Na granici realnosti

Dok mirovni pregovori između Izraela i Palestine stoje u mestu, broj palestinskih ambasada i predstavništava u svetu raste. I dosadašnja arapska razjedinjenost kao da postepeno jenjava jer arapske zemlje, članice Arapske lige, kreću u lobiranje nacrta rezolucije UN koja zahteva da Izrael do novembra 2016. godine prekine okupaciju palestinskih teritorija zauzetih još u ratu 1967. godine. Izrael, naizgled prihvata ideju rešenja „dve države”, ali desničarski premijer Benjamin Netanijahu je blokirao mirovne pregovore, gradi nova naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, čime očigledno negira stare granice, a naročito odbija da istočni Jerusalim bude glavni grad palestinske države. Iako, za razliku od drugih sukoba Bliskog i Srednjeg istoka, u izraelsko-palestinskom sporu jedan od elemenata nije ni nafta niti neki drugi strateški energent, njegove implikacije daleko premašuju usko regionalno područje i skromnu površinu teritorije na kojoj se sukob vodi. U sukob su uključene sve susedne države, ali posredno i sve arapske kao i sve ostale države s muslimanskom većinom, kao i svetske sile i brojne međunarodne organizacije. Još od 1947. godine, kada je Generalna skupština UN u rezoluciji 181 glasala za podelu tadašnjeg britanskog mandata, Palestinci pokušavaju da postanu priznati članovi međunarodne zajednice. U Arapsko-izraelskom ratu, koji je usledio, Izrael je uspeo da proširi teritoriju, da bi u Šestodnevnom ratu 1967. godine zauzeo između ostalog Zapadnu obalu, Pojas Gaze i istok Jerusalima. Izgradnja jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu dodatno je otežala pregovore o budućem statusu okupiranih područja. U složenim je istorijskim, političkim i vojnim okolnostima palestinsko političko vođstvo samo proglašenje i izgradnju nezavisne arapske države decenijama je držalo u drugom planu, sve do 1988. godine, kada je Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) donela deklaraciju o palestinskoj nezavisnosti. Nezavisnosti palestinske države dugo su se protivile i mnoge arapske države, Izrael, naravno, pre svih, tvrdeći da Arapi imaju svoju državu u Jordanu. Ipak, do sada je postojanje Palestine kao države priznalo 135 zemalja. Da li nenadano, tek raste i broj evropskih zemalja koje su priznale Palestinu kao samostalnu državu - nedavno je to kao prva država EU učinila Švedska. Palestinu su priznale i Bugarska, Rumunija, Poljska, Češka i Mađarska, ali pre ulaska u Uniju. I parlamenti Velike Britanije, Irske, Španije, Francuske doneli su neobavezujuće rezolucije u nadi da bi to pomoglo okončanju višedecenijskog izraelsko-palestinskog sukoba, mada vlade ovih zemalja nisu obavezne da slede ove odluke. Belgijski dnevnik Le Soir, piše kako bi uskoro Belgija mogla postati druga članica EU koja će i službeno priznati Palestinu kao državu. Izgleda da je švedska levičarska vlada koja je nedavno pala, bila u pravu kada je izrazila nadu da će upravo njihov potez dovesti do neke vrste domino-efekta u Evropi. Da čudo bude veće i trojica izraelskih istaknutih autora Amos Oz, David Grosman i Abraham Jehošua založili su se da parlamenti Belgije, Irske, Danske …, priznaju državu Palestinu. Upravo u ovim parlamentima uskoro treba da bude glasanje o rezoluciji za priznanje Palestine kao države. "Priznanje države Palestine vodi prema miru u regionu i podstiče Izraelce i Palestince da svoj sukob privedu kraju", navodi se u peticiji, kojoj su se priključila i tri ugledna izraelska intelektualca..  Da li je to popustio famozni jevrejski lobi, ili se radi o zaokretu Zapada prema ovom poluvekovnom problemu, ili, jednostavno, popušta strpljenje prema nemuštim i jalovim pregovorima? Da su te akcije odraz nezadovoljstva EU zbog izraelskog proširenja programa izgradnje naselja na zemlji koju Palestinci smatraju svojom, ističe i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini, koja se založila za nezavisnu palestinsku državu, upozorivši da svet “ne bi podneo” još jedan rat. “Potrebna je palestinska država. To je cilj, a takav stav ima cela EU”, rekla je Mogerinijeva tokom svoje prve posete Gazi i dodala da svet ne bi izdržao četvrti rat, posle tri izraelske ofanzive, uključujući i rat u Pojasu Gaze koji se vodio ovog leta. U sukobima između 8. jula i 26. avgusta stradalo je 2.200 ljudi. S druge strane, Nemačka odbacuje jednostrano priznanje, a kako je za postizanje zajedničkog stava EU potrebna saglasnost svih članica, stav Nemačke deluje kao svojevrsni veto na tu temu. Kao da se Evropa odmiče od doktrine koje se do sada grčevito držala, podudarne sa trenutnim stavom Izraela – koji ima podršku SAD – da priznavanje Palestine nekako narušava mirovni proces i da bi Palestina priznanje državnosti trebalo da dobije samo pregovorima. Postaje sve jasnije da u trenutnoj formulaciji „pregovori“ upravo znači: „Nikad“. Za Dragana Đukanovića, potpredsednika Centra za spoljnu politiku, ova priznanja su neka vrsta uvažavanja realnosti, nešto poput kosovskog slučaja. „Ne treba isključiti ni pokušaj EU da se repozicionira na ovom prostoru, pogotovu što odvaja značajna sredstva za funkcionisanje palestinske samouprave“, kaže Đukanović uz naznaku da su tu SAD koje to ne podržavaju jer insistiraju na nastavku pregovaračkog procesa sve dok se ne postigne neka vrsta sveobuhvatnog rešenja, pa tek onda da se izvrši priznavanje, što pokazuje da taj proces neće lako ići. S druge strane, Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, priznanja i deklaracije vidi kao posledicu promovisanja ljudskih prava kao značajnijeg faktora od suverenosti države. Slično misli i mlada predsednica Upravnog odbora Instituta Ben Gurion u Beogradu Isidora Kolar. Svi sagovornici NIN-a saglasni su u oceni da se ne radi o nekom organizovanom talasu usmerenom protiv Izraela, već o rastućem međunarodnom nestrpljenju zbog skoro pola veka izraelske kontrole Zapadne obale, Istočnog Jerusalima i blokade Pojasa Gaze. „Pre će biti da se radi o pritisku na Izrael da nastavi pregovore koji su ponovo zapali u ćorsokak“, kaže Kolar. Treba imati u vidu da su u aprilu propali devetomesečni pregovori, što je rezultiralo stagnacijom mirovnog procesa koja u stvari odgovara Izraelu. „Izrael s vremena na vreme pristaje na mirovne pregovore kako bi mogao da razvija bliže odnose sa arapskim zemljama, a sa druge strane, na terenu, čini sve da ne dođe do stvaranja države Palestine“, kaže Janković. Zato ne čude oštre reakcije izraelskog premijera Benjamina Netannijahua na pomenute deklaracije. Iz Švedske je čak povučen izraelski ambasador. Sve to ima i tekuće praktične razloge. „Nije sporno da se Izrael nalazi u okruženju arhineprijatelja, kako oni vole da kažu, te strah od nastanka nove države i njenog šireg priznavanja dodatno homogenizuje izraelsko biračko telo, usredsređeno u ovom trenutku na Netanjahua koji očigledno planira da raspiše izbore“, dodaje Đukanović. Izraelsko-palestinski sukob je centralni sukob Bliskog istoka i po svojoj složenosti i trajanju jedan je od najdužih i najteže rešivih problema današnjeg sveta. Šire uzevši, ne treba ni u kom trenutku zaboraviti aspekt cele bliskoistočne krize pogotovo kada je reč o „redefinisanju“ tog prostora. Tako se i pitanje stvaranja palestinske države uklapa u tu sliku a oni koji vuku konce iz svojih strateških laboratorija rešenje prilagođavaju svojim globalnim interesima.