Duplo golo

Foto AP

Ako se nekad za Jugoslaviju poluozbiljno govorilo da je okružena B-R-I-G-A-M-A, šta bi tek moglo da se - makar i bez zgodnog akronima - kaže za današnju Tursku?
Od početnih slova zemalja koje okružuju Tursku nemoguće je, barem na srpskom, sklopiti išta suvislo, a kamoli vickasto, ali su zato sad već ne više brige, nego problemi koje je nagomilala na spoljnopolitičkom planu stvarni i krajnje ozbiljni. Država koja je imala ambiciju da svoj veliki privredni uspon i naraslo samopouzdanje u protekloj deceniji kapitalizuje uzletom do statusa ključnog regionalnog igrača i globalnog predvodnika islamskog sveta - i za koju je neko vreme čak izgledalo da je na putu da se za taj status izbori - sada je u situaciji da ne zna koji od požara u susedstvu, u čijem raspirivanju je nepromišljeno saučestvovala, pre da gasi.

Iza svake velike ambicije, pa i one političke, stoji gordost, i ni u ovom slučaju nije drugačije. A kada je o Turskoj reč, niko ta, na svojevrsnom nacionalnom romantizmu utemeljena stremljenja, ne oličava bolje od ljudi koji je trenutno vode - predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i premijera Ahmeta Davutoglua. I ako je u tom dvojcu Erdogan praktičar, čovek koji je kao dugogodišnji premijer odigrao ključnu ulogu u preobražaju moderne Turske - paralelno je ekonomski uzdižući a socijalno i politički sve više udaljavajući od ideja Kemala Ataturka, a time i od Zapada - onda Davutogluu nesumnjivo pripada uloga neformalnog ideologa.

Nekadašnji profesor međunarodnih odnosa, potom Erdoganov savetnik, a onda i ministar spoljnih poslova, Davutoglu je oduvek imao ambiciju da tursku spoljnu politiku okrene naglavačke. Kako u ranije ove godine objavljenom tekstu u časopisu Forin afears svedoči i Soner Čaptaj, direktor Turskih studija na Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku - prisećajući se jednog razgovora iz 2005. s tada još malo poznatim Davutogluom - budući premijer je oduvek kao ideju vodilju imao raskid sa kemalističkim nasleđem i rehabilitaciju onog otomanskog; a u konzervativnoj, antikemalističkoj i sve izrazitije islamističkoj Erdoganovoj Partiji pravde i razvoja (AKP) našao je i efikasnu političku mašineriju voljnu i sposobnu da takav koncept uzdigne na nivo državne politike.

Na unutrašnjem planu, između Davutogluove vizije i one koju imaju turski islamisti nema suštinske razlike: u njenom središtu je idealizacija poslednjih decenija Otomanskog carstva, s kraja 19. i početka 20. veka, na koje se gleda kao na nekakav izgubljeni raj iz koga su Turci prognani zbog greha u vidu Ataturkovog okretanja zemlje Zapadu. Na spoljnopolitičkom planu, pak, u osnovi Davugotluove koncepcije je pozicioniranje Turske kao vitalno važnog faktora na Bliskom i Srednjem istoku, te njeno etabliranje kao vodeće islamske zemlje u svetu.

U prvim godinama Davutogluovog ministarskog mandata, Turska je išla upravo u tom pravcu. U skladu sa proklamovanom politikom nula problema sa susedima, Ankara je u tom periodu napravila značajne iskorake ka Bliskom istoku i popravila odnose sa skoro svim zemljama u tom regionu; kako sa svojim neposrednim muslimanskim susedima, Sirijom, Irakom i Iranom, tako i sa nešto udaljenijim Izraelom; uspostavila je dobre kontakte sa konzervativnim monarhijama u Persijskom zalivu; otkravila odnose sa dva suseda s kojima su oni iz istorijskih razloga tradicionalno zategnuti, Grčkom i Jermenijom.

Doseg svog delovanja Ankara je proširila i daleko izvan regiona, ka Africi i dalje ka Aziji, u skladu sa, kako ukazuje Čaptaj, Davutogluovom vizijom moćne Turske koja nije samo dominantna na Bliskom istoku, nego i u čitavom muslimanskom svetu, od Filipina i Somalije do Mjanmara i Bosne. Davutogluu je veoma stalo do muslimana širom sveta i Tursku vidi kao njihovog zastupnika, što se uklapa i u njegovo viđenje Turske kao globalne sile, piše on.

S Arapskim prolećem - zapravo, s kontraefektima koje je ono proizvelo - sve se, međutim, preokrenulo. Ako se u prvim mesecima krupnih potresa u arapskom svetu na Erdoganovu Tursku ukazivalo kao na model koji arapske zemlje koje su se upravo oslobađale diktatorskih režima treba da slede - i kao očigledan dokaz da jedna država ne mora da se odrekne islamskog identiteta da bi imala demokratsko uređenje, snažnu ekonomiju i zapaženo prisustvo na međunarodnoj sceni - ono što je usledilo ubrzo se izvrglo u sopstvenu suprotnost.

Konstruktivna uloga Turske u regionu potkopana je najpre u Siriji, nakon Davutogluove neuspele posete Damasku 2011, kada je uzalud ubeđivao Bašara al Asada da ne reaguje silom na tada još mirne proteste protiv njegovog režima. Razočaran i besan zbog Asadovog ignorisanja ovih apela, i željan da po svaku cenu vidi njegov pad s vlasti, turski državni vrh je ubrzo digao ruke od podrške umerenoj sirijskoj opoziciji i, kako navodi Bajram Baldži, saradnik Karnegijeve fondacije na Programu za Rusiju i Evroaziju, doneo neodgovornu odluku da i direktno i indirektno podrži džihadiste unutar sirijske opozicije. Ankara, naravno, do današnjeg dana odlučno negira da je svojim delovanjem - ili pre nedelovanjem - kapitalno doprinela jačanju fundamentalističkih snaga u susedstvu, pre svega time što nije kontrolisala, a još manje sprečavala priliv stranih džihadista i naoružanja preko Turske u Siriju. Ali kad se stekne uvid u dostupne procene diplomatskih i akademskih krugova širom sveta, stiče se utisak da praktično postoji konsenzus kako je zvanična Turska u slučaju Sirije fatalno zabrljala, jer je, u opsesivnoj želji da Asad što pre bude srušen, poverovala da je to što se islamističkim borcima dopušta da preko njene teritorije odlaze u Siriju, mala cena koja mora da se plati zarad velikog dobitka u vidu sloma sirijskog režima.

Takav istup se, međutim, ispostavio kao potpuni promašaj. Tursko uplitanje u sirijsku krizu, iako više iz očaja i zbog pogrešne procene nego zbog bliskosti s idejama DŽabhat al Nusre i Islamske države, doprinelo je dezintegraciji Sirije - upravo onome što je Ankara na početku sirijske krize želela da izbegne, piše Baldži u jednoj letošnjoj analizi turske spoljne politike.

Neizostavno, ovakav odnos Turske prema Asadu doveo je i do pogoršanja njenih odnosa s Iranom, zemljom koja tradicionalno snažno podržava Siriju; a Teheranu se zamerila i u Iraku, gde se turska politika takođe pokazala kontraproduktivnom. Tamo je, kao sunitska zemlja, zaigrala na Kurde, kao protivtežu sektaškoj politici šiitske vlade u Bagdadu, ohrabrujući ih da se ponašaju kao da su faktički nezavisni od centralnih vlasti, ali istovremeno i sebi otvarajući put za sklapanje poslovnih aranžmana za priliv nafte s iračkih nalazišta na teritorijama pod kurdskom kontrolom. Irački Kurdi bi se izvesno i bez takvog turskog podsticaja ponašali na taj način, ali poenta nije u tome, već u sledećem: Turska svojim nastupom u Iraku nije doprinela sprečavanju dalje dezintegracije te ionako potpuno razbucane zemlje. Naprotiv.

Tursko rukovodstvo je, ispostavilo se, pogrešnu kartu odigralo i u Egiptu, gde je snažno podržalo dolazak na vlast Muslimanskog bratstva, s kojim deli ideološku bliskost. Muslimansko bratstvo i iz njegovih redova izabrani predsednik Muhamed Morsi su, međutim, na vlasti sastavili tek godinu dana pre nego što ih je svemoćna egipatska vojska svrgla i ponovo preuzela kontrolu nad zemljom, a general Abdul Fatah al Sisi instaliran za novog šefa države. I mada je u ovom slučaju Ankara bila u pravu - Bratstvo i Morsi su na vlast došli legitimno, posle izborne pobede, što se za one koji su ih nasledili ne može reći - to ne menja opštu sliku: pored svih drugih bilateralnih odnosa narušenih u poslednjih par godina, Turska je u dubokoj zavadi i s Egiptom, i danas nema ni ambasadora u Kairu. Kao što ga nema ni u Tel Avivu, pošto od nekadašnjeg strateškog partnerstva s Izraelom nije ostalo ništa: odnosi su dramatično pogoršani još 2010. zbog izraelskog prepada na konvoj brodova sa humanitarnom pomoći koji je Turska uputila u Pojas Gaze, a ništa od onoga što se u međuvremenu izdogađalo, uključujući letošnju izraelsku kampanju granatiranja Gaze - gde vlast drži Hamas, koji ima dobre odnose s Ankarom - ne nagoveštava njihovu skoru normalizaciju. Ni ovde, dakle, krivica nije (samo) turska, ali je rezultat svejedno negativan.

I tako je, kako je nedavno konstatovao Dušan Spasojević, bivši ambasador Srbije u Turskoj, od nula problema sa susedima, Turska došla do nula prijatelja među susedima.
Tu je, dalje, i sad već višegodišnje postepeno pogoršanje odnosa sa Evropskom unijom i SAD, posle niza kritika i osuda izrečenih na račun Erdoganovog rastućeg autoritarnog stila vladavine, intenziviranih posebno posle prošlogodišnje nasilne reakcije vlasti na masovne proteste protiv uništavanja parka Gezi u Istanbulu. Pa hronične nesuglasice s Vašingtonom oko pristupa sirijskoj krizi i eliminisanja ekstremističke pretnje u kakvu je izrasla Islamska država, praćene razbuktavanjem i inače odavno postojećeg antiamerikanizma (prema jednoj nedavnoj anketi, samo 19 odsto Turaka ima pozitivan stav prema SAD). I sve grublja Erdoganova retorika (Zapadnjaci izgledaju kao prijatelji, ali islamskom svetu zapravo žele smrt i vole da vide kako naša deca umiru, izjavio je u novembru); te rastuća spoljnopolitička izolacija zemlje, koja je svoju dosadašnju kulminaciju imala u nedavnom ponižavajućem porazu u Generalnoj skupštini UN, gde je u glasanju Turska ostala bez očekivanog mesta nestalne članice Saveta bezbednosti Tako da ni retke pozitivne vesti, poput one da je Turska od 1. decembra prvi put u istoriji preuzela predsedavanje Grupom 20 najrazvijenijih zemalja sveta (G20), ne menjaju generalni utisak o sve užem krugu turskih prijatelja. Pitanje se zato nameće samo od sebe: ima li nekog važnog igrača s kojim je Turska još u dobrim odnosima?



Ko to već ranije nije uočio, definitivan odgovor je dobio prošle sedmice, kada je, posle susreta Erdogana i ruskog predsednika Vladimira Putina - dvojice gnevnih ljudi na granicama Evrope, kako ih je u oktobru u Gardijanu upečatljivo opisala Natali Nugajred, bivša odgovorna urednica pariskog Monda - obznanjeno da su se dve zemlje dogovorile o gradnji podvodnog gasovoda koji će zameniti ugašeni projekt Južni tok, te najavljene druge zajedničke investicije čija se ukupna vrednost procenjuje na oko 400 miliona dolara. Niko nije mogao ni da zamisli da će Rusija i Turska toliko napredovati u bilateralnim odnosima u tako kratkom vremenskom periodu, prokomentarisao je Davutoglu. Ali pre će biti da su događaji u koje su se dve zemlje u poslednje dve godine uplele - Rusija u ukrajinsku krizu, Turska u sve u šta je stigla - prirodno vodili takvom zbližavanju. I mada između njih postoje više nego očigledne razlike - Turska je, na kraju krajeva, ipak vitalno važna članica u Rusiji omraženog NATO - reklo bi se da novoproklamovano savezništvo svakako ima izgleda na uspeh, posebno u kontekstu strateškog udaljavanja od Zapada i okretanja drugim partnerima i drugim tržištima, odavno uočljivog u ponašanju obe zemlje. Ali čak i takve - ne više samo na geografskoj, nego i na diplomatsko-političkoj margini Evrope i zapadnog sveta uopšte - Putinova Rusija i Erdoganova Turska sasvim sigurno još nisu rekle svoju poslednju reč na Starom kontinentu. Da se još jednom poslužimo citatom iz pomenutog teksta Natali Nugajred: Putin i Erdogan su isuviše glasni i ponosni da bi ih bilo moguće ignorisati.