Ritual samopohvale

Foto Nenad Petrović

Čudna stvar je sa tom nevelikom knjigom. Kada sam je pročitao prvi put, kao i mnogi poput mene, i pored sveg ushićenja i očaranosti, i pored upečatljivosti pojedinih epizoda, vrlo brzo mi je bilo teško da se setim o čemu se tu zapravo radi. Dnevnik o Čarnojeviću je u svojoj suštini roman raspoloženja, roman atmosfere i kao takav opire se linearnoj naraciji ili naraciji uopšte. Sećanja, zapažanja i opservacije se ovde prepliću bez unutrašnjeg pravila i pravca, rafinirani lirizam boji sve, a čitaocu je ostavljen izbor da li će uroniti u tu biografiju jedne duše ili biti odbijen tom bujicom ambivalentnih osećanja i nejasnih misli naizgled proizvoljno nanizanih. Ispisujući tu zamišljenu, a opet duboko ličnu biografiju, Crnjanski nam je približio stanje duha čitave jedne generacije sinova, koja se nakon najvećeg generacijskog iskušenja i avanture Velikog rata, našla zbunjena, zgađena i suštinski preplašena svetom koji čeka na nju.

Miloš Lolić je u svom rediteljskom postupku želeo da pronađe upravo tu suštinu raspoloženja koje nam roman nudi, da prevede na scenski jezik taj, u domaćoj literaturi neuporediv lirski zamah koncentrišući se u potpunosti i bez ostataka na ono esencijalno. Čak i za njegovu rediteljsku poetiku gde je formalna redukovanost zaštitni znak, ova postavka predstavlja priličan ekstrem. Lišavajući se u najvećoj meri gotovo svega sem tela glumca i njegovog glasa (uz nešto malo pompezne scenografije), pretvarajući naratora u hor (u antičkom smislu te reči), autori postavke su uspeli da zadrže tu konstantnu dvoznačnost piščevog glasa, gde on, poveravajući nam svoje najintimnije doživljaje i najdublja osećanja, istovremeno govori u ime svoje generacije. S druge strane, to opsesivno čišćenje od svega suvišnog, na kraju krajeva od svega dramskog, pretvorilo je ovu inscenaciju u svojevrsnu prezentaciju teksta gde se od vas očekuje da zaplovite tim talasima reči podjednako strasno i bez ostataka kao što su to autori predstave učinili.

I tu dolazimo do problema. Pored svih svojih očiglednih formalnih kvaliteta koje ova predstava pruža (čistota scenskog jezika, sklad glumačke igre), ona u prvom redu ostavlja utisak pretencioznosti i, prosto rečeno usiljenosti. Ogroman, gotovo opsesivni trud koji su autori uložili (što potvrđuju i razgovori zabeleženi u odličnom programu predstave) okrenuo se u određenoj meri protiv njih, uljuljkujući ih u izvesno samozadovoljstvo, gde je gledalac više-manje ostavljen da samo prisustvuje tom ritualu samopohvale. Prevođenje iz jednog medija u drugi čini se jednostavno nedovoljno uspelim, umesto da se stope u celinu, dva aspekta predstave - piščeva reč i rediteljska inscenacija, teku gotovo paralelno, tek povremeno se preplićući u momente čiste pozorišne lepote.