Nema genocidnih naroda

Krivica nije do njih, već od njih. Optužbe na njihov račun su bez pokrića. Gole činjenice: istina je na dugom štapu i kanapu mamac; na političkom polju istina je strašilo. Bez obzira što je ludom narodu do istine, koliko zločincima do pravde. Zločina je bilo i na našoj strani. Činili su ih drugi. Svedoci nam nisu potrebni. Dovoljni smo sami sebi. A kada je bilo suočenje, nismo prepoznali svoje mišljenje. Kako nazvati stvari pravim imenom, kad ne znamo kako se zovemo. Svi znamo šta bi bilo kad bi bilo, ali niko ne zna šta je, šta nije. Što jeste – nije, što nije – jeste. Upućeni smo jedni na druge. Upućivali nas oni koji mobilišu. Prazne puške boje se dvojica. Prazne glave – niko živ. Po narodnoj, konac delo krasi. Svilen gajtan je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ništa nije kako je moglo biti da je sreće. Ako je sreća u nesreći, Srbi su narod najsrećniji. U igri senki samo su krstovi stvarni. Što je mrak veći, NJegova Svetlost je jača; što nas je manje, bliži smo miru; mir je najpreči, on pa ono i ovo. Međutim, kad ono uđe u proces reprodukcije, ispadne ovo. Međunarodni haški sud je najveća pravna distanca. U Hagu se nije sudilo srpskom narodu, već samo njegovom delu. Nema genocidnih naroda. Svako je kriv ponaosob. Ako je i vama istina prirasla za srce, vašoj bolesti nema leka. Živi leševi gube parnicu za parnicom. Dok se dovuku do suda, prođoše rokovi žalbe. Pošto žalba ne odlaže izvršenje smrtne kazne. Stoga je aktuelnija pouka o pravnom leku: plati glavom, pa se rugaj dželatu. Ko baca grumen zemlje u crnu rupu, sahranjuje rodnu grudu.