Arhiva

LJubav do poslednje pare

Zoran Preradović | 20. septembar 2023 | 01:00
LJubav do poslednje pare

Foto Vesna Lalić

Biće da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić bio prilično iznenađen kada su mu onomad u Staroj Pazovi klinci koji su osvojili Svetsko prvenstvo, i to na dan proslave titule, horski zatražili izvesnu budućnost skandirajući hoćemo penzije. Dečaci su aludirali na pravo da im kao svetskim šampionima bude obezbeđena nacionalna penzija po završetku karijera. Zazvučalo je kao šala, ali i gorka svest da čak i kad si šampion sveta u Srbiji, jedinu egzistencijalnu izvesnost možeš dobiti kao penzioner. Kakvu-takvu, ali bar redovnu. Posebno ako se ima u vidu da se reformske godine nižu unedogled, pa su šampioni možda pomislili da će kraj ovog podvižničkog procesa dočekati kao sportski veterani. U tom kontekstu, momcima se ne može odreći da misle na budućnost.

A kakva je zaista sportska budućnost momaka koji su sazrevali u klubovima i miljeu u kome ima svega i svačega, pitanje je sa više nepoznatih. Nije neka tajna da se oko fudbala zapatilo onoliko kriminala, nasilja, droge, reketiranja, procenata od prodaje igrača, politike i posebno političara. To svakako nije okruženje koje garantuje dobre polazne pozicije za generaciju 1995/1996. koja se već na početku karijera suočila sa prevelikim očekivanjima. Zato je proglašavanje fantastičnog rezultata novozelanđana vaskrsom srpskog fudbala pokvarena podvala u dva smera. Ona najpre rukovodstvo Fudbalskog saveza i njenog prvog čoveka Tomislava Karadžića amnestira za odgovornosti za činjenicu da, recimo, prvenstvo Evrope nismo videli već 15 godina, a potom na dečake koji su tek zakoračili na životnu i sportsku scenu svaljuje teret spasilaca srpskog fudbala. Drugim rečima, bulumenta neuspešnih, neodgovornih i samoživih, dobila je na poklon žeton za još jedan đir preko grbače klinaca koji su se samo zaigrali tamo negde na Novom Zelandu. Koliko samo apsurdno zvuči da recepte za spas srpskog fudbala prepisuju oni koji su mu došli glave. Zato treba biti pošten i klincima otvoreno reći da će biti prepušteni sebi samima čim budu ispucani kao izborni adut u Savezu, da će biti zaboravljen Maksimovićev spoljni felš, dva minuta pred kraj meča sa Brazilom, da je Rajković najbolji mladi golman sveta, a Sergej Milinković-Savić zvanično treći igrač šampionata. Posebno u situaciji kada se država ponaša kao da u FSS sede ozbiljni okupatori, koji se jedino mogu ukloniti gerilskom borbom kakva se primenjuje protiv brojnijeg i nadmoćnijeg neprijatelja.

Bivši selektor Slobodan Santrač kaže za NIN da će biti teško sačuvati ovu generaciju, najpre jer su klubovi u teškoj materijalnoj situaciji, bez ozbiljnih sponzora prinuđeni da prodaju igrače koji se izdvoje talentom. Kao jedan od načina da se prebrodi ovakva situacija predlaže još jedan zajednički ciklus u reprezentativnim selekcijama. Ovi momci bi trebalo zajedno da igraju i u mladoj selekciji, a tek potom oni koji odskoče pređu u najbolji tim. Veoma je bitno da selekcija ima kontinuitet. To donosi rezultate. Možda treba učiti na greškama seniorske reprezentacije kojoj to upravo nedostaje. Pogledajte samo činjenicu da je u kratkom vremenu na mestu selektora bilo čak osam trenera, ističe Santrač.

A da klubovi neće mnogo razmišljati svedoče i reči direktora Crvene zvezde Zvezdana Terzića da je jedini izlaz za besparicu prodaja upravo golmana Predraga Rajkovića. Konstatacija, razume se, dolazi bez ozbiljne elaboracije ko je odgovoran za 50 miliona evra duga nekada jednog od najvećih evropskih klubova. Slična situacija je i u Partizanu, koji je minulih godina prodavao najtalentovanije izdanke sopstvene fudbalske škole, ne mareći mnogo kako će se potom razvijati njihove karijere. Uostalom, Andrija Živković, jedan od najboljih igrača šampionske generacije, već duže je predmet licitacije stranih klubova, a Srbija već neko vreme slovi kao treća zemlja po broju izvezenih fudbalera.

Milan Živadinović, još jedan bivši selektor nacionalnog tima, smatra da bi gro ove generacije morao da ostane u zemlji još neko vreme. Fudbal je osiromašio. Ovi mladići žive u državi gde je plata 300 evra i dele sudbinu građana. Ukoliko odu sada, doći će do ozbiljnog novca i tu prestaje glad za igrom. Klupski funkcioneri će pucati iz svih oružja, praviće dilove s menadžerima, ali država mora da nađe načina da još neko vreme ostanu u Srbiji, kao i da Veljko Paunović ostane sa njima. Savez mora da kontroliše situaciju. Trojica fantastičnih igrača, Jović i Ristić iz Zvezde i Pantić iz Partizana, nisu bili na ovom šampionatu zbog sebičnih klupskih razloga. Oni pate zbog toga i možda su im karijere uništene za sva vremena, upozorava Živadinović.

Ako ćemo do kraja biti iskreni, izbor između ostanka u ovdašnjim klubovima i odlaska u inostranstvo u ovom sportskom i životnom dobu, jeste izbor između zla i goreg. Ostankom su talentovani mladići osuđeni na utakmice u ligi kriminalno lošeg kvaliteta. Doda li se tome i notorna istina da su se huligani preko klubova legitimisali kao ozbiljan sportski, pa i politički faktor, te da šamaranje i skidanje igrača ili lupanje automobila postaje deo uobičajenog fudbalskog folklora, talentovanim igračima Srbija nikako ne može izgledati kao idealno mesto za napredak. S druge strane, prerani odlazak u inostranstvo i sudar sa drugačijim sistemom vrednosti čak i najstabilnije među njima ume da počisti sa scene.

A kako stoje stvari u ovdašnjem fudbalu pokazuje i činjenica da gradski menadžer Goran Vesić nije dozvolio da se na balkon gradske skupštine popnu potpredsednik FSS Savo Milošević i direktor mlađih selekcija Mitar Mrkela. Nezvanično, iza ovakvog postupka stoji neslaganje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića oko rukovodstva Saveza. Dok Nikolić podržava aktuelnu garnituru, Vučić bi u fotelji, najpre predsednika, želeo da vidi novo lice.

Fakat da su mlađe selekcije u poslednjih nekoliko godina bile kontinentalni šampion i vicešampion, a sada i prvaci sveta, a da je stanje u srpskom fudbalu u poodmakloj fazi raspada može se objasniti sa nekoliko postulata. Najpre, čelnici FSS nikada nisu obelodanili da li je strategija reprezentacije, makar kratkoročno, podmlađivanje ili rezultat. U ovim polovičnim rešenjima propuštena je šansa da se formira selekcija koja će duži niz godina predstavljati respektabilnu snagu. Veći problem predstavlja prisustvo političara u klubovima. Logika po kojoj bi trebalo da oni budu kopča sa potencijalnim sponzorima ne pije vodu, jer da je tako bar dva najveća srpska kluba ne bi grcala u dugovima. Zato je ovde rezon toliko jednoznačan i čitljiv klubovi i ono što sebe zove navijačima ozbiljan su rezervoar glasova. Doda li se tome činjenica da se uprkos nemaštini, za ovdašnje prilike oko fudbala okreće ozbiljan novac, onda je za političare prisustvo u upravama i doslovno isplativije.

Šta onda u takvim okolnostima raditi sa svetskim prvacima? Uverenje da su na upravljanje dobili kompletno sportsko tržište, a to nije zafrkancija, nalaže onima što sebe nazivaju sportskim radnicima udruženim sa političkim moralnim gromadama, da zaključe da je jedini isprava rezon prodaja. Gde god, kome god, ako je moguće za što veće pare.
Zato Paunovićev projekat, ma koliko jasno i čvrsto bio postavljen, za sada ostaje tek izolovani incident, daleko od bilo kakvog organizovanog sistema. Da je tako svedoči i podatak da je dobar broj igrača koji su pre dve godine bili prvaci Evrope nestao po stranim klubovima. Naposletku, valja zaključiti da su srpskom fudbalu potrebni radikalni rezovi, ali je problem što bi tom hirurgijom trebalo da se bave oni koji su odavno proglasili smrt srpskog fudbala.
I da, Toma je klincima obećao penzije. Na čisto empirijskom nivou, Nikolić zna da se obećanje političara tretira kao - legitimna laž. Tole nije obećao ništa. n i n