Arhiva

Autošovinizam

Dejan Tiago Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Umesto da sam išao na letovanje, pratim vesti s Jadrana. Uhapšen je izvesni Hrvat, ima 77 godina, kome je godinama hobi bio da grebe automobile srpske registracije. Da li nas mrzi, ili hoće da napakosti hrvatskom turizmu, to ćemo tek saznati. Nije jedini takav, svake godine se dogodi poneki slučaj, a niko od njih verovatno nije svestan da ih neki Srbi, na primer ja, godinama zloupotrebljavaju. Naime, kad se vratim iz Hrvatske pa ocu vraćam kola, više puta mi se desilo da kažem: Ne znam, tata, otkuda to, ipak su to BG table u Hrvatskoj, možda se našla neka budala. Uostalom, nije ni strašna ogrebotina. Zanimljivo je da moj otac uvek proguta. Ja zapravo nisam siguran ko nam svake godine na istom mestu grebe kola, ali sumnjam na jednu trnovitu granu na parkingu ispred kuće gde letujem, u jednom selu na Hvaru. A jednom tako u Hrvatskoj, ima nekoliko godina, stigao sam sa decom, sa beogradskim tablicama, u Fažanu, pa je trebalo da hvatamo brodić za Brione da gledamo Šerbedžijin teatar, Kralja Lira. Na putu ka Istri u kolima smo slušali radio. Na sva usta su najavljivali da će doći Angelina i Bred da gledaju Šekspira na našem, pa smo se radovali da ćemo biti zajedno u kazalištu. U Fažani su se, javljao je usplahireni radio, već okupili obožavaoci, novinari i paparaci. Tek, negde u Rijeci čuli smo tužne vesti: Ne dolaze. Uplašili su se preterane gužve i indiskrecije. Radio-program je zadobio dosta tužan ton. U Fažanu smo stigli knap, nigde radoznalaca. Ostavio sam auto pred biletarnicom, to je nasred trga, učinilo se prigodno, seoce je to, nigde automobila, kraj avgusta a kao da je van sezone, pa sam sa decom utrčao da uzmem karte. Rezervacije je na koje ime? Ja kažem. Jolly. JOLLY. Ona kaže, mrtva ozbiljna: Nema. Ja kažem: Probajte onda Pitt. PITT. Ona, bez osmeha kaže: Nema Ja kažem: Stanković? Kaže: To ima. NJoj nije bilo ništa smešno. Jednom njenom kolegi jeste, ali se nije baš naglas smejao. Da mi nije bilo dece, koju sam sam vaspitavao, niko mi ne bi javno odao priznanje za odličnu foru. Napolju, pored kola čekao nas je policajac. Rekao je, dosta ljubazno, kako ne možemo tu da parkiramo: Ovo je kao kad biste u Beogradu ostavili auto ispred Albanije, na ulici. Naime, on je služio JNA na Dedinju. Iz daleka dolazimo, kasnimo, žurimo u pozorište, poći će brod za Mali Brion, deci se piški, nema parkinga blizu, samo po nekim budžacima, a mene strah da ostavljam tako auto sa BG tablicama. Tada je uočio onu ogrebotinu. Šta je ovo? Ma nije bitno… nekako sam zaradio na Hvaru… U tom trenutku čovek je popustio. Uhvatio ga je valjda stid, neki bi rekli, autošovinizam, i nasekirao se od srca, ispričao se u ne znam čije ime, a meni je predložio da ostavim kola i ključeve njemu, pa će on to sve da sredi, a mi da pojurimo u kazalište. Vidimo se u ponoć, taman njemu da se završi smena, ako se nama predstava ranije završi, sačekaćemo. Ostrvo je genijalno, to je tvrđavica koja je štitila letnjikovac na Velikom Brionu. Predstava Odisej teatra je bila za pamćenje: počinje na trajektu, nastavlja se u luci, pa u šumi, pa u zidinama. Šekspir pod drvećem, pa u nekim šancima, pa po bedemima, a mi po vrhu kule pa odozgora gledamo kako se spuštaju i pentraju. Jedino što su rasprodali karata preko mere zbog Anđeline i Breda, pa je bilo previše publike i dok se ispremeštamo sa scene na scenu, odužilo se. Uplovljavamo u Fažanu, već je prošlo dva. Kola su nasred trga. Pored njih neki ljudi, čavrljaju s nekim pijancem, znanci su. Jedan od njih je onaj policajac, ali sad je u civilu, nije više na dužnosti. Čekao je jadničak dva sata. Zeva, ali nije ljut. Ponudio sam mu napojnicu, nije hteo ni da čuje. Piće je prihvatio. Popili smo pivo i pričali o Jugoslaviji. Deca su zaspala za stolom, jer je njima ta tema jako, ali jako dosadna tema iz istorije, a verovatno su o njoj najviše slušali.