Mi smo slepo crevo koje misli da je pupak sveta

Foto Oliver Bunić

Krstio ga je Danilo Kiš jer je njegov otac bio prijatelj sa piscem. Dobro obrazovanje dobio je zahvaljujući roditeljima, Tijani i Aleksandru. Ove godine doktoriraće na Harvardu, najstarijem i najprestižnijem univerzitetu u SAD, osnovanom 1636. godine.

Od kada je diplomirao na Prinstonu, svake godine intervjuiše i bodri mlade iz Srbije koji žele da apliciraju na ovaj univerzitet. I ne može da veruje kako niko odavde ko je tamo diplomirao, ne oseća potrebu da se time pozabavi:

Pre mene je desetak naših iz Srbije završilo Prinston. Dakle, ima ko da radi sa tim kandidatima. Međutim, kada sam video mapu sveta na kojoj je obeležen svaki deo odakle su došli diplomci sa Prinstona, video sam da su bile pokrivene sve zemlje osim Severne Koreje, Irana, nekoliko državica ispod Sahare i Srbija. To znači da se niko odavde nije setio da tome posveti desetak sati godišnje kako bi pomogao tim mladim ljudima iz Srbije koji žele da se upišu na Prinston. Nezamislivo je, na primer, da talentovani mladi Kinez nema pomoć od Kineza koji je završio Prinston. Oni ih love uzduž i popreko!

Kakav je razlog da neko u 21. veku bude sociolog?

Veliki. Kod nas je sociologija zastarela. Ružno je da to ja kažem jer dolazim retko, ali ovdašnje saznanje o sociologiji je staro trideset godina. Udžbenici i teorije prevaziđeni su nekoliko decenija. Mi smo jednostavno izolovani od važnih, naprednih ideja, metodologija, paradigmi. Mi smo kao u pećini i ne razmišljamo o činjenici da će 2050. biti devet milijardi ljudi, a 1950. je bilo tri milijarde. Dakle za sto godina ljudska rasa se utrostručila! Trebaće nam puno sociologa da razumemo šta je sve proisteklo samo iz te činjenice.

Na primer?

Proistekle su ogromne demografske promene, promene društvenih stratifikacija, nuklearna kataklizma je sve verovatnija, ekološka katastrofa nam preti. Kada slušate geologe, biologe i druge stručnjake, uplašite se. To vam je kao u crtanom filmu kada junak pretrči preko litice i nije svestan da je u vazduhu dok ne pogleda dole. A onda počinje da pada.

Vaša doktorska tema se odnosi na separatizam. Šta je razlog za takav izbor?

Separatizam je centrifugalna sila rasprostranjena u svetu. Ona rastura regione u dobu kada je globalna koordinacija neophodna. U svom radu ja poredim Srbiju i Gruziju i bavim se organizovanim kriminalom u odnosu na separatizam. Preciznije, poredim Južnu Osetiju i Kosovo. Nama je to poznata tema, ali je nedovoljno razrađena. Razdvojiti separatizam od organizovanog kriminala je veoma važno. Dominantno viđenje je da je to jednostavna geopolitička priča, a malo se ima u vidu da je organizovani kriminal endogen faktor na koji se čak i velike sile prilagođavaju. LJudi su spremni da veruju kako neko u CIA odluči da pošalje poruku Hašimu Tačiju: Idi malo na sever Albanije i vadi ljudima bubrege, stavljaj ih u kola i šalji u Istanbul. A nije baš tako. Ti regioni gde separatizam cepa granice i ljude su opasni zbog kriminalnih mreža koje ispunjavaju mnoge funkcije umesto nesposobne države. Etnička lojalnost ovo omogućava. U Južnoj Osetiji i na Kosovu imate pogodnu geografiju, mentalitet, plemensku zajednicu koja se drži zajedno.

Kako biste objasnili promene nastale u Srbiji u poslednjih 20 godina?

Svi su imali prevelika očekivanja, a javno mnjenje je doprinelo da to budu nerealna očekivanja, da se širi neutemeljeni optimizam u odnosu na okolnosti. Od kapitalizma su svi očekivali da bude malo humaniji i umereniji, da bude veća meritokratija, da se ne stvara ovolika nejednakost. Francuski ekonomista Tom Piketi je napisao remek-delo pod nazivom Kapital u 21. veku a koje, nažalost, još nije prevedeno kod nas. Tu možete videti koliko se kapitalizam adaptirao u proteklih 20 godina. To nije onaj kapitalizam koji su sanjali mnogi iza gvozdene zavese, a posebno nije onaj koji je Evropa nudila novim članicama EU, ni onaj koji se ovde nudio posle 5. oktobra, a još manje je onaj kapitalizam koji se nudio pre rata u Jugoslaviji.

Koji je to kapitalizam?

Novi, oslonjeniji na državu, adaptibilan. Naročito u svom najvažnijem delu - ideološkom. Ilustrovaću vam to jednim primerom. Moj prijatelj, Indus iz Nepala, završio je Prinston, radi doktorat na Harvardu iz robotike, sjajan um, skroman mladić. Međutim, odlučio je iz moralnih razloga da odustane od robotike i da radi na Volstritu, gde će se baviti algoritmima za slojeve dugova. To je jedno od pakovanja virtuelnih proizvoda i taj finansijski sektor kome pripada ova vrsta posla je postao jedan od glavnih motora privrednog rasta. NJegova godišnja plata će biti 300.000 dolara, ali on će primati samo 30.000 dolara godišnje, jer je dobrovoljno potpisao udruženi zalog koji su smislili moralni milioneri, da će godišnje na sebe i svoju porodicu trošiti samo 10 odsto od te sume, što će mog prijatelja, po Obaminim reformama, staviti na granicu siromaštva. A ostatak novca ide u Afriku.

Kome u Africi?

To ide nevladinom sektoru, toj NGO mafiji, da gradi bunare, kupuje mreže za komarce i spasava gladnu decu. Moj prijatelj, kao i mnogi, potpuno je indoktriniran i iskreno veruje da će jedino na taj način dovoljan broj bogataša kad-tad iskoreniti nejednakost i siromaštvo. Dakle, on će sistemski raditi u branši koja je ključni generator nejednakosti i siromaštva u Trećem svetu, a uveren je da se bavi humanitarnim radom. Nije svestan da je to ravno onome kad jednom rukom praviš duboku ranu a drugom rukom na nju lepiš flaster. Današnji kapitalizam je toliko žilav da čak i na tom ideološkom planu pomiruje totalno kontradiktorne stvari. I veliki deo intelektualne radne snage, svi talenti sa elitnih fakulteta, idu u tom smeru.

Kako ocenjujete poteze današnje vlasti u Srbiji? Imaju li premijer i resorni ministri svest o tom kapitalizmu o kojem govorite?

Mi smo, naravno, periferni deo tog sistema. Naš državni kapitalizam je po nekim dimenzijama suroviji, ali po drugima i humaniji. Mi nismo svesni do koje mere društveni kapital u Srbiji ublažava neprijatnosti tržišta. Ako u SAD izgubite posao, možete vrlo brzo završiti na ulici. Ako se u Srbiji to desi, tu su kumovi, rodbina... pa pošto svi svima duguju, a država najviše, posledice su sporije. Iako smo neuporedivo siromašniji, propadanje je sporije. Ali taj isti društveni kapital održava sveopšti nepotizam po fakultetima, firmama, strankama. Neko je to nazvao burazerska privreda. Dobar izraz. Meritokratija je ubogaljena u takvom društvu. A bez meritokratije, igrati se kapitalizma je kao igrati lutriju ili rulet u kockarnici. Ne možete pobediti.

Svest premijera je preokupirana važnijim temama. Naime, kako sačuvati taj jezivi nivo centralizovane moći uz hronično siromaštvo i bedu? A naše javno mnjenje, toliko ponosno na svoj slobodarski duh, voli autoritarne vođe. Čak i premijer pokazuje tu servilnost prema Briselu, Vašingtonu, Moskvi. Zapravo prema svima osim prema građanstvu nad kojim gospodari. Ja se jedino kajem što nisam kupio master, plagirao doktorat, pa izvrgao ruglu institucije koje bi trebalo da me kažnjavaju zbog toga. Da sam samo tako postupio, već bih bio neki ministar!

Prinston i Harvard su veoma bogati privatni univerziteti koji dobrim studentima, poput vas, plaćaju celo školovanje?

Studije na Prinstonu su za četiri godine koštale 160.000 dolara, što fakultet svima plaća prema finansijskoj mogućnosti roditelja. Još više koštaju doktorske studije na Harvardu koje nijedan student ne plaća, već uz to dobijate platu kao predavač i istraživač. Ukupno, više od 600.000 dolara uloženo je u mene. Prinston ima 14 milijardi budžeta, Harvard 32 milijarde dolara. Oni ne zarađuju od studenata, oni ulažu u studente. NJihovi donatori su bivši studenti koji su napravili karijere i postali bogataši. Nedavno je jedan od njih, iz Hongkonga, dao 350 miliona dolara za Školu javnog zdravlja na Harvardu. Dakle, drugi ulažu, da bi univerzitet ulagao u ljudski kapital, sa uverenjem da će njihovi studenti za 20-30 godina biti vrhunski naučnici, preduzetnici, lideri u svojim oblastima.

Šta vam je najteže da objašnjavate u SAD kad je o Srbiji reč?

Istina o nama u svetu je poražavajuća jer smo mi, zapravo, slepo crevo koje misli da je glavni krvotok. Meni su se čudili da uopšte radim doktorat o Balkanu, i još gore, o nečemu unutar Balkana. Naš etnocentrizam nas navodi da mislimo kako je svet čuo za Srbiju, za srpsku istoriju, a istina je da sam se, pričajući o važnosti svoje zemlje, uveravao kako je to samo meni važno. Naravno, postoji ideološki, politički stereotip o nama, ali njega je relativno lako savladati na intelektualnom planu. Vredi objašnjavati o SAD u Srbiji, a ne obrnuto.

Ipak, šta raditi, kako hvatati korak za budućnost?

Verujem da je jedina mogućnost obrazovanje mladih ljudi, da talentovani đaci studiraju na univerzitetima širom sveta i to u što većem broju. Ulaganje u ljudski kapital je za nas jedini spas. Mi ne možemo da izađemo na kraj sa antisrpskom predrasudom ako nemamo ljude koji su prisutni u dominantnim intelektualnim centrima širom sveta. Mistifikujemo sve što ne znamo, pa tako naše neznanje o njima postaje opasnije po nas nego njihovo o nama. Znate li da je na Harvardu, na primer, dvotrećinska većina doktorskih studenata poreklom izvan SAD? To nisu više američki centri za nauku već svetski. Za one koji su opterećeni našom šovinističkom prošlošću, moram da kažem podatak da Hrvatska, sa nešto više od četiri miliona stanovnika, ima duplo više ljudi koji su završili Harvard, nego Srbija. To nije posledica antisrpskih predrasuda na nivou komisija koje primaju studente, već je problem u našem strahu, našoj lenjosti, našem neznanju da popunimo aplikaciju kako treba, našem neznanju da su te studije besplatne ako nemate da ih platite. A ljudski kapital je naš jedini spas. On je preduslov za bilo kakav rast BDP-a. Ako njega nema, svi resursi koje imate, koje pozajmite, sve što dobijete, završavaju u crnoj rupi.

Razume se da naša oligarhija, ova i ona pre nje, ne želi da ulaže u prosvetu. To bi zahtevalo razmišljanje na rok duži od izbornog ciklusa. Neprosvećena vlast se boji prosvećenih ljudi. Mnogo je lakše vladati i manipulisati polupismenim stanovništvom koje zaglupljujete sa svih strana. Uništite sve podsticaje da se bilo ko obrazuje i usavršava, pa onda ih grdite što nemaju radne navike, ni preduzetnički duh, ni veštine, ni znanje. Da ne bi podlegali naučenoj bespomoćnosti koja danas vlada u Srbiji, ljudi moraju da se usavršavaju.