Kruna bez dragulja

Foto AP

God save the queen / She aint no human being / There is no future / In Englands dreaming.
Bila je 1977. i Velika Britanija je obeležavala srebrni jubilej, 25. godišnjicu stupanja na presto kraljice Elizabete Druge, kada su na tamošnju muzičku scenu nahrupili Sex Pistols i pojavom pank pokreta već izazvanu moralnu paniku momentalno uvećali za još koji stepen. Pesma za koju su naslov pozajmili od nacionalne himne izražavala je nihilistički očaj mlade generacije, zgrožene društvom u kome za nju nije bilo mesta ni perspektive; da su znali šta će tek uslediti dve godine potom, kad na vlast dođe Margaret Tačer, urlali bi (za neupućene: pankeri nisu držali do pevanja) sigurno i o njoj, ali u tom trenutku prikladnijeg simbola onog protiv čega su se bunili od kraljice nije bilo. Posle je već ionako sve otišlo dođavola.

Gotovo 40 godina kasnije, Sid Višous ni mrtav nije više od fusnote u istoriji rok muzike; DŽoni Roten, pravim imenom DŽon Lajdon, stekao je status selebritija i živi mirnim životom u Los Anđelesu - mada je sa svojim potonjim bendom PIL ovih dana, posle dužeg vremena, objavio novu ploču. Ali je zato antijunakinja njihove najčuvenije pesme - ona koja nije ljudsko biće - tamo gde je bila i 1977. Štaviše, ne samo da je u međuvremenu dočekala prvo zlatni a onda i dijamantski jubilej - 50, odnosno 60 godina vladavine - nego je od ove sedmice zvanično i monarh s najdužim stažom na britanskom prestolu: na tronu zvanično od februara 1952. godine (krunisana je u junu 1953). Elizabeta je u sredu srušila rekord svoje čukunbabe, kraljice Viktorije, koja je vladala tačno 63 godine, sedam meseci i dva dana.

Za razliku od Viktorije i još nekih prethodnika - poput imenjakinje Elizabete ili kralja Edvarda - sasvim je, međutim, izvesno da period vladavine Elizabete Druge u budućim istorijskim knjigama neće biti nazivan po njoj: niko nikad o njenoj epohi neće govoriti kao o drugom elizabetanskom dobu. Nije, naravno, za to prevashodno ona ni zaslužna ni kriva - u današnje vreme, uostalom, monarsi istinski politički i društveni značaj imaju još samo u arapskim i dalekoistočnim zemljama; u Evropi je njihova svrha, kao što i treba, svedena na nivo turističke atrakcije - ali svejedno: teško da će je jednog dana iko pominjati po bilo čemu drugom osim po, je li, upravo postavljenom istorijskom rekordu. Da bi bilo drugačije, morala je, pored ostalog, da tokom duge vladavine pokaže i mnogo više osećaja za duh vremena nego što ga je ikad bila u stanju da ispolji - mada se ne može poreći da se u poznim godinama nije trudila da to donekle promeni. Kao što ni ta njena drvenost, na najupečatljiviji način manifestovana neoprostivo hladnom reakcijom (tačnije, odsustvom bilo kakve ljudske reakcije) na tragičnu smrt snahe, princeze Dajane, 1997. godine, ne relativizuje činjenicu da je veliki deo Britanaca i dalje neupitno odan monarhiji - pa tako i svakome ko je u datom trenutku reprezentuje. Prosto, onima koji na monarhiju gledaju kao na neodvojivi deo britanskog identiteta svaka je krunisana glava dobra.

Posmatrano iz republikanske vizure, tu vrstu privrženosti nije lako razumeti - kako iko u današnje vreme još može da gaji entuzijazam za familiju čiji status počiva na srednjovekovnim načelima, i čije privilegije, ogromno bogatstvo i životni stil čine mizanscen za svojevrsnu kombinaciju tematskog parka i rijaliti programa? Monarhija možda jeste prevaziđena, arhaična institucija - čije održavanje, pritom, košta đavo i po - ali je, ako ništa drugo, izraz istorijskog kontinuiteta. Šta, međutim, s onim segmentima britanskog političkog sistema koji, za razliku od krune, imaju malu ili nikakvu simboličnu vrednost, a kao i ona egzistiraju potpuno van vremena i prostora?

Jer, ako se očuvanje monarhije uvek može braniti socio-istorijskim, kulturološkim i drugim razlozima, kako opravdati to što i u 21. veku u neizmenjenom, nereformisanom obliku opstaje tako apsurdno ustrojeno telo poput Doma lordova, gornjeg doma britanskog parlamenta? Entitet koji bi u teoriji trebalo da ima korektivnu ulogu - da preispituje valjanost zakona koje je doneo donji dom - zapravo je groteskna negacija parlamentarne demokratije. U Dom lordova se ulazi ne na osnovu biračke volje, nego na osnovu subjektivno procenjenih zasluga; iz njega se, osim svojom voljom, ne izlazi do kraja života. U njega svaki premijer za svog vakta ugura stanovit broj kolega iz svoje i drugih stranaka, finansijera i ostalih navodnih dostojanstvenika - niko više od Dejvida Kamerona, otkako je 1958. članstvo u ovom domu postalo doživotno. Kad u njega stupi 45 novih članova s premijerovog ovoletošnjeg spiska, njihov broj će dostići 826, više nego u bilo kojem drugom skupštinskom domu na svetu, izuzimajući kineski Nacionalni kongres i njegovih 2.987 deputata Ali Kina ima 1,3 milijarde stanovnika; kakav izgovor ima britanska politička klasa?

Ili uzmimo ovaj primer: na majskim parlamentarnim izborima Liberalno-demokratska stranka, nominalno treća po snazi, doživela je debakl (zasluženo ili ne, u ovom kontekstu je nebitno) i osvojila samo osam poslaničkih mesta; zahvaljujući Kameronu, međutim, u Dom lordova će sada ući 11 liberalnih demokrata, čime će njihov ukupan broj u tom telu porasti na 112. Gde je tu logika? I uostalom, kakvog opravdanja ima izdvajanje stotinjak miliona funti (od čega preko 20 miliona na poslaničke troškove i dnevnice), koliko godišnje poreske obveznike košta funkcionisanje tako glomaznog tela, u zemlji u kojoj četvrtina dece živi ispod linije siromaštva?
Ali eto, za britansku političku klasu i dalje važi onaj prostački balkanski slogan - ima se, može se. Pa što se onda ne bi našlo i za večitu monarhiju?