Arhiva

Galerija štimovanja

SANDRA PETRUŠIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Utrenutku kada je dnevni broj novozaraženih premašio 1.000, iz Kriznog štaba smo konačno čuli nešto vredno pažnje – epidemiolog Branislav Tiodorović je iskazao čuđenje zbog smanjenja broja testiranih u trenutnoj epidemiološkoj situaciji i naglasio da „tako nešto nisu očekivali“. Još vrednije pažnje bi bilo da je nakon te njegove rečenice, a u skladu sa preporukom SZO da se hitno poveća broj testiranih kako bi se obezbedilo da države nastave da funkcionišu a da u karantin idu samo inficirani, doneta odluka da se sredstva usmere ka kupovini testova i da je predsednik (kad već toliko voli da nešto otvara) otvorio još neko „Vatreno oko“. Po mogućnosti „najveće u regionu“ (baš nam takvo treba jer smo jedina zemlja koja umesto u drugi ulazi u treći talas epidemije) i sposobno da savlada dosadašnji maksimum od 2.000 testova dnevno. Pa, kao da jeste. Otvorio je „najveći šoping mol u regionu, površine 300.000 kvadratnih metara“ i saopštio da je ostvario svoj san. Lepo, a još bi bilo lepše ako bi prestao da sanja o našem trošku, mada je pomalo nejasno kako će nam 300 radnji i 50 restorana pomoći u situaciji kada dr Kon najavljuje 2.000 zaraženih dnevno (6.000 bi zvučalo malo realnije, ako pogledamo kretanje virusa u Evropi) i kada ceo svet zatvara radnje i restorane. E, to nam je već objasnila dr Darija Kisić Tepavčević, glasnogovornica na konferencijama Kriznog štaba, rečima da „treba da budemo ponosni na otvaranje tržnog centra Galerija“ i da ga slobodno obilazimo (sad više ne moramo u šoping u Milano jer nam je Vučić obezbedio i ovde isto tako rizičnu kupovinu), samo da „smanjimo broj odlazaka na onoliko koliko nam je neophodno“. Pa, neophodni su nam uglavnom testovi, ali ih u šoping molu ne prodaju niti su, po predsednika i ministarku, prioriteti. Već su se pohvalili da testiraju najviše u Evropi i sada je to ofucana propaganda. A da li su preventivne mere prioritet za zdravstveni sistem ili je Tiodorović jedini glas razuma u okviru državnog sistema, imali smo priliku da vidimo u hitnoj javnoj nabavci koju je 27. oktobra, u danu kada su registrovana 1.053 nova slučaja zaraze, a preminulo pet osoba, raspisao Institut za javno zdravlje Vojvodine. I to baš hitnoj (nikako nameštenoj za nekog), jer je rok za predaju ponuda bio 28. oktobar u podne, što baš i nije u duhu postojećih zakona ali bi se moglo tolerisati kada su životi ljudi u pitanju. Iz tehničke specifikacije se jasno vidi da se zbilja radi o urgentnoj potrepštini: kanapei (sa dimljenom šunkom, kulenom i mariniranim kukuruzom, dve vrste sira i grožđem, balsamiko povrćem, pečenicom i jajima od prepelice), ćureće kuglice sa kremom na hrskavoj podlozi, rolnice sa mesom i dimljenim sirom, štapići sa rukolom, pršutom i sušenim paradajzom... Šteta što svrha nabavke nije objašnjena (bitno je da su u nju uvršteni i slatkiši - desert u čašici od vanil krema i preliva od šumskog voća), baš kao što je šteta što je Institutu za javno zdravlje u ovom trenutku važnije da nabavi jaja od prepelice nego da NIN-u dostavi tražene podatke o broju obolelih, testiranih i umrlih, iako je poverenik za informacije od javnog značaja izdao još 19. oktobra rešenje da to moraju da urade. Zbog toga NIN ni nakon tri meseca istraživanja i slanja zahteva za informacije od javnog značaja još uvek nema sve podatke o broju PCR testiranih (i Batut i Institut za javno zdravlje Niš ne ispunjavaju svoju zakonsku obavezu da dostave informacije važne za zdravlje građana), ali je na osnovu pristiglih jasno da je broj testiranih bar tri puta manji od onoga koji je zvanično prijavljen i da stvara potpuno lažnu sliku o epidemiji. Recimo, od početka epidemije do 30. septembra, sabirajući podatke koje je NIN dobio sa lokala, procenat pozitivnosti na PCR testovima je iznosio 12,04 dok je zvanični broj bio 2,96, što znači da se broj testova toliko naduvavao da je onemogućio čak i najbolje epidemiologe da dođu do osnovnih podataka potrebnih da donesu adekvatne mere. A Srbija je za to imala više nego dobru šansu – nakon drugog talasa bio je period u kome je broj obolelih bio toliko nizak da je uz testiranje inficiranih i njihovih kontakata, kao i uz testiranje onih koji su dolazili iz zemalja u kojima je broj obolelih bio visok, mogla da izbegne treći talas ili da ga bar maksimalno ublaži. S obzirom na to da postojeći kapaciteti za testiranje evidentno nisu bili dovoljni, Krizni štab je zatražio da se uključi i privatni sektor (mada su njegovi stručni članovi uporno tvrdili da veruju zvaničnim brojkama), a premijerka je 13. jula uzvratila da je država još tokom marta i aprila tražila da se privatne laboratorije uključe u PCR testiranje. Za one koji su to želeli a nisu čitali Brnabićkine misli i nisu znali kako da se prijave, Ministarstvo zdravlja je krajem jula objavilo obrasce uz pomoć kojih su mogli da apliciraju za dozvolu. Nakon tri meseca tišine, početkom prošle nedelje laboratorijama koje su podnele zahtev je stigao čak i za naše uslove sumanut odgovor – neće dobiti dozvolu jer su privatnici. Preciznije, „odlukom o proglašenju bolesti izazvane virusom SARS-CoV-2, zaraznom bolešću, propisano je da se testiranje stanovništva na prisustvo virusa vrši u svim mikrobiološkim laboratorijama zdravstvenih ustanova u javnoj svojini“. Na prvi pogled bi delovalo samo kao još jedno naprednjačko neznanje (raspisali su konkurs pre nego što su proučili važeće zakone), ali je u pitanju ipak vanserijski bezobrazluk – takav zakonski okvir nije postojao već ga je Vlada upriličila a Ana Brnabić potpisala 6. avgusta (dakle, desetak dana nakon što su pozvali privatnike da apliciraju) i dan kasnije je objavljen u Službenom glasniku u vidu Odluke o dopuni Odluke o proglašenju bolesti kovid-19. Za prof. Zorana Radovanovića to nije iznenađenje – istina se mora sakriti, a ako bi se kod privatnika pojavio svaki drugi pozitivan nalaz bilo bi teško da se objasne desetostruko niže brojke u državnim laboratorijama. Uostalom, do koje mere država „bira“ koga će testirati najbolje govori podatak iz Kraljeva čiji je Zavod za javno zdravlje, iznenađujuće transparentno po pitanju trenutnih testiranja, pokazao da nam je posvećenost pronalaženju zaraženih još manja nego što ukupan procenat pozitivnih to sugeriše. Recimo 2. novembra on je iznosio 30,4 odsto, ali ako izuzmemo rezultate testova ljudi koji su se testirali na sopstveni zahtev (i za to platili 6.000 dinara) dolazimo do broja 47,54 - koliko iznosi procenat pozitivnosti onih koje je država pristala da testira o svom trošku. Ali, da li aktuelna vlast zbilja može bez ikakvih sankcija da menja zakone da bi održala privid o svojoj sposobnosti i da li stručni deo Kriznog štaba zbilja može da poveruje u podatke koje mu država servira? „Dodatni problem predstavlja to što je Krizni štab nelegitimno telo, a zakon predviđa postojanje Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, koje je medicinsko a ne političko telo i koje je jedino ovlašćeno da ministru zdravlja predlaže protivepidemijske mere – ali samo one predviđene zakonom. Verujem da Komisija do danas nije osnovana jer bi poštovanje zakonskih procedura i mera onemogućilo ministra, Vladu, predsednika i druge pojedince, uključujući i lekare angažovane u takozvanom Kriznom štabu, da improvizuju, paniče, manipulišu strahom ili lažno umiruju, u zavisnosti od toga kako procenjuju politički trenutak. Ovaj zdravstveni, pravni i društveni trenutak koristi se za političku kontrolu, čiji je sastavni deo sluđivanje građana i to se za sada ne radi promenom zakona, već njegovim kršenjem“, kaže Sofija Mandić, sekretarka UO Centra za pravosudna istraživanja. Odgovor na to je bio – pa sklepaćemo vam novu odluku o obrazovanju Kriznog štaba i dok se vi rvete sa njom, naši medicinski izabranici će se boriti sa epidemijom baš onako kako mi to hoćemo. I sklepali su je – 29. oktobra je Ana Brnabić potpisala novi dokument, a njihovi medicinski stručnjaci su nastavili da rade kao i do sada – kukajući da ne mogu da urade ništa jer bez vanrednog stanja nemaju pravni okvir da deluju. Osuđeni na dobru volju loših građana, jednostavno su morali da nas dovedu do trećeg talasa (nije pomoglo što se nisu skidali sa TV ekrana) jer nisu imali mehanizam da onima koji dolaze iz inostranstva narede samoizolaciju ili PCR test o sopstvenom trošku (nisu pominjali da li ih je bojkotovala i sanitarna inspekcija koja ima ovlašćenje da to uradi), niti su mogli da ograniče kretanje ili kazne one koji krše preporuke, a valjda im je bilo neprijatno da zamole policiju da im pomogne. Ako ostavimo po strani mogućnosti koje proglašenje vanredne situacije (ne stanja) pruža i na kojoj trenutno insistiraju lekari okupljeni u udruženju Ujedinjeni protiv kovida, postoje dva zakona koja sve to regulišu – Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama i Zakon o sprečavanju zaraznih bolesti koji je bio sasvim dovoljan da se pre 50 godina iskoreni variola. Na osnovu njega može da se zabrani okupljanje (recimo slava koju su u Kliničkom centru Vojvodine nedavno veselo proslavili zaposleni i njihovi gosti), kretanje stanovništva i putovanja, ali i da se odredi karantin, kao i efikasan nadzor nad licima u izolaciji (MUP koji vrši nadzor je prestao da objavljuje podatke o tome 14. oktobra, pa ne znamo da li je i on odustao od kontrole epidemije ili se priključio mašineriji zaduženoj da krije i lažira podatke). „Ovaj zakon predviđa i prekršajnu odgovornost za nepostupanje u skladu sa zakonskim obavezama, a Krivični zakonik i krivičnu odgovornost za kršenje epidemioloških mera. Dakle, pravni okvir postoji od prvog dana epidemije i vezan je za redovno, a ne za vanredno stanje i neverovatno je da se sedam i po meseci od proglašenja epidemije tvrdi da ne postoji. Kada su u pitanju kažnjavanje i izolacija, takozvani Krizni štab je samo delimično rekao istinu. Oni ne mogu da propisuju izolaciju, prekršajno i krivično gone, za to su nadležni drugi organi – zavodi za javno zdravlje, sanitarne službe, prekršajni i redovni sudovi, kao i tužilaštvo“, kaže Sofija Mandić. I to bi Krizni štab morao da zna imajući u vidu da je nakon ukidanja vanrednog stanja ministar Zlatibor Lončar inicirao izmenu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti sa ciljem da se podignu kazne za kršenje epidemioloških mera, uz sledeće obrazloženje: „Propisano je da ovaj zakon stupi na snagu danom objavljivanja u Službenom glasniku, a ne osmog dana od objavljivanja, imajući u vidu nenadoknadivu štetu koja bi mogla da nastupi po sve građane Srbije, odnosno po zdravlje i živote velikog broja ljudi, po zdravstveni sistem i posledično po privredu.“ A to znači da i ova država i njeno savetodavno telo u vidu Kriznog štaba imaju ne samo mogućnost već i obavezu da one koji poštuju mere zaštite od onih koji to ne čine, baš kao što po Zakonu o zaraznim bolestima, koji još uvek nije ukinula, na osnovu člana 17. mora da obezbede „rano otkrivanje izvora, rezervoara i puteva prenošenja zaraze“. Dakle, da testiraju i prate kontakte bar dok ih naprednjaci ne oslobode i tog zamarajućeg zakona. I da to učine odmah, da bi se predupredila „nenadoknadiva šteta“ koja do štimovanja zakona može da nastane.