Tragovi iz bogate biografije

Retko kad se ugodi da je umetnik toliko neraskidivo vezan za rodno mesto kao što je to bio slučaj s Milanom Konjovićem i Somborom. Porodica znamenitog slikara se u Velikoj seobi Srba 1690. godine preselila iz Pećke patrijaršije u bački grad, nakon čega je iznedrila gradonačelnike, javne i dvorske beležnike i druge važne zvaničnike. Ironija porodične istorije je htela, međutim, da Konjoviće danas u evropskim razmerama pamte baš po Milanu, čije je plodno i raznovrsno stvaralaštvo bilo ravno vrhuncima likovne umetnosti Starog kontinenta, ako ne i šire. Otuda je prirodno što se galerija Milan Konjović nalazi u jednom od najreprezentativnijih somborskih zdanja, prvoj gradskoj apoteci, koja je sazidana 1766. i u kojoj su, pre otvaranja galerije 1966. godine, poslovali i mesari, kafandžije, pa čak i dame pod crvenim fenjerima. S obzirom na Konjovićev burni temperament, sasvim prikladna društva.

Koncept od samog osnivanja, kada je direktorka bila Irma Lang, bio je da se na svakih pet godina menja stalna postavka retrospektivnog karaktera. Budući da je Katarina Ambrozić, jedna od najpoznatijih istoričarki umetnosti u SFRJ, Konjovićevo stvaralaštvo podelila na sedam faza, svaka promena u sebi trebalo je da sadrži i reprezentativne radove iz svakog stvaralačkog perioda. Kako radova i slika ima čak 1.084, promene se sada vrše na dve godine, jer bi bila šteta ne prikazati ih sve, budući da nam posetioci dolaze ne samo iz Sombora, i ne samo iz Srbije, već i iz inostranstva, priča za NIN Peter Mraković, direktor galerije.

Različite tematske izložbe se postavljaju dva puta godišnje, a Konjovićeva biografija je toliko bogata da odabrati neki jubilej za pogodan povod ni ne može da predstavlja problem. U redu, svako se rodi i svako umre, ali malo ko do 35. godine života obiđe većinu evropskih likovnih centara i u gotovo svakom ostavi važan trag.
Naime, Konjović je 1914. kao gimnazijalac već imao pedesetak radova, svakako dovoljno za prvu samostalnu izložbu. Četiri godine kasnije je upisao akademiju u Pragu, gde mu je profesor bio hrvatski slikar Vlaho Bukovac, nakon čega je demonstrativno napustio studije, revoltiran stegama akademizma. Usledili su odlasci u Beč, Minhen, Berlin i Drezden, a najplodniji period stvaralaštva, ujedno i prvi s autentičnim, isklesanim umetničkim potpisom, doživeo je u Parizu, pre no što se 1932. vratio u Sombor.



Trudimo se da prikažemo radove koji možda nisu antologijski, ali koje valja videti. Tematske izložbe stoga ruše hronološki princip stalne postavke i daju slobodu da se neki važni biografski i stvaralački momenti prodube i kontekstualizuju. Među njima bih izdvojio ,Prašku abecedu autora Nebojše Vasića, jer obuhvata Konjovićev period traženja sopstvenog stila, usavršavanja tehnike crtanja, a taj je period važan i zbog razumevanja kasnije, asocijativne faze. Moja izložba ,U potrazi za sobom iz 2013. bavi se sličnom temom, Konjovićevim podražavanjem drugih slikara, priča naš sagovornik.

Iako Sombor ima pasivnu publiku, kako vele ljudi, galerija ima stabilnu redovnu posetu od oko 150 posetilaca po izložbi. Mada, upućeni tvrde da bi bila stožer kulture u nekoj zainteresovanijoj sredini. Primera radi, pre četiri godine je na izložbu koju je finansirala Komercijalna banka u galeriji SANU došlo čak 50.000 ljudi.
Kako bi se publika zabavljala i brojčano povećavala, galerija u nedavno renoviranom podrumu organizuje brojne radionice za decu.

Hram umetnosti nije hram ako ne otvara svoja vrata i ne ponudi ljudima da učestvuju crtanjem, slikanjem, kopiranjem izloženih slika. Budući da je galerija osnovana za potrebe Milana Konjovića i predstavljanja njegovog opusa, nažalost ne možemo da uspostavljamo recipročne izložbe s drugim galerijama. Dosetili smo se kako ovo da prenebregnemo, pa smo, prvi put posle četrdesetak godina, napravili izložbu dečjih radova inspirisanih Konjovićevim delima, kaže Mraković.

Iako agilnost može da premosti probleme s finansiranjem, ne može da poništi i nažalost potpuno očekivane nelogičnosti vezane za dodelu sredstava. Naime, osnivač i finansijer galerije je grad Sombor, a kasu pune i projekte pomažu i pokrajinske vlasti. Međutim, iako je Ministarstvo kulture i informisanja galeriji dodelilo status ustanove kulture od nacionalnog značaja, što drastično olakšava saradnju s drugim kućama kulture, prošle godine je od republike od mogućih osam miliona dinara dobila svega 300.000.



Pre četiri godine smo organizovali izložbu u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Ministarstvo je na čelu s tadašnjim ministrom Predragom Markovićem projekat procenilo na oko 2,5 miliona dinara. Kada smo dobili 250.000 dinara, prvo smo pomislili da je greškom jedna nula izbrisana. Da smo ostali na tom budžetu i da se pokrajina nije uključila, ne bismo imali ni za katalog. Da li se tako ulaže u predstavljanje naše kulture u inostranstvu? Jer, pazite, ako je Konjović sam mogao da kači slike na krov sitroena ,ajkule i da ih vozi gde treba, zašto i mi ne bismo mogli da iznađemo neko održivo rešenje, pita Mraković. Pored ideja da se spomen-pločom obeleži Konjovićeva pariska rezidencija i da se jedna njegova slika pokloni tamošnjoj galeriji Bobur, jednoj od najreferentnijih u svetu kada je reč o modernoj umetnosti, postojala je i ideja da parisku izložbu otvori Novak Đoković, pošto je u to vreme imao slobodan dan na Rolan Garosu. Nešto se na ovom putu, međutim, isprečilo. Sličnom su se logikom u galeriji vodili i kada su zamolili Emira Kusturicu da otvori izložbu u Pragu. Ovaj je pokušaj već bio uspešan.

Pored ove dve izložbe čiji je cilj bio da mapiraju Konjovićevo fizičko i duhovno proputovanje kroz Evropu, sprovedene su i one u Budimpešti, Beču, Celju, Briselu... Kako veli Mraković, uspešna uređivačka i programska politika stavile su galeriju Milan Konjović na kulturnu kartu Evrope, pa se neretko desi i da samoinicijativno stigne pokoji neočekivani poziv za inostranu postavku.

Japanska ambasada je već izrazila interesovanje da organizuje izložbu u Tokiju, ministarstvo kulture Makedonije želi da Konjovićeve slike prikaže u Bitolju, Štipu i Skoplju, gde će, govorka se po Somboru, niti upriličena i predstava o slikarevom životu, u saradnji s Narodnim pozorištem Sombor. Jer, naglašava Mraković, bilo bi pretenciozno otići u Brisel a zapostaviti komšiluk, gde takođe postoje pregovori da se Konjovićev opus predoči sarajevskoj i bračkoj publici.