekada.” S obzirom na novonastalu multipolarnost sveta, gomilanje arsenala i topovskog mesa ima još manje smisla nego ranije, smatra Čurgaj. Po njemu, nacionalne države svoje ciljeve ostvaruju pametnim geoekonomskim strategijama, i to s više uspeha no ikad. Zbog toga očekuje da na šahovskoj tabli sveta pešaci i dalje postaju kraljice, što je već uspelo Kini, Indiji i Turskoj, a na red strpljivo čekaju Indonezija, Nigerija, Brazil i Južnoafrička Republika. Stoga ni ne treba da čudi što je konsenzus u međunarodnoj zajednici danas čest koliko i u bilo kojoj lokalnoj birtiji. Zato će se, smatra Filingem, lokalni konflikti sve više pogoršavati, jer – što je tuča u kafani masovnija, to je manja pojedinačna odgovornost. „Svi su konflikti, naravno, povezani, makar pitanjem ko će biti odgovoran da ih reši kada prerastu u međunarodne sukobe. Primera radi, ratovi koje vodi Islamska država uglavnom nastaju iz lokalnih uslova kao što su ekonomske tegobe, sektaške tenzije, propast institucija nacionalnih država, pa čak i faktori životne sredine kao što je nedostupnost sveže vode. Potom, imamo konflikt u Ukrajini koji bi se zapravo fino uklopio u hladnoratovski kalup nadmetanja velesila bez pobednika.” A pobednika ne može biti već i zbog toga što su sve aktuelne makljaže makar delom generisane još u prethodnim vekovima, lukavštinama nekadašnjih kolonijalnih sila. To se odlično vidi na primeru Azije, gde se trenutno vodi ratova koliko i na ostatku planete skupa. „To je nedovršeni posao istorije. Azija je neprestano osvajana, ali nijedna kultura i nijedna ideologija nisu njome dominirale dovoljno dugo da bi je stabilizovale. Nastanak nacionalnih država najčešće je bio delo proizvoljnih ćefova kolonijalnih sila u povlačenju, ignorisao je postojeće rascepe etničkih i kulturnih grupa, i nije stvorio intelektualne i civilizacijske kapacitete da se razlike premoste. Neki su krajevi Azije među najsiromašnijim i najnazadnijim na svetu, čak i tamo gde su prirodne ili istorijske slučajnosti nagomilale ogromno blago, kao u naftom bogatoj zapadnoj Aziji. Tu su nazadnost i siromaštvo velike sile neumoljivo koristile da ratuju ,preko zastupnika’, da dominiraju oskudnim resursima i loše zamišljenim intervencijama provociraju političke promene koje su želele”, objašnjava Adžaj Sani. Najupečatljiviji azijski primeri civilizarijućih uspeha belog čoveka jesu rat u Balohistanu, koji načelno traje od 2004, a oružje zapravo još od 1947. jedva ima poneku puš-pauzu u ovoj slabo nastanjenoj i još slabije plodnoj oblasti, zlosrećno podeljenoj između Pakistana, Irana i Avganistana. Građanski rat u Burmi ne prestaje od 1948, od godine kada je Burma postala nezavisnom. A uticaj kolonizatorskih bezobzirnosti na izraelsko-palestinski sukob valjda više ne treba ni pominjati. Međutim, po broju sukoba za Azijom tek neznatno kaska najtužniji kontinent od svih – Afrika. Sukobi na ovom delu sveta svojevrstan su švedski sto mogućih uzroka zbog kojih bi neko uzeo pušku u ruke i stoga može da posluži kao paradigma ostatka sveta. Etnički sukob? Najslikovitiji primer je puškaranje između stočarskih plemena Nuer i Murle u Južnom Sudanu, koji je, kažu, otpočeo kada su jedni drugima počeli da kradu stada. Naravno, u krvavu igrariju su se ubrzo potom umešali i političari, pa se ubistveno sporenje oko stoke pretvorilo u jednako ubistveno nadmetanje za vlast. Verski motivisan konflikt? Ima i toga. Na pamet prvo pada rat protiv islamističke organizacije Boko haram u Nigeriji. O DŽozefu Konju, lideru hrišćanske teokratske terorističke organizacije Gospodnja armija otpora koja je ratovala po Ugandi, Kongu i Centralnoafričkoj Republici, snimljen je i dokumentarni film pre nekoliko godina. Rat za naftu? Posredno ili neposredno, vodi se u Nigeriji i sudanskoj regiji Abjej. Dobri, stari građanski rat za rukovođenje državom? Ima ih nekoliko, ali po mnogo čemu se izdvaja onaj u Somaliji. Traje već 23 godine, doduše s prekidima, do sada je odneo preko pola miliona života, a nejaka prelazna federalna vlada trajala je punih osam godina, dok je 2012. godine nije odmenila jednako nestabilna, ali tek nešto više ozvaničena vlast. Rat, međutim, i dalje traje. Zašto se, onda, toliko priča o Ukrajini, a gotovo nimalo o Južnom Sudanu i zašto se Zapad zgražava nad Islamskom državom, ali upadljivo manje nad nigerijskim Boko haramom? Iz istog razloga zbog kojeg se i dan-danas više priča o organizaciji kakva je Kju kluks klan negoli o zvaničnom socijalnom sistemu kakav je bio južnoafrički aparthejd. Kao što Afrika nema ekonomsku moć, tako nema ni globalnu probojnost. Šta se desi u Africi, ostaje u Africi. Međutim, ista se zakonomernost ne može uočiti i na primeru Ukrajine. Glavni razlog zbog kojeg se Rusija i čitav zapadni svet u ovom slučaju prepucavaju, što oružjem, što sankcijama, što doskočicama, kako je rekao Filingem, jeste to što se u Ukrajini rešava možda i jedini trenutni hladnoratovski sukob, makar i u okviru iste, kapitalističke ideologije. Borba za uticaj bez konačnog pobednika. Filingem dodaje da je istovremeno reč i o prvom takvom sukobu u novom nizu: „Taj se sukob neće lako rešiti. Novonastala republika na istoku, Novorusija, možda će biti dužeg veka no što je bilo ko mogao da pretpostavi na početku konflikta. Biće još tenzija u Evropi, ali će njihovo žarište ostati u Ukrajini. Ipak, koliko će sama Rusija u budućnosti biti istaknuta velesila mislim da najviše zavisi od ekonomskih faktora, pre svega globalnih cena energenata.” I političari su svesni da se na istoku Evrope trenutno odigrava borba za formiranje novih geopolitičkih sfera uticaja. Kako je nemačka kancelarka Angela Merkel nedavno kazala na samitu G20 u Brizbejnu, na kojem je, inače, predsednika Vladimira Putina dočekao tek zamenik ministra odbrane Australije, što krši svaki protokol međunarodne diplomatije, ukrajinska kriza je možda tek početak stvaranja nekog novog istočnog bloka. „Nije reč samo o Ukrajini, već i o Gruziji. Ako se kriza nastavi, da li ćemo morati da brinemo i za Srbiju, za zapadni Balkan?”, zapitala se. A mi, Balkanci, da li ćemo i mi morati da se bojimo bliže budućnosti? Kako li će novi svet izgledati i koliko ćemo morati da mu se prilagođavamo, s obzirom na činjenicu da nam to nikada nije baš išlo od ruke? „Zna se koliko je teško predvideti budućnost kada je reč o stanju u svetu. Niko nije najavio finansijsku krizu 2008. godine ili ,arapsko proleće pre no što su ova dva događaja potpuno promenila naš pogled na međunarodnu zajednicu. Međutim, možemo da proučimo demografske, političke i ekonomske dinamizme pojedinih zemalja, i, makar za sada, čini se da su SAD u blagoj prednosti”, predočava Filingem. Kako god svet bude izgledao, ko god bude dominantan i ko god privremeno bude na poraženoj strani istorije, izvesno je jedino da će se ratovati. Možda ne zbog nafte i uticaja, već zbog pijaće vode. I možda ne puškama, već toljagama...