Aplauzi za Miloševića u Prištini

Foto Vesna Lalić

Za sebe kaže da je pobožan čovek, verujući, da nikome nije ništa nažao učinio. Ali, ne trpi zlo ni nepravdu. Nikome ništa ne duguje, puno ljudi njemu duguje. Nikoga se ne boji, osima Boga, zna da će možda, kada dođe trenutak da mu padne cigla na glavu, biti miran jer je učinio sve što je mogao. A radio je i nezamislive stvari. Popravljao je srušeni zid oko pravoslavne crkve Sveti Nikola u Prištini. Činio je to kao prvi komšija jer se njegova kuća i njegovo dvorište graniče sa crkvenim, ulagao je svoj novac. Sadio je cveće, voće, kosio travu, održavao crkveno dvorište dok nikog nije bilo. Tek posle nekoliko godina došao je pop. Radio je to u ime detinjstva i odrastanja uz tu građevinu i popove koji su tu bili. NJegov otac, musliman, pet puta na dan se klanjao Alahu, ali je kao svetinju poštovao svoje prve komšije.

Sreli smo se u Gračanici, posle predstave na otvaranju srpske drame nekadašnjeg Narodnog pozorišta iz Prištine. LJubazan i neposredan, kakvog ga pamtim iz Beograda od pre mnogo godina. Danas ima 60 godina, brojne filmske i pozorišne uloge u nekadašnjoj Jugoslaviji, komponuje i peva. Kaže mi da je jednu pesmu komponovao i napisao tekst i posvetio je svojoj Akademiji u Prištini koju su mu zatvorili. Sada se sprema da je peva za Radio-televiziju Albanija, na najvećem nacionalnom festivalu. Pobednička pesma sa ovog festivala biće predstavnik Albanije na takmičenju za Pesmu Erovizije. Pitam ga šta još radi, i slušam:

Radim jednu predstavu u prištinskom Narodnom pozorištu, prvi put posle 22 godine. Moj bivši student, Sokolj Pljakoli, napisao je svoju prvu dramu o majkama i Slobodanu Miloševiću. Drama se ne bavi žrtvama već se bavi ljudima koji su vladali, govori o njima na onome svetu. Dakle, kako je njima na onom svetu. A na onom svetu su pored Miloševića i tri majke srpska majka, kosovska majka i biološka majka.

Šta vi podrazumevate kada kažete kosovska majka?

To je majka koja je živela ovde, na Kosovu....Na kraju komada ja, u ime Miloševića, šaljem jednu divnu poruku da ljudi treba da se vole.

Šta ste radili kada niste igrali u Prištini pune 22 godine?

Svašta. Jedno vreme sam imao privatno pozorište koje sam napravio u kući svoga oca, pa se zvalo Babovo pozorište. Imao sam i privatnu glumačku akademiju koju sam pokrenuo 1994. godine, ali i ona više ne postoji jer pre tri godine samo meni nisu dali licencu za nju. Dva puta su me izbacivali sa posla, ali su morali da me vrate jer su studenti to tražili. I dalje sam profesor na prištinskoj Akademiji umetnosti, na odseku glume. Bio sam osnivač katedre za glumu u Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, i tamo sam predavao osam godina. Izveo sam dve divne generacije. Režirao sam u Prištini i u Albaniji nekoliko veoma uspešnih predstava i dobio nekoliko internacionalnih nagrada. Najdraža mi je predstava Murlin Murlo za koju smo dobili poziv od samog autora, Nikolaja Koljadea, da učestvujemo na svetskom festivalu Koljada plays koji se održava u Ekatarinburgu u Rusiji.

Da li ste snimali filmove?

Ovde sam igrao u nekoliko filmova. Snimao sam u Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji. U koprodukciji Kosova i Albanije radim jednu veoma uspešnu tv seriju. I sada se spremam da režiram jednu komediju u Albaniji. Napisao sam i tri drame i jedan scenario za koji je Turska veoma zainteresovana.

Volite da radite u Albaniji?

Da, veoma. Mene tamo jako poštuju. Kada radite u sredini gde se na vaš rad gleda sa uvažavanjem, kada vam se nudi da radite dobre poslove, vi se dobro osećate. A uz sve to, Albanija je jedna veoma zanimljiva zemlja sa vidnim prosperitetom. Mene posebno fascinira njihova otvorenost spram sveta, spram ljudi. Poznajem mnoge ljude koji potpuno normalno gledaju na mešovite brakove, razlike među verama i nacijama za njih uopšte nisu toliko važne kao kod nekih drugih, visoko civilizovanih nacija, naroda.

Hoćete reći da Albanci većinski nisu nacionalisti?

Ne da nisu nacionalisti, oni su anacionalni, oni su u pravom smislu internacionalni. Meni to čak pomalo smeta jer kako neko može sa takvim pogledima da živi na Balkanu, kad su svi okolo u većini nacionalisti. U Albaniji se masovno sluša grčka muzika, sluša se srpska muzika, makedonska, italijanska... najmanje slušaju albansku muziku. Kao da ih je Enver Hodža zamorio tom nacionalnom indoktrinacijom, pa im i muzika nije draga koliko bi trebalo, ili bi se očekivalo.

Postoji li u Prištini neka novostvorena kulturna vrednost nastala u poslednjih 25 godina, a da mi u Beogradu to ne znamo?

Ne bih mogao da vam predstavim tu kulturu jer je ne vidim. Tačno je da se stvara nova kultura, ali ona je daleko od bilo čega nacionalnog. Veoma se insistira na upotrebi engleskog jezika, tako da se ljudi gotovo ponose time što znaju engleski bolje od albanskog, pa je on, maltene, postao maternji jezik. Zvanični jezici su albanski, srpski i engleski. Za prva dva razumem, ali ne vidim zašto bi engleski bio zvanični jezik na Kosovu. Kada razgovarate sa mladim ljudima, njima je svaka treća reč engleska. Kao, mi smo cool. A što sebe ne poštujemo, to se i ne primećuje. Moraš da poštuješ sebe da bi te i drugi poštovali. Oni misle da je sve na engleskom bolje od albanskog, da je svaka budalaština na engleskom bolja od albanske rečenice. Došli smo dotle da se nazivi pesama ne prevode, da se filmovi ne prevode, jer, zaboga, mi svi znamo engleski! Ne pamtim nijednu generaciju koja je lošije govorila albanski od ove.

To je već poznata priča koja je često i veoma komična. Ne vredi vam da se borite protiv toga!

Za mene je to loša priča. Ta prinudna i pogrešna internacionalizacija, verujem, neće proći. Jer, da bi se ona sprovela, moraš pristojno da živiš. Ne možeš da se ponašaš američki, a nemaš hleba da jedeš. Pametnije je Tito radio za svoju državu nego što oni to danas rade na Kosovu.

Da li ste imali problema samo zato što niste imali mnogo lepih reči za vlast u Prištini, ili vam nije oprošteno i to što ste beogradski đak i što ste baš u Beogradu postali glumac?

Ima i toga. Kada nemaju šta da mi prebace, onda se sete da sam ja iz Beograda. To je poslednje čemu pribegavaju, kada više nemaju nijedan argument. Ali, ja se time zaista ne bavim, Mene to jednostavno ne zanima, jer ja nisam mogao da se ponašam u skladu sa novonastalim pravilima ponašanja. Ja nisam mogao da psujem svog profesora i moje kolege koji su bili divni prema meni, a trebalo je, jer je takvo vreme, jer je tako moderno psovati sve bivše. Ja nisam mogao da govorim ružno o Beogradu jer sam tamo proveo najlepše godine. Ali, to sada nije u modi. Kad god bi me neko pitao da kažem javno, ja sam to govorio, a neko od političara se zbog toga ljutio. Nisu to bile najlepše godine samo za mene, već za sve koji su živeli u tom gradu. Ja to i dalje govorim.

A oni?

Oni koji su tada pljuvali po Beogradu u kome su takođe kao ja studirali, danas se kaju. Oni su, u ono vreme kada je to bilo profitabilno, za to pljuvanje nešto dobili, ali danas nisu srećni zbog toga. Moj stav prema vlasti je celog života bio isti umetnik mora da bude u opoziciji spram vlasti. Bez obzira na to koja je i kakva je. To je pozicija umetnika. Onaj političar koji to razume, zavoleće me. Jer, ja ne mrzim političare. Verujem da je moj zadatak da ih kritikujem, da bi bili bolji.

Kako se osećate kao manjina koja tako misli i to javno govori?

Nisam ja manjina koja tako misli. Samo sam manjina, da ne kažem jedini, koji to govori javno. Inače, većina to govori po kafanama, po kućama, samo ne sme to da kaže javno, kao što ja govorim. Ja sam prihvatio posledice koje slede zbog toga, ali to je manje bolno od onoga što bi me bolelo kada mi moji studenti ne bi verovali, kada me ne bi poštovali, pa i voleli, smem to sa ponosom da kažem Kako mogu studentima da govorim jedno, a govorim im ono što mislim, i javno da pričam nešto drugo, da prećutkujem ono što me žulja i što ne valja u mojoj zemlji. I tako ostaje da sam ja jedini profesor koji istupa javno. Ostali ćute. Imaju dobre plate, po 1.500 do 2.000 evra, i oni reč ne progovaraju. Ja ih zaista prezirem zbog toga, da ne kažem nešto gore. Hteli su i mene mnogi da kupe, da me korumpiraju, ali nisam pristajao. A i teško je reći ne. Te koje optužujem zbog loših dela, ili nečinjenja, inače nazivam imenima i prezimenima, ili ih zovem bandom, kriminalcima...i oni to, prirodno, ne vole. A oni su ti koji sada vladaju. Jedan od političara koji mi daje nade da na Kosovu može biti bolje je g. Špend Ahmeti, sadašnji gradonačelnik Prištine.

Imate li mogućnosti na Kosovu da kažete to što želite, što mislite, i da se to objavi?

Naravno. Ova veoma loša politika koja je vladala na Kosovu je bila genocidna. Zatvorili su gotovo sve fabrike. LJudi su ostali bez posla i sada beže glavom bez obzira sa Kosova. To su sve mladi ljudi. Devojke su ostale bez muškaraca. LJudi misle takođe kao ja ali ne smeju to da kažu, i onda sa zadovoljstvom ponude meni da ja kažem. Ima medija na Kosovu koji i te kako žele da objave svaku moju javnu reakciju na nešto što osudim ili komentarišem kao loš potez. I narod me dobro razume jer narod je pametan i dobro zna šta je politika a šta je život. Kad god nešto izgovorim što izazove pažnju ljudi, nađu se oni koji mi spočitavaju kako nije vreme za takve priče. I uvek nije vreme. Po tom rezonu, nikada ništa ne bismo smeli da kažemo jer nije vreme. Za mene je vreme kad god mislim da ima smisla reagovati na nešto, progovoriti o nečemu.