Generalne ocene ne doprinose istini

Verujemo da je Isidora Žebeljan, uvaženi kompozitor i akademik, poticaj za svoje obraćanje Odeljenju (odnosno javnosti!) temeljila na duboko iskrenoj zapitanosti o moralnoj dimenziji mnogih činjenja u smutnom vremenu u kome živimo i o kojima i sami svedočimo, pa i trenutno aktuelnih izbora novih članova SANU. Iznenađuje, upravo stoga, onaj deo njenog obraćanja koji se teško može smatrati utemeljenim. Autorka, naime, iskazuje potpuno paušalno generalizovane, a kategorično negativne stavove o jednoj celoj oblasti naše savremene nauke (teorija umetnosti) i ne podrazumevajući da bi te stavove trebalo argumentovati: „...moram da kažem da se naši današnji teoretičari umetnosti, kao i drugi, na primer, leksikografski pregaoci, nalaze na najudaljenijoj tački onih vrednosnih sistema za koje SANU treba i mora da se zalaže. Časopisi, knjige i publikacije koje oni objavljuju prepuni su grešaka, pa su daleko više tužna slika neznanja i neobaveštenosti, nego izraz stručnih kvaliteta njihovih autora.“ Kategorično je, dakle, iskazana tvrdnja da su svi naši današnji teoretičari umetnosti, bez obzira na to o kojoj umetnosti je reč, neobaveštene neznalice koje u svim knjigama, svim časopisima i svim drugim publikacijama objavljuju tekstove prepune grešaka, te da su, stoga, svi oni potpuno van vrednosnog sistema koji SANU ispoveda i za koji se zalaže. Ovako generalisana, ova tvrdnja apriorno čini malo verovatnom tačnost izrečenog, a vodi i ka zapitanosti o utemeljenju prava na ovu vrstu paušalnog nipodaštavanja ostvarenih naučnih rezultata svih poslenika u oblasti na koju se odnosi. U istoj intonacionoj ravni je i tvrdnja: „...čak su i biografske jedinice o kompozitorima u Srpskoj enciklopediji SANU prepune netačnosti i proizvoljnosti. Ne samo da skoro svaka ta jedinica sadrži ozbiljne materijalne greške, nego je nivo znanja o srpskim kompozitorima spao na to da retko ko uopšte može te greške i da primeti kao takve. Na taj način greška postaje uveličana budućnošću kojoj je namenjena i postaje laž. Na taj način će i naša istorija postati laž.“ Ponovo, dakle, ista uopštavajuća kategorična negacija, ovoga puta samo za malu nijansu blaža: ne svaka, nego „skoro svaka“. Do sada su izašle dve knjige prvog toma (odrednice na A i B) i drugi tom (odrednice na V) Srpske enciklopedije i u njima je objavljeno 28 odrednica o srpskim kompozitorima. Autori 22 od navedenih 28 odrednica su doktori nauka (10 autora), zaposleni kao nastavnici Univerziteta umetnosti u Beogradu (6 autora, 14 odrednica), Univerziteta u Novom Sadu (2 autora, 4 odrednice), te naučni saradnici Muzikološkog instituta SANU (1 autor, 3 odrednice), ili profesori univerziteta u penziji (1 autor, 1 odrednica). Preostalih 6 odrednica potpisuju afirmisani muzikolozi starije (1 autor, 2 odrednice), ili mlađe generacije, asistenti FMU (3 autora, 4 odrednice). Ispisujući odrednice o srpskim kompozitorima koje sadrže „ozbiljne materijalne greške” ovih 14 autora (univerzitetskih profesora, docenata, asistenata, naučnih saradnika) kreiraju, shodno navedenoj tvrdnji, lažnu istoriju!!! Ponovo smo, dakle, izrečenim, generalno uopštavajućim negacijama dovedeni do malo verovatne tačnosti izrečenog. Ako, međutim, čak i pretpostavimo da je izrečeno tačno i moguće, nameće se pitanje: a ko onda ispisuje, ili treba da ispisuje, istoriju koja ne bi bila lažna?!? Odgovor na prvi deo pitanja (ko ispisuje ...) bi bio: niko, jer su, saglasno prethodno izrečenom, svi teoretičari umetnosti koji se kod nas time bave, pa i autori odrednica o kompozitorima objavljenim u Srpskoj enciklopediji, neobaveštene neznalice i svrstani su u one koji pišu lažnu istoriju! Mogući odgovor na drugi deo pitanja (ko bi trebalo da ispisuje...) bi mogao biti: sami umetnici (kad je reč o Srpskoj enciklopediji i odrednicama o muzici, dakle, kompozitori). A da li, zaista, umetnici, kao njeni tvorci, treba da budu i istoriografi i jedini tumači umetnosti koju stvaraju?!? Traženjem odgovora na ovo, bila bi, svakako, otvorena i mnoga druga pitanja čijem diskutovanju nije mesto ni u ovom tekstu ni u nedeljnim informativnim publikacijama. Verujući u iskrenu dobronamernost akademika Isidore Žebeljan i pridružujući se njenom apelu da se pojedinačnim i institucionalnim činjenjem „uspori ili delimično zaustavi moralno srozavanje Srbije“, izražavamo i naše uverenje da je usporavanju, delimičnom ili potpunom zaustavljanju moralnog pada ne samo Srbije, nego i ukupne savremene civilizacije moguće doprineti samo pod pretpostavkom punog uvažavanja, a ne omalovažavanja drugih (profesija, kolega, pojedinaca, naroda, društvenih sistema, državnih zajednica....). Uvažavanjem drugih sopstvena izuzetnost ništa ne gubi, nego, naprotiv, tek njime dobija istinski ljudski lik. Stručna redakcija za muziku srpske enciklopedije