Popara

U mom hrastovom gaju na Suvoj planini žirovi oko mene dobuju, kapice im sa glavica otpadaju, a oni od trave odskaču kao pravi šumski patuljci. Nekad sam žirom hranio ovce, a ove jeseni ješće ga divlje svinje ako se ohrabre da dođu u moje Vidovo.

Na tranzistoru čujem da je, u subotu, SNS slavio sedmi rođendan. I, gle, u isti dan slavio se i Svetski dan borbe protiv siromaštva!? Gledajući Vučića, u Srbiji se ne gladuje. Ali, prateći stanje u Mokri, pa i Beloj Palanci, sve više se jede sirotinjska hrana - popara. Računica je prosta: ako bajat hleb košta 25 dinara, pa kada se to pomnoži sa 30 dana u mesecu, to ti je svega 750 dinara. Kilo sitnog sira košta 250 dinara, pa sve i da uzmeš dva kila to ti je 500 dinara. Plus 750 dinara za bajat hleb, eto ti za 1.250 dinara popare za mesec dana!

E, sad, ako ćeš poparu malo i da zamastiš, svinjska mast ti dođe još 200 dinara. Može, dakle, brale da se živi sa hiljadu i po dinara mesečno! I ko kaže da kaiš više ne može da se steže, taj, jednostavno, kleveće i laže, te baca klipove u visoke peći smederevske Železare! Neki se, doduše, goje i na nervnoj bazi, stislo ih sa svih strana, ili svakog dana moraju da kusaju briselsku poparu.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima vickaste dosetke: Gledam ovu Baničarku od betona koja u tepsiji drži banicu u samom centru Bele Palanke. Nemam ništa protiv te svečanosti u avgustu, mislim, na Dane banice. Ali, pored mlade Baničarke trebalo bi dići spomenik i Poparki. Bila bi to zabrađena uboga starica, koja bi u već postojećoj fontani varjačom, bajagi, mešala poparu da ne zagori. Baničarka i Poparka bio bi to divan etno-kompleks u centru varoši, s tim što bi se Dani popare slavili preko cele godine. I to ne samo u Beloj Palanci, već, u celoj Srbiji. Jer, ne lažimo se, banica se danas pravi samo za svadbe i sahrane, a popara se kusa svakog dana i to, izgleda, od davnina...

Jer, arheolozi su našli pored reke Tise, kod Borđoša, glinenu kašiku staru sedam milenijuma!? To se, pak, poklapa sa starim srpskim kalendarom po kome smo danas u 7524. godini! I nije li to vreme, odmah, posle Nojevog potopa, a njega arheolozi datiraju na osam hiljada godina!? Tada se u Podunavlju i pojavljuju prvi ratari i stočari, a to su oni naši preci kojima je Crno more prazavičaj potopilo...

I umesto da to bude vest dana u svim medijima, naši vlastodršci galame na sve strane što hoće Kosovo da prime u Unesko. A Bilja mi javlja da se meštani Šopića kod Lazarevca spremaju da pređu u muslimane, jer pop hoće da im sruši crkvu i sagradi novu!? A mogao bih i ja u muslimane. Jer, iguman Serafim iz obližnjeg divljanskog manastira hoće, čujem, da dođe sa motornim testerama da mi saseče kip boga Vida.

Moja Crna me podržava: Treba da pređeš u muslimane dok još nije došla Islamska država. Uostalom, srpska crkva slavi obrezanje Isusa Hrista te onda i hrišćani treba da budu obrezani. A umesto popare, mogli bi Srbi da jedu i kašu od žira, baš kao pre sedam hiljada godina.