Saga o sunovratu

Zajednički interesi su najbolji lepak za skladne odnose među ljudima, tako to ide otkako je sveta i veka i tako je to – sa izuzetkom Srbije – gotovo svuda u svetu. Ali srpskim elitama je – iz niskih pobuda, kako ćemo videti – u jednom momentu palo na pamet da su profani interesi nedostojni nebeskog naroda i tokom većeg dela novije srpske istorije elite su ulagale ogromne napore da Srbe povežu onim čime su po prirodi stvari povezani – nacionalnom pripadnošću, to jest srpstvom, a kao jedinu smetnju uspehu svog projekta videli su „nejedinstvo” i „srpsku neslogu”. Tako je bilo u devetnaestom veku, tako se – uprkos očiglednim primerima katastrofalnosti projekata „jedinstva” i „sloge” – nastavilo krajem dvadesetog i tako se podaleko zagazilo u dvadeset prvi vek. Pokušaj Zorana Đinđića da stvari postavi na njihova prava mesta i da Srbiju vrati na kolosek svetske realnosti nije bio jedini u istoriji Srbije, ali je – zahvaljujući spletu mnoštva okolnosti – bio najbliži ostvarenju tog cilja, a nije na odmet spomenuti, videćemo i zašto, da su svi Đinđićevi prethodnici na tom poslu živote završili nasilnom smrću. Uprkos, međutim, preranoj smrti, Đinđić je Demokratskoj stranci ostavio solidan politički i ideološki kapital koji su njegovi naslednici – da ne okolišim – Boris Tadić, ali ne samo on – spiskali u rekordnom roku. Načisto se to ogolilo pre neki dan kada je bivši predsednik Srbije i DS-a u tabloidima osuo drvlje i kamenje na svoje nekadašnje najbliže saradnike. Cinici bi mogli reći da eksprezident nije mnogo pogrešio u ocenama prozvanih ličnosti – i cinici bi bili u pravu – ali ostaje neprijatno pitanje zašto je Tadić te ljude, takve kakvi su, tako dugo podržavao i održavao na visokim stranačkim i državnim pozicijama. To je, da kažemo, bilo posledica žalosnog, verovatno namernog, nerazlikovanja ideologije i mitologije i još žalosnijeg mešanja ličnih i opštih interesa. Na jednoj tački svog razvojnog puta Boris Tadić je – delimično i pod pritiskom „nacionalnih” autoriteta – dokonao da je Đinđićev put predugačak, uz to i opasan, pa se, najpre mic po mic, potom svim snagama posvetio propagiranju ideje o „evropskoj” srpskosti kao vrhunskom opštem interesu, ne propuštajući, međutim, da u taj opšti interes ugradi korporativni i lični. Namerno sam rekao „korporativni”, ne stranački, zato što se Demokratska stranka s vremenom pretvorila u akcionarsko društvo sa neograničenom neodgovornošću. Tragikomično je da je najmanji profit iz poslovanja tog društva izvukao njegov predsednik, Tadić, ali to je tema za drugu priču. U javnim nastupima Tadić je nastavio da emituje falsifikovane signale da DS postojano nastavlja Đinđićevim putem, ali je u praksi išao ukorak sa svojim sumornim kohabitantom iz čijeg su, pak, glavnog štaba odašiljani sve glasniji povici „da se mi ne možemo obazirati na realnost”. Ekonomska i politička moć Demokratske stranke nesporno je rasla, ali se njen ugled – kapital na koji se u Srbiji i inače ne polaže mnogo – osipao iz dana u dan. Tako je Tadić – kome je još u ono vreme moralo biti jasno (a sigurno mu je i bilo) da je Jeremić bolesno ambiciozni muljator i šovinista iz računa – istog tog Jeremića tolerisao zato što se nadao da će mu Jeremić namaći glasove na koje, po prirodi stvari, nije trebalo da računa, iako – kako se pokazalo – ni u snu nije očekivao da će izgubiti glasove koji bi, po prirodi stvari, trebalo da mu pripadnu. Malo po malo, Demokratska stranka je izgubila identitet, pa je Tadić pokušao da stvar izgladi transferom nepostojećeg identiteta na današnji SNS. „Evropejstvo” i „modernizacija” – u Tadićevoj viziji, bolje rečeno halucinaciji – trebalo je da postanu svesrpski projekat, razumljivo, sa njim, Tadićem, na čelu. U tome je, poprilično i uspeo, samo što se taj uspeh pokazao kao neuspeh. I njegov lično, i neuspeh Demokratske stranke i – u konačnici – neuspeh čitave Srbije. Avet kolektivizma je, istina, promenila ime i donekle imidž, ali je sve drugo ostalo po starom. Sve to, međutim, nije razlog da beogradska čaršija seiri nad potonućem Tadićevog broda. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je i ona na palubi tog broda.