Beograd na vodi nije arhitektura

Foto Vesna Lalić

Sticaj okolnosti je hteo da jedan od najpozvanijih svetskih arhitekata o temi javnog prostora bude rođeni Beograđanin koji od sredine devedesetih gradi inostranu predavačku karijeru. Već deset godina kao profesor radi na prestižnom njujorškom fakultetu Parsons, koji je deo još čuvenijeg The New School. Kada je pre nekoliko godina izneo unekoć apokaliptično predskazanje prema kojem će u bližoj budućnosti biti nezamislivo besplatno sedeti u parku i odigrati partiju šaha, ljudi se nisu zabrinuli samo zbog njegovog naučnog pedigrea, već i zbog toga što je njegovo proroštvo zamislivo.

Jedna od glavnih tema kojima se bavi je diktatura kapitala u arhitekturi i urbanizmu i mehanizmi kojima javnost i građani malo pomalo ostaju bez prava na sredinu u kojoj žive. Dodaje da nije oduvek bilo tako. Prema njegovim rečima, arhitektura je još početkom prošlog veka delom dobila, a delom preuzela dominantno društveni mandat. Naseljima su se prvi put, kako kaže, dogodile mase sa socijalnim i ekonomskim problemima, pa je zapravo proteklih sto godina obeleženo pokušajima da se na važne probleme adekvatno odgovori. Mase su se u međuvremenu drastično uvećale, ali se čini da se funkcija arhitekture od ispunjavanja zahteva gradskog života poglavito za stanovanjem, radom, slobodnim vremenom i saobraćajem okrenula ka ostvarivanju zahteva krupnog kapitala.

Danas je vreme da arhitektura i urbanizam zapravo osvoje neki novi mandat, novi okvir u kojem će moći značajno da funkcionišu. Još od osamdesetih godina, reganizma, tačerizma i neoliberalizacije ekonomske misli, bilo je jasno da svet klizi ka problemima. Od 2008. je nastupila nikada ovoliko sveobuhvatna, totalna kriza, pa ne iznenađuje da se prenela i na arhitekturu i urbanizam. Funkcija arhitekata je ista kao i ranije iznalaženje ostvarivih rešenja ali se funkcija arhitekture promenila dovoljno da mora ponovo da potraži sebe. Jer, sve je manje ljudi koji mogu samostalno da finansiraju projekte, države su sve bespomoćnije da regulišu izgled javnih prostora i sve je teže planirati na šta će oni ličiti, govori Mitrašinović za NIN, inače kao gost jubilarne 10. Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA).

Čini se da je kriza identiteta arhitekture globalni problem. Je li tako i u Americi?

NJome se tamo bave relativno privilegovani mladi ljudi. Pripadnici manjina jednostavno znaju da neće moći da se kroz arhitekturu ostvare i probiju do novog društvenog nivoa, jer niko neće uložiti u njih budući da nemaju tradicionalnu zaleđinu i samim tim simboličku vrednost. To govori o okoštalosti savremene arhitekture. Modernistički mit o velikim zdanjima osmišljenim u zamračenim sobama, u činu inspiracije, na salvetama i kutijama šibica, živi još samo u snovima mladih koji misle da će samostalno graditi sve po svojoj zamisli.

Arhitektura se tradicionalno sagledava kao umetnička disciplina koja prva mora da održi ravnotežu između funkcionalnog i estetskog. Ruši li ovu dijalektiku koncept dubaizacije, čiji je jedan od oblika i Beograd na vodi?

O Beogradu na vodi ne znam dovoljno, mada, koliko čujem, niko zapravo ne zna dovoljno o tom projektu, što je najveći problem. U situaciji smo da se u Beogradu dešava nešto zaista značajno, nešto što će zauvek promeniti fizionomiju grada. Umesto da to iskoristimo i javno otvorimo niz pitanja: kakav grad želimo, kojim se pravcem urbanistički krećemo, čiji je to kapital a čiji ne, ko će raditi a ko ne, na kraju krajeva imamo li predstavu uopšte kako želimo da nam grad izgleda, mi jednostavno dobijamo gotov proizvod o kojem gotovo ništa ne znamo, osim nerealnih slika fantazmagorija na vodi.
Beograd na vodi i slični projekti zapravo ni nisu arhitektonski projekti. Tu arhitekture gotovo da ni nema. Domaća arhitektonska struka je pogođena jer nije konsultovana, ali tu arhitekture, ruku na srce, ni nema. Tu eventualno ima nekakve arhitektonike, i to arhitektonike kapitala. Razmišljanja o pejzažu, svetlu, materijalu, društvenim potrebama a time se arhitektura bavi jednostavno ne postoje. U tom smislu, dijalektika o kojoj govorite jeste narušena. S druge strane, ovaj i slični projekti otvoreno prate funkciju kapitala, a tako i izgledaju. Činjenica da će tu izrasti ogroman tržni centar najbolje pokazuje pravu svrhu nečega što se predstavlja kao projekat od javnog značaja.



Pomalo se neopravdano kod nas stvorila atmosfera da ulagačko nasilje nad javnim prostorom može samo u Srbiji da se desi.

Zato što je to kod nas novost. U svetu se ovakvi poduhvati sprovode već 30 godina. Kapital nema granice, često ni nazore, on se naprosto širi i traži mesta gde može da se umnoži. Trenutno se parkirao kod nas. Primera radi, u NJujorku se gradi Hadson jards, najveći građevinski projekat u istoriji SAD. Mislite da je tu neko nekoga pitao za društveni konsenzus? Naravno da ne. Međutim, naš slučaj je jedinstven utoliko što će celo jedno gradsko jezgro, koliko god nesređeno, biti kompletno izbrisano. To sumnjam da bi bilo gde moglo da se desi. Opet, s treće strane, lako je pričati o NJujorku, Londonu i drugim mestima gde postoji tradicija snažnog građanskog društva. Građanstvo postoji tamo gde ima para. U tim gradovima je sav kapital sveta, u Beogradu to nikada nije bio slučaj, pa se samim tim manje obraća pažnje na posledice. Beograd zato mora da razvije pre svega stručni i kulturni kontekst koji bi sprečavao ovakvu arhitektonsku i urbanističku samovolju. Onako kako je to uradila Barselona, na primer, gde je dobrih 20 godina pre Olimpijskih igara 1992. pokrenuta aktivna stručna rasprava, gde su pravljeni konkursi, gde su se birali nacrti. I, kada su se pojavili prvi projekti takvog tipa, naleteli su na artikulisan otpor ne samo struke, već i građana. Urbanizam je po definiciji politika.

Politika, ali i istorija. Beograd ih obe nosi na rukavu, kao retko koja prestonica. Odlikuje ga groteskna raznovrsnost stilova, jer se prilagođavao i zamislima vlasti i potrebama građana, često bez reda. Je li to njegova prednost ili mana?

Odlično pitanje. Svakako da je prednost. Pluralizam i raznovrsnost su uvek cenjene osobine i ne mogu da proisteknu iz loše ili skrivene namere. Činjenica je da je Beograd kroz istoriju dozvoljavao, da tako kažem, ljudima da ga menjaju, da ga sebi prilagođavaju, od nasumičnih prikolica s lubenicama do kioska s roštiljem. Na Beogradu se vidi vreva koja u njemu živi i to je velika prednost. Problem nastane kada se pojavi neko ko je jači od drugih i koji sam počne da diktira pravila. Tu se već pojavljuje potreba za javnim regulisanjem, a ako neko želi da postavi kiosk gde mu mesto nije, ko će drugi zabraniti nego vlast? Dakle, država mora da regulativama propiše šta se ne sme, ali i da svima obezbedi iste prilike da urade šta se sme, što nažalost nije slučaj. Cilj nije da imamo nekakav plan zahvaljujući kojem će nam grad izgledati kao na razglednici; ne, grad samo treba da nastaje u određenim okvirima pa će se i prirodno oblikovati.
Primera radi, u Hongkongu je pravi urbanistički haos i svi znaju da je haos, ali je haos koji je nastao u okviru nekakvih regulativa i poštovanja propisa. A upravo to mu daje šmek, karakter. U totalitarnim režimima je jasno kako se taj haos rešava. Ali nam još nije jasno šta raditi u pluralističkoj demokratiji u kojoj bi svi imali jednaka prava na grad u kojem žive.

To nije savremeni problem, jer postoje neka urbanistička rešenja usvojena pre stotinu godina koja nikada nisu ostvarena.

Tačno. Mi nemamo istoriju izgradnje arhitektonskog kulturnog imaginarijuma. Ako se ne varam, konkursi za uređenje Terazijske terase su, primera radi, urađeni još dvadesetih godina prošlog veka. Kad se ne ostvare, dalji napori koji bi doveli do komunikacije s internacionalnom stručnom zajednicom s vremenom se gase. To se potom prenosi i na građane. Zato u Srbiji generalno ne postoji svest o tome šta je zapravo arhitektura i koji je njen poziv i zašto je bitan. I to nije nešto što država treba i uopšte može da razvija. To se razvija odozdo, preko malih inicijativa kakva je BINA, preko dijaloga među njima. Struka ne sme da ima svest o svom pozivu kao o servisu koji prima sredstva kako bi klijentu projektovao zdanje, a kod nas je takvo shvatanje struke institucionalizovano i prihvaćeno.

Čitava Srbija je prepuna dopola završenih zgrada. Postoje li modeli u inostranstvu koji regulišu ovaj problem?

U Americi se takve zgrade oporezuju kao da su završene. Druga opcija je da se investitor natera da proda objekat ako nije urađen do kraja. Postoji i model prema kojem grad izdaje memorandum da se objekat u datom roku završi ili u slučaju oštećenja obnovi. Ako se zacrtano ne ostvari, grad prisvaja objekat. Ali, za sprovođenje ovih modela treba država sa snažnim sistemima, imuna na mito.

Kako drugi rešavaju večiti problem krnjih i oštećenih fasada? Ranija akcija opštine Stari grad Zajedno za vašu zgradu, u okviru koje je sufinansirala obnovu zgrada zajedno sa stanarima, čini se da je dala rezultata?

Dobar sistem dok ima para. Kada je početkom devedesetih društveno-stambeni fond privatizovan i kada su za vrlo male pare otkupljeni silni stanovi, nije bilo precizirano ko će voditi računa o stanju zgrade. Danas ni grad ni građani to ne mogu da sprovedu, jer je opšta nemaština. I to nije pojava samo u Srbiji, već i u dobrom delu istočne Evrope, pa čak i na Zapadu. Stoga je kooperativni model prema kojem je kućni savet nadležan teško ostvariv u većini slučajeva. U Americi svako odvaja za mesečno održavanje, koje je skupo i koje pokriva kredite, popravke, zanavljanja... u NJujorku, na primer, stanari moraju da na pet ili 10 godina sami postave skelu i plate ljude koji će vršiti inspekciju fasade. Ali, opet, u NJujorku ima para, dok ovde nema. Kao rešenje vidim jedino dobru volju stanara i podelu poslova među njima.