Arhiva

Vlast i opozicija su onakve kakve zaslužujemo

RADMILA STANKOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada je 2013. godine objavio autobiografsku knjigu Držeći se za vazduh, Zdravko Šotra je na samom kraju svoje ispovesti zapisao: „Sve u svemu, kao u svakom životu, i u mome je bilo svačega. U dvanaestoj godini sam se otisnuo u svet i život bez ikakvog realnog izgleda za opstanak. Bilo je bezbroj mogućnosti da propadnem, a budući da sam ipak opstao, učinio nešto od sebe i dogurao čak do ovih godina, moram biti zadovoljan. Bilo je i gorih slučajeva.“ Poslednjih sedam godina, od pojavljivanja ove knjige (Vukotić medija), Zdravko Šotra (87) je radio nesmanjenim tempom. Danas je bez sumnje najstariji i najaktivniji reditelj u Srbiji. Odavno ste prestigli DŽona Forda koji je snimao u 79. godini, a na crti ste sa Klintom Istvudom, koji je Mulu snimio u 88. godini. Kako tumačite svoju rediteljsku dugovečnost? Dugovečnost?! Radim tek nešto više od šezdeset godina. Upravo ste završili film i seriju, po romanu Vuka Draškovića, Aleksandar od Jugoslavije. Projekat obiman i težak i za mlađeg mladića od vas. Tu ste u pravu. Projekat je obimniji i teži od svega što sam do sada radio. Trebalo je ispričati ne samo sudbinu kralja Aleksandra Karađorđevića nego i sve kontroverze stvaranja države Južnih Slovena... Ideja stvaranja takve države potekla je od Hrvata i Slovenaca, još u devetnaestom veku. A Srbi, koji su živeli rasejani po tom celom prostoru, u tome su videli priliku da, konačno, žive svi u jednoj državi. Počela je da se širi ideja da su Srbi, Hrvati i Slovenci jednorodni narod, „detelina sa tri lista“. Hrvati i Slovenci su u tome videli priliku da se otrgnu od Austrougarske. Danas mnogi smatraju da su Srbi naseli na tu priču. Koliko znam Srbe, skloni su da nasednu na lepe priče, a priča o detelini sa tri lista jeste lepa. Srbi su iskreno poverovali i u komunizam, pa su na Golom otoku bili maltene sami. Kraj Prvog svetskog rata je bio prilika za ostvarenje tog sna? Tu i počinje naša priča. Naši prvi kadrovi pokazuju regenta Aleksandra, jednog od tvoraca pobede u Velikom ratu, kako, bez pompe, na konju, uz skromnu pratnju, ulazi u oslobođeni Beograd. U Splitu, u Mariboru, narod oduševljeno dočekuje srpsku vojsku, na Jelačića trgu u Zagrebu desetine hiljada ljudi kliče ideji ujedinjenja. I, već prvog decembra te iste osamnaeste, u kući Krsmanovića, na Terazijama (u privremenom dvoru, jer su dvorovi, na drugoj strani ulice, bili oštećeni), u prisustvu predstavnika „svih naroda i narodnosti“, čita se deklaracija o stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Stvorena je nova država. I odmah stupaju na scenu otpori i kontroverze, koje ste spomenuli. NJih stvaraju ne samo političari iz Hrvatske i Slovenije, nego i iz Srbije. Otpora ima i među saveznicima, a osobito među poraženim silama. Da bi pridobili Italiju na svoju stranu, saveznici su joj Londonskim ugovorom, 1915, dali pola Istre, pola dalmatinske obale i skoro sva ostrva, te današnje crnogorsko primorje. A znamo da je srpska vojska već sve to zaposela, od Ulcinja do Trsta. Zaposela i uključila u teritoriju novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca. Saveznici, ljuti na Srbiju, ne znaju kako da smire Italijane, koji se pozivaju na Londonski sporazum. Zbog toga, ne samo da Aleksandra tu nema u Versaju za stolom gde sede šefovi pobedničkih zemalja, već njegovu novu državu neće da priznaju. Italijanski premijer Orlando upire prstom na delegaciju države SHS, kao na delegaciju nelegalne države. Država je ipak priznata, zahvaljujući predsednicima Amerike i Francuske, Vilsonu i Klemansou, koji su skrenuli pažnju na velike žrtve Srbije, kojim je doprinela pobedi saveznika. A onda su počela trvenja unutar države. Hrvatski političari bi da, u okviru Kraljevine SHS, imaju svoju autonomnu republiku. Agresivno insistiraju na tome. Pritom, nikako ne žele da se izdvoje, kao nezavisna država, jer znaju da bi im Italijani odmah ušli u obećanu Dalmaciju. Tu su i apisovci, koji traže Veliku Srbiju, pojavljuje se Musolini, koji ne krije svoje aspiracije, komunisti se oglašavaju bombom koju bacaju na Aleksandra, preti i VMRO, a i Mađari škrguću zubima. Tako izgleda Aleksandrovo stvaranje onoga što će se uskoro nazvati Jugoslavija. To je, na kraju Aleksandar platio glavom. Jeste li se držali Draškovićevog dela ili ste sledili sopstveno viđenje priče o Aleksandru Karađorđeviću? Vuk je veoma razgovetno napisao jedno viđenje Aleksandra. Svaki Srbin ima svoje viđenje Aleksandra, i ako ništa o njemu ne zna, kao što ni ja nisam znao dok se nisam latio priče o njemu. Dakle, držali ste se Draškovića? Vuk je piscu scenarija dao sve elemente da romaneskno kazivanje pretoči u dramsko zbivanje. Filmsko kazivanje se odvija kroz događanja (kroz dramsku radnju), a toga ovde ima u izobilju, zatim, kroz definisane ljudske likove, a i toga ima napretek... Navedite neke od ličnosti koje se pojavljuju. Ima ih više od sto pedeset. Navešću samo neke... Na početku je još živ kralj, čika Petar, princ Đorđe, knez Pavle, onda se pojavljuje i Marija, tu su Pašić, vojvoda Mišić i ostale vojvode, hrvatski političari Radić, Maček, vođa Srba „iz preka“, Pribićević, pa ličnosti sa strane – Poenkare, Klemanso, D’Epere, Geprat, Foš, francuski generali čija imena nose ulice u Beogradu, britanski premijer Lojd DŽordž, američki predsednik Vilson, koji je istakao srpsku zastavu na Beloj kući, onda Kemal Ataturk... Mogao bih još dugo da nabrajam... Tu je velika ekipa domaćih glumaca, ali i Žan Mark Bar, kojeg znamo iz čuvenog filma Lika Besona Veliko plavetnilo i filma Larsa fon Trira Evropa. Doleteo je sa radošću u Beograd i sve nas šarmirao svojom neposrednošću. Kad sam mu ponudio ulogu francuskog maršala Foša, taj profesionalac mi je nekoliko puta telefonirao, tražeći objašnjenje kako da odigra ulogu koju sam mu ponudio. Mnoge je iznenadilo što ste uloge Aleksandra i Marije poverili mladim glumcima. Kad su stupali u brak, Aleksandru su trideset četiri, a Mariji dvadeset dve godine. Osim toga, i LJubi i Tamari sam se nadavao uloga, te sam imao mogućnost da ih kao glumce upoznam. Projekat podrazumeva stvaranje atmosfere jednog vremena i veliki broj lokacija, na kojima je trebalo snimati. Naravno. Osim predratnog Beograda, te Pariza iz tog vremena, Jelisejske palate, posebno Versaja i njegove Sale ogledala, gde na Mirovnoj konferenciji Pašić sa delegacijom nove države strepi hoće li je saveznici priznati. Imamo scene koje se dešavaju u Strazburu, u Zagrebu, Splitu, na Cetinju, pod NJegoševom kapelom na vrhu Lovćena, na razaraču Dubrovnik, koji plovi morima, pred palatom Dolmabakče u Carigradu..., da ne dužim, zaključno sa veličanstvenim dočekom i Aleksandrovom pogibijom u Marselju. Kako ste to sve priveli kraju u doba pandemije? Imali smo ugovor sa jednim većim francuskim producentom... Ali, bila su ograničena putovanja, kako ste ušli u Salu ogledala? E neću da vam sve kažem. A videćete Pašića u njoj, i Aleksandra pred palatom Dolmabakče. Radili ste filmove iz naše istorije, počev od Boja na Kosovu, pa igrano-dokumentarne filmove, od Karađorđevog ustanka, preko stvaranja Kneževine, te Kraljevine Srbije, zaključno sa egzodusom preko Albanije, krfskom epopejom, te probojem Solunskog fronta. Kakva se pouka o Srbima, iz svega toga, može izvući? Lako je kod Srba primetiti veliku sklonost ka pogibelji i stradanju. Odbijali su svaku ponudu da to izbegnu, a koristili su svaku priliku da teško stradaju. Karađorđe je odbio autonomiju (koju će Miloš Hatišerifom dobiti), jer su mu Rusi obećali da će zaratiti s Turcima. Međutim, oni sklope mir s njima, te Turci udri žestoko po Srbima. I devetsto petnaeste je Srbiji (izginuloj u ratovanju i tifusu) nuđeno da ostane po strani. A ne! Srbi neće da izdaju saveznike! Sledi nova pogibelj i u istoriji nezabeležen egzodus države preko Albanije, na ostrvo Krf. Četrdeset prve se opet odbija ponuda neutralnosti. „Bolje rob nego grob“, pa i rob i grob. Srbi su, krajem dvadesetog veka uspeli da 77 dana budu bombardovani, što nikom u Evropi nije pošlo za rukom. Hoće li iz ove serije i filma ostati neka nova lekcija iz istorije Srbije, Jugoslavije? Govorite o lekcijama iz istorije? Lekcija iz istorije smo imali napretek, ali mi iz njih nikad ništa ne naučimo. Što se tiče tog predmeta, mi smo pravi ponavljači. Proveli ste radni vek radeći na televiziji? Radio sam na televiziji, koja je bila jedna od boljih u Evropi. Na svetskim smotrama RTB je često ubirao nagrade. Tu je radilo dosta umnih i široj javnosti poznatih ljudi. RTB je, svestan svoje uloge, imao razvijen umetnički, kulturno-obrazovni i dečji program, a i drugim programima je uticao na opšti kulturni razvoj. Šta mislite o programima na današnjim najgledanijim televizijskim kanalima? Ako mislite o kanalima koji imaju status javnog servisa, te stanice, po zakonu, imaju zadatu društvenu funkciju – da informišu, obrazuju, socijalizuju i zabavljaju. Nedavno se pojavio izveštaj o obrazovanosti u Srbiji, prema kojem gotovo 35 odsto stanovništva nema nikakvu ili ima jedva završenu osnovnu školu. Potreba za delovanjem na podizanju ukupne obrazovanosti i kulture ovde je nasušna. Koliko javni kanali poštuju zakon o javnom servisu? Apsurdno je postavljati ovakvo pitanje u zemlji u kojoj se zakonske obaveze ne poštuju, bolje reći u kojoj je ukinut svaki zakon. Imamo televizije koje su u statusu javnog servisa, a udarni program im je rijaliti, program pun opskurnih ličnosti, program ispod svakog nivoa duhovnosti, program koji ubija u pojam te neobrazovane mase, koje bulje u njega i tonu sve dublje u ništavilo. Na istom programu često nastupa i predsednik Srbije? Pa tu je rijaliti kao mamac, koji osigurava veliku gledanost. Šta mislite o spomeniku Stefanu Nemanji? Mislim da i sam Nemanja, a i sin mu Sveti Sava, ne bi bili srećni zbog njega, a bojim se da bi se i postideli. Zašto to mislite? Osećanje mere je jedan od glavnih elemenata u umetnosti. Metraža spomenika vređa to osećanje svakome ko drži do ukusa i mere. A i Nemanjiće ubrajam u njih. Brojem metara se u umetnosti nikakva veličina ne iskazuje. Spomenik izaziva polemiku, a negodovanje će se nastaviti i kad se on, takav, postavi. Tako će spomenik Nemanji nanositi više štete nego koristi. Svoj poslednji javni politički angažman pokazali ste pružanjem podrške nekadašnjem predsedniku PSG i predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću. Imate li objašnjenje zbog čega je nestao sa političke scene Srbije? Žao mi je što ništa određeno o tome ne znam. Otišao je bez ikakvog obraćanja osnivačima. Ono što znam o tom čoveku, kojeg veoma cenim, jeste da su on i njegova porodica podnosili teško podnošljive pritiske vlasti preko režimskih tabloida. Razlog tome je bio prost, pokazalo se da je i na lažnim izborima imao zapažen uspeh. Žao mi je, lepo sam se tu osećao, među dosta pametnih i čestitih ljudi. Šta najviše zamerate opoziciji u Srbiji? I vlast i opozicija su verovatno onakve kakve zaslužujemo. Ali, u našem današnjem stanju, baviti se kritikom opozicije je čist luksuz. To je samo znak nedovoljne svesti o stanju u kojem se nalazimo, kad je sva vlast, cela država u rukama jednog čoveka, kad se sve što liči na zakon raspada pred našim očima. Taj luksuz dozvoljavaju sebi osobito neki, koji sebe smatraju opozicijom a učestvovali su na izborima čiji se ishod znao čim su raspisani. Logično da im je izborni rezultat ravan nuli, samo su sramno lažnim izborima svojim učešćem davali legitimitet. Sebe i dalje smatraju opozicijom, a bave se najviše kritikom opozicije. Ipak, sigurno ima nešto što vam smeta kod naše opozicije? Lako je što smeta meni, ali smeta narodu, koji bi trebalo da pođe za njom. Narodu najviše smeta brojnost stranaka, on teško prepoznaje nijanse kod toliko političkih opcija. U razvijenom svetu obično postoje samo tri – leva, neka srednja i desna. Bilo bi dobro da svi koji su bili uz Đinđića stanu pod jednu zastavu, i da nastupe pod njegovim imenom i u njegovom duhu. Đinđić je platio životom borbu za jednu bolju Srbiju i on je veliki znak. Kako gledate na događanja u Crnoj Gori? Sa divljenjem i s nadom. U Crnoj Gori su brojne političke vođe uspele da nadvladaju svoje sujete i budalaste nijanse, i da se ujedine oko jedne jedine misli – stvoriti sistem u kojem je vlast promenljiva. Srušili su sistem u kojem jedan čovek drži svu vlast, u kojem je jedan čovek država. Ono Lujevo – država to sam ja. I u našim uslovima to je nešto zaista revolucionarno i nadasve nasušno. Verujete li u tvrdnje predsednika Srbije da je u Vašingtonu obavio veoma dobar posao za Srbiju? Kako da ne verujem čoveku koji je poznat po tome da prosto ne zna da laže. Kada biste dobili sva potrebna sredstva i najbolje uslove, kada biste imali apsolutnu slobodu u radu, u pisanju scenarija, da li biste prihvatili ponudu da režirate seriju o Aleksandru Vučiću i njegovom usponu na političkoj sceni Srbije? Priča je zanimljiva, puna obrta... Nudite najbolje uslove (veliku lovu) i apsolutnu slobodu... Pristajem, ako mi kažete kraj priče. Da li ga bar nazirete?