Arhiva

Lingvonumizmatika

Ivan Klajn | 20. septembar 2023 | 01:00
Da nastavim priču o stranim valutama, o kojima mi je niz pitanja postavio čitalac Ognjen Kalajić. On piše, između ostalog: „Još odavno znam da i bugarski lev i rumunski lej znače ’lav’ (po životinji prikazanoj na kovanom novcu), ali se ovaj drugi na rumunskom piše leu, sa kukicom na poslednjem slovu. Zar se to ne izgovara ’leu’, što je i po zvuku bliže bugarskom lev i našem lav?“ Sasvim tačno, ali naš oblik je nastao od rumunskog plurala, lei. Poneki naši nazivi su zaista pogrešni, kao pezeta (u Španiji do prelaska na evro) ili pezos (u Meksiku i drugim južnoameričkim državama): u španskom jeziku ne postoji glas „z“, pa je pravilno samo peseta i pesos (odnosno peso). Najgori od svih je „fening“ umesto pfenig (nem. Pfennig), što se uobičajilo ne samo za stoti deo nekadašnje nemačke marke, nego se čak i „konvertibilna marka“, uvedena u BiH posle Dejtona, deli na novčiće s natpisom „10 feninga“, „50 feninga“, latinicom i ćirilicom. Imena valuta pokazuju koliki je nekada bio uticaj nemačkog na okolne jezike. I Finci su, pre prelaska na evro, imali finsku marku, koja se delila na sto penija (penni), od istog korena kao Pfennig i kao englesko penny. Da smo naziv engleske valute primili direktno, zvali bismo je „paund“, dok je funta nastala posredništvom nemačkog Pfund. Češka kruna deli se na sto helera (od nem. Heller), a poljski zlot (zloty – zlatan) na sto groša (od austrijskog nem. Groschen). Ova poslednja reč se i kod nas odavno odomaćila, što vidimo po izrazima kao ostao sam bez (ijednog) groša, ili po prevodu pesme iz Diznijevog filma „Tri praseta“ (1933): „Ko se boji vuka još, / Tri za groš, / Tri za groš.“ Još jedan naziv sitnog novca je i krajcara, po nemačkom Kreuzer – novčić sa krstom, krstaš. A kad već govorimo o stotim delovima, zašto Hrvati svoju valutu zovu kuna i dele je na sto lipa? Etimološki rečnik Petra Skoka ne pominje novčana značenja tih dveju imenica, valjda zato što u vreme njegovog objavljivanja niko nije ni slutio da će se nazivi iz ustaškog doba ikad više vratiti (što se ipak dogodilo 1994. godine). „Vikipedija“ nam kaže da je „kunino krzno služilo kao sredstvo plaćanja poreza“ u hrvatskom srednjem veku. Tako je, dakle, naziv životinje postao naziv novca, ali zašto njen stoti deo nosi ime drveta – tu misteriju će nam, nadam se, razrešiti neki od čitalaca.