Šejtanska posla

Foto AP

Da li ste čuli za Raefa Badavija? To je bloger iz Saudijske Arabije koji je u svojim tekstovima blago kritikovao tamošnje verske vlasti i zbog tog vređanja islama prošlog septembra osuđen na deset godina zatvora i hiljadu udaraca bičem - od kojih je početkom januara, pred zainteresovanom publikom na jednom trgu u DŽedi, primio tek prvih 50. Od toga se do prošle sedmice još nije dovoljno oporavio da bi primio narednih 50 udaraca; izvršenje kazne je, naime, podeljeno u 20 tura, i pod idealnim uslovima trebalo bi da bude upriličeno svakog petka, dok se ne izbroji do 1.000. Ali pošto nema tog majčinog sina koji bi podneo da ga u 20 uzastopnih nedelja jednom sedmično tako unakaze, nastavak izvršenja kazne se zasad odlaže.
Zamislite samo: deset godina zatvora i hiljadu udaraca bičem. Za nešto što bi u najgorem slučaju moglo da se podvede pod verbalni delikt.

Pa ipak, kad je, ponešto nepristojno, skratio posetu Indiji - gde je, između ostalog, održao i govor u kome je domaćinima ukazao na značaj verske tolerancije i poštovanja prava žena - da bi otputovao u Saudijsku Arabiju i odao poštu preminulom (u međuvremenu već i sahranjenom) kralju Abdulahu, američki predsednik Barak Obama je decidirano odbio da u razgovorima sa saudijskim državnim vrhom otvara bilo koje pitanje iz oblasti ljudskih prava, pa tako i Badavijev slučaj. Našu potrebu da s njima razgovaramo o ljudskim pravima ponekad moramo da izbalansiramo s pitanjima od neposrednog značaja, poput borbe protiv terorizma ili regionalne stabilnosti, kazao je Obama Si-En-Enu, manje-više ponavljajući ono što su govorili i njegovi prethodnici u Beloj kući.

Koliko drži do odnosa sa Saudijskom Arabijom Amerika je demonstrirala i time što je povodom Abdulahove smrti u Rijad poslala neverovatno visoku - zapravo najvišu moguću delegaciju, u kojoj su bili najvažniji aktuelni i brojni bivši zvaničnici. Ali ni Amerikanci u snishodljivosti prema despotskom saudijskom režimu nisu otišli toliko daleko kao Britanci: osim što su u Saudijsku Arabiju otputovali premijer Dejvid Kameron i princ Čarls, u Engleskoj i Velsu su - mada ne i u Škotskoj - i zastave na državnim institucijama bile spuštene na pola koplja, što je izazvalo pravu buru (u čaši vode, doduše) u tamošnjoj javnosti, zgroženoj sikofantskim ponašanjem britanske vlade i krune. A u zemlju gde je smrtna kazna javni spektakl koji se izvodi odsecanjem glave, gde žena bez pratnje muškog srodnika ne može na ulicu, i gde je ateizam od prošlog proleća zakonski izjednačen s terorizmom, da izjavi saučešće pohitao je i francuski predsednik Fransoa Oland; isti onaj koji je desetak dana ranije u Parizu predvodio marš miliona u ime odbrane slobode izražavanja i u znak solidarnosti sa žrtvama terorističkog napada islamskih ekstremista na redakciju lista Šarli ebdo

Na ovom bi mestu sad bilo prigodno pomenuti dvostruke standarde Amerike i Zapada uopšte - da to već odavno nije postalo još jedno opšte mesto svake diskusije o savremenim međunarodnim odnosima. Da, Amerika i Zapad uopšte imaju jedan set pravila za sebe i svoje klijente, drugi za sve ostale; i tu dvoličnost svako malo na besraman način demonstriraju. Šta još ima novo? Papa je katolik?

Lamentirati nad takvim stanjem stvari je beskorisno; suprotstavljati mu se - ukoliko niste Kina, eventualno Rusija - uzaludno; osim ako nekome uzor nisu Kuba ili Venecuela. Uostalom, kad smo već kod Kine i Rusije: ni one nisu gadljive na saudijske pare i uticaj. Samo što ne idu unaokolo i ne drže lekcije o ljudskim pravima i slobodama, pošto do njih ne drže mnogo ni kod kuće.

Pametnijim se stoga čini pokušati da se razume zašto se Amerika (Britanija, Francuska) ponaša tako kako se ponaša, odnosno kakvi interesi u ovom ili onom slučaju iza toga stoje; shvatiti šta sve utiče na dinamiku tih odnosa, i kako u njima dolazi do promene - kad i ako dođe; pa onda iz svega toga izvući zaključke korisne po sopstvene interese, ako je ikako moguće. Tako, barem, čine mudre države.

Kad je o Saudijskoj Arabiji reč, ne treba mnogo da bi se razumeli interesi Zapada: energetski, ekonomski, bezbednosni, strateški. S jedne strane, ta zemlja je i dalje najveći proizvođač i izvoznik nafte i ključna članica OPEK-a; istovremeno i veliki, a platežno izuzetno sposoban uvoznik zapadnog naoružanja. S druge, ova sunitska kraljevina je glavna strateška protivteža uticaju šiitskog Irana u regionu. Tako posmatrano (a drugačije i ne može), pozicija Saudijske Arabije čini se zakovanom - ili se barem doskora činila, uprkos već duže vreme postojećim razlozima da se u najmanju ruku iz temelja preispita, ako ne i trajno revidira.

Da neko drugi ima toliko putera na glavi kao što ga imaju Saudijci, stvari bi već odavno stajale drugačije. Među onima koji su izveli terorističke napade na SAD 2001. najviše je bilo saudijskih državljana; ideološke temelje savremenog islamskog ekstremizma, od Al kaide nadalje, postavio je moćni saudijski verski establišment, koji propoveda radikalnu, vehabijsku verziju islama; značajan doprinos potkopavanju prodemokratskih pokreta u arapskim državama (onome što se nazivalo u međuvremenu, s izuzetkom Tunisa, načisto propalim Arapskim prolećem) dala je Saudijska Arabija; novac i oružje za notornu Islamsku državu u Siriji i Iraku dobrim delom stizali su tajnim (i ne tako tajnim) kanalima iz, opet, Saudijske Arabije. I kakvu je cenu ona platila za to? Nikakvu, osim što se tu i tamo i sama mora da nosi s neposrednom terorističkom pretnjom na sopstvenom tlu.

Ima li, ipak, naznaka da bi u odnosu Zapada prema Saudijskoj Arabiji nešto moglo da se promeni? Neki misle da ima, makar za to bilo potrebno još dosta vremena. Između ostalog, kao dobar indikator uzimaju se zbivanja na tržištu nafte. Skorašnje odbijanje Saudijske Arabije da smanji proizvodnju, uprkos sunovratu cene barela, mnogi su po automatizmu videli kao pomoć Zapadu u nameri da se dodatno oslabi ionako ranjiva pozicija ekonomskim sankcijama pogođene Rusije. Saudijska Arabija, na kraju krajeva, ima dugu istoriju manipulisanja cenom nafte iz političkih razloga. Ali aktuelni stav Rijada je zapravo usmeren pre svega na to da se potkopa veliki uzlet proizvodnje nafte iz uljnih škriljaca u SAD, odnosno da se ona učini neisplativom. Jer, SAD su u veoma kratkom roku dramatično smanjile zavisnost od uvoza ovog energenta; Amerika bi, štaviše, do 2020. mogla da proizvodi toliko nafte i gasa da joj Saudijska Arabija kao snabdevač više ne bi trebala. Pogotovu što proizvodnja nafte raste i u nekim drugim zemljama koje nisu članice OPEK-a i doskora nisu figurirale kao značajni izvoznici, te što se u tehnološki naprednim zapadnim zemljama povećava efikasnost korišćenja alternativnih izvora energije. A kad jednom prestane da bude toliko važna u ovom smislu, pretpostavlja se, i drugi aspekti međunarodne pozicije Saudijske Arabije neminovno će biti dovedeni u pitanje.

Na geostrateškom planu pak saudijska opsesija Iranom se već ispostavlja kao prepreka iskoracima koje je, ma koliko mali bili, Zapad u poslednje vreme napravio u odnosima s Teheranom, pre svega na planu kontrole iranskog nuklearnog programa i diskretne saradnje u borbi protiv zajedničkog neprijatelja u obliku Islamske države. Grublje rečeno, u saudijskom je interesu da odnosi Zapada, a pre svega SAD s Iranom, budu što gori, i to je okolnost s kojom će i te kako morati da se računa u nastojanjima da se, uprkos objektivno skoro nepremostivim razlikama, s islamskom republikom održi kakav-takav nivo dijaloga.

No, na kapitalne promene u odnosu zapadnih sila prema Saudijskoj Arabiji će morati još da se sačeka. Za sada, na snazi ostaje status quo: do daljeg se ništa neće promeniti ni u samoj zemlji - novi kralj Salman važi za znatno konzervativnijeg od (u interpretaciji zapadnih zvaničnika, reformski nastrojenog) prethodnika - ni u tretmanu koji ona uživa u svetskim centrima moći.
A to onda znači i da Raefa Badavija nema ko da spase.