Arhiva

Čista energija od morskih talasa

Jovanka Matić | 20. septembar 2023 | 01:00
Sve češće su vesti da su pojedini gradovi u Srbiji među najzagađenijim u svetu i da bi Srbiju Poglavlje 27 o zaštiti životne sredine moglo koštati 15 milijardi evra. S druge strane, pokazalo se da su štete od mini-hidroelektrana često veće od koristi. Šta je onda alternativa? Mile Dragić, biznismen koji je široj javnosti mnogo poznatiji po proizvodnji vojne opreme tvrdi da je u celom svetu sve veće interesovanje za energiju koju mogu da proizvedu morski talasi, jer je tako dobijena struja ne samo ekološki čista, već i znatno jeftinija. Nakon što je na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu odbranio doktorsku tezu, dokazujući da je moguće iskoristiti morske talase za proizvodnju električne energije, Dragić je u Beogradu napravio razvojni i istraživački centar, u kome je zaposlio vrhunske naučnike i inženjere, sa kojima je svoju ideju već pretočio u konkretan projekat, za koji su interes pokazale i najrazvijenije zemlje sveta. Uz to, u svetu ga znaju kao naučnika sa više od 100 inovacija u pet međunarodno priznatih patenata, kao nekog ko bi mogao da napravi revoluciju u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora, bez štetnih posledica po životnu sredinu. To je bio i direktan povod za razgovor sa Dragićem, koji je i vlasnik beogradskog hotela Moskva, a u Sloveniji, gde ga bolje prihvataju i omogućavaju mu da lakše konkuriše za sredstva iz evropskih razvojnih fondova, osnovao je kompaniju Sigma energija, za razvoj ovog projekta. No, priču sa Dragićem teško je početi a da se ne vratimo deceniju-dve unazad. Pre 15 godina, list Vojska objavio je tekst o preduzeću „Proizvodnja Mile Dragić“ iz Zrenjanina i doslovno je napisao: „Na našem vojniku pešadije 21. veka, sem oružja, sve drugo je iz `Proizvodnje Mile Dragić`. Ova kompanija postala je najelitniji proizvođač borbene opreme za pripadnike policije i vojske.“ Kako se desilo da jedna kompanija iz namenske industrije, koja je proizvodila više od 1.000 različitih artikala specijalne opreme i zapošljavala nekoliko hiljada radnika, na čije proizvode skoro da nije bilo nijedne reklamacije, praktično napusti ili na minimum svede razrađen i veoma profitabilan posao i da to tržište prepusti novim igračima, koji se ranije nikada nisu bavili ni proizvodnjom, ni trgovinom vojnom opremom? Zbog čega je „Proizvodnja Mile Dragić“ smanjila produkciju specijalne opreme, koja je očito bila unosan posao, i usmerila aktivnosti na istraživanje i razvoj veoma izazovnog i neizvesnog projekta proizvodnje električne energije iz vodenih talasa? „Između 1990. i 2000. osvojili smo proizvodnju više od 1.000 proizvoda, počev od zaštitne opreme, pancira, šlemova do specijalnih odela za biološko-hemijsku zaštitu. To je imalo i dodatnu vrednost, jer zbog sankcija ta oprema tada nije mogla da se uveze. Kada je 1999. NATO napao Srbiju, naša firma je razvila i osvojila proizvodnju maskirne opreme, od maskirnih mreža do lažnih mamaca, koji do tada nisu ni bili deo naoružanja i vojne opreme Vojske Srbije. I niko dosad u svetu nema tako uspešan bilans protiv NATO-a, niko ih nije tako prevario kao mi, jer su 98 dana gađali naše lažne mete - pogodili su oko 2.500 meta, od kojih je svaka koštala samo sedam maraka ili sadašnjih 3,5 evra“, priča Dragić. Zašto o tome do sada uopšte niste govorili? Ne znam, imam osećaj da su se posle 1999. sve vlasti toga stidele, kao da im je krivo. Posle 5. oktobra krenulo je uništavanje kompanije „Mile Dragić“ i to se do danas nastavilo. Podsećam da smo u to vreme bili četvrti izvoznik u Srbiji, da je na izvoznim poslovima bilo zaposleno 6.000 radnika. Onda je 2005, bez ijednog dokaza, inscenirana afera „pancir“, a pravosudna presuda, kojom sam oslobođen svih optužbi, doneta je tek 2013. Koliko je sama tužba bila apsurdna najbolje svedoči činjenica da je, posle 12 godina upotrebe, za prepariranje pancira koje smo mi napravili, angažovana jedna kompanija iz Turske, koja ih je praktično uništila umesto da ih renovira. Čudno je i da naši nadležni organi od onoga ko je te pancire proizveo nisu ni tražili da im dostavimo ponudu, da je uporede sa turskom, da li smo jeftiniji, kvalitetniji... Odavno već ne radimo apsolutno ništa ni za vojsku, ni za policiju Srbije. Sve što radimo, praktično radimo za izvoz i na taj način pokušavam da sačuvam posao za deo naših radnika. Da li je to razlog što ste već godinama zaokupljeni idejom kako da iskoristite vodene talase za proizvodnju električne energije? Svedoci smo klimatskih promena i koliko je ugrožena naša planeta. Doktorirao sam na temu korišćenja energije vodenih talasa i njenom pretvaranju u električnu energiju. Govorim, dakle, o dobijanju čiste energije iz obnovljivih izvora, apsolutno bez ikakvih zagađenja i štetnih uticaja po okolinu. Političari koji donose ključne odluke nisu svesni opasnosti klimatskih promena. Oni razmišljaju kratkoročno, gledaju da za njihovog mandata bude mir i zadovoljstvo i nije ih briga šta će posle biti, o tome će morati da brinu njihovi naslednici. Zato ceo sistem upravljanja i vođenja država mora da doživi korenite promene. Svedoci smo konstantnog izumiranja ugroženih vrsta i nesagledivih posledica globalnog otopljavanja. Svestan toga, izum o korišćenju vodenih talasa za proizvodnju električne energije patentirao sam i on je već priznat u 40 država, jer sadrži u sebi više od 100 inovacija. Dok sam istraživao, gledao sam da li je nešto o tome već napisano i naišao sam na patent iz 1783, znači od pre 238 godina. Mnogi inženjeri sveta pokušavali su da iskoriste energiju vodenih talasa, ali do danas niko nije napravio funkcionalni model koji će, uz to, biti ekonomičan i opravdan. Mislim da sam ja sa svojim timom u tome uspeo, jer naš uređaj rentabilno radi i na talasima od samo 20 centimetara. Tvrdite, dakle, da nije u pitanju samo ideja, već da postoji model koji i u praksi funkcioniše? Napravili smo prvi model od pet kilovata koji je i u najsurovijim uslovima radio više od godinu dana. Trenutno pravimo uređaje od 30 kilovata što je komercijalna verzija za Sredozemno more, identične velikom uređaju od tri megavata. I sve to radimo ovde, u Srbiji. Patent i sve inovacije isključivo su proizvod srpske pameti. Elektrodelove uzimamo od Simensa, generator je proizveden u Severu iz Subotice. Sve drugo, uključujući softvere, napravljeno je u Srbiji, samo se neke komponente kupuju napolju. Na ovom projektu radim 16 godina, krenuo sam 2004, pre afere „pancir“. Zbog nje sam izgubio četiri godine, jer pod takvim pritiskom nije moguć konstruktivan naučni rad. Ako vas bace usred okeana, prvo se borite da preživite, pa tek onda razmišljate o daljoj egzistenciji. Bukvalno sam bio u takvoj situaciji. I dan-danas kod nas ne postoje ni blizu normalni uslovi za bavljenje naučnim radom. Uostalom, da je drugačije ne bi toliko mladih stručnjaka nastojalo da što pre napusti Srbiju. To je i odgovor na pitanje zašto realizacija ovog projekta tako dugo traje. Da li ste ikoga od ovdašnjih zvaničnika upoznali sa tim projektom i kakve su reakcije? Pre 15 godina u malim bazenima testirali smo mini-uređaj od nekoliko stotina vati, merili smo sve parametre i stalno unapređivali sistem. Danas mogu reći da smo došli do kraja. Napravili smo funkcionalan model, programe za maksimalno iskorišćenje energije vodenih talasa, sagradili i opremili monitoring centar u Beogradu, iz koga, uz pomoć kamera, 40 senzora i više od 80 dijagrama upravljamo, pratimo i kontrolišemo sve parametre na svim našim uređajima. Od Evropskog centra za morsku energiju (EMEC), čije je sedište u Škotskoj, dobili smo sertifikat koji potvrđuje da naš uređaj 25 odsto energije talasa pretvara u električnu energiju, iako mi uspevamo da iskoristimo 40 odsto i imamo egzaktne podatke koji to dokazuju. Eksperti EMEC-a nisu mogli da veruju šta smo napravili. Oni prate svaki napredak u ovoj oblasti u celom svetu, a u izveštaju su naveli da nemaju s kim da nas porede, jer smo toliko ispred svih drugih. A na ovom projektu radi i mornarica SAD, instituti u Oregonu i na Havajima, u Kanadi, Australiji, Japanu, Evropskoj uniji, Rusiji, Kini... Ponosno i s velikom sigurnošću mogu reći da smo danas broj jedan na svetu u ovoj oblasti. Zato se u ovom projektu krije ogroman potencijal. Kancelarka Angela Merkel je najpre obećala da će do 2020. zatvoriti sve nuklearne elektrane u Nemačkoj, ali su taj rok produžili do 2025, pa 2030, jer nisu našli dobru alternativu. Ali, nema sumnje da je konačna težnja sveta da se zatvore sve nuklearne elektrane čim se nađe zamena za njih, a mi upravo to nudimo. Pri tome treba imati u vidu da je vlada Japana sa ruskom kompanijom Rosatom sklopila 200 milijardi dolara vredan posao za sanaciju štete na nuklearnoj elektrani Fukušima. Pa, za približno iste pare mi bismo pola Japana snabdeli električnom energijom iz morskih talasa. Ovo je projekat broj jedan za budućnost, bar dok se ne pronađe jeftina nuklearna fusija. A kako proizvedenu energiju negde na moru dopremiti do korisnika? Naš sistem direktno iz mora možemo da priključimo kablovima na postojeću elektromrežu, na prvi dalekovod. Kompletno smo ovladali tehnologijom koja to omogućava. Zaštita životne sredine postaje sve veći prioritet, a procene su da će Srbija za dostizanje EU standarda iz ekologije morati da uloži bar 15 milijardi evra. Može li vaš izum pomoći Srbiji da smanji emisiju ugljen-dioksida? Naši uređaji, u trenucima kada postoji višak energije, mogu elektrolizom iz vode da izdvajaju vodonik i kiseonik. Vodonik se lageruje i može da se koristi kao pogonsko gorivo za automobile, za termoelektrane, a kada se ponovo sjedini s kiseonikom, koji smo izdvojili iz vode, praktično se iz auspuha automobila može dobiti - čista pijaća voda. Znači, nema nijednog minusa na planeti. Na dalekim pustim ostrvima, na naftnim platformama, mogu se napraviti stanice za elektrolizu, za izdvajanje vodonika, koji ima veću energetsku vrednost nego nafta. Dugo govorim da ovaj projekat ima ogromne potencijale, ali zbog raznih lobija ili neupućenih ljudi on do sada nije zaživeo. E, to ne mogu da razumem. Tim pre što nam je planeta ozbiljno ugrožena. Zato, što se pre ljudi dozovu pameti, biće nam bolje. Znaju li ljudi u Vladi Srbije, u ministarstvima energetike, zaštite životne sredine, nauke i tehnološkog razvoja šta imate i šta nudite? Konkurisali smo dva puta za subvencije vladinog Inovacionog fonda. Sramota me je da kažem šta je prvi put bilo, a ni drugi put nismo prošli. Rekli su da to nije perspektivno, mada smo im pokazali da sve funkcioniše, a pre toga dobili smo podršku i od Evropske unije u okviru projekta za istraživanje i inovacije Horizon 2020. Imamo i priznanje Evropske komisije za vrhunski pronalazak - Seal off exellence, što nijedan drugi pronalazak u Srbiji, koliko mi je poznato, nema. To je bukvalno preporuka EU našoj državi da finansira taj projekat. Nije vredelo. Ne zato što u tom fondu nije bilo novca, jer su, po našim informacijama, sredstva bila obezbeđena za 12 projekata, ali su dodeljena samo za devet, dok su za tri ostala neiskorišćena! Mi nismo prošli, iako nam je EU za taj isti projekat odobrila podršku od tri miliona, a maksimum koji odobrava za jedan projekat Fond za inovacije je 300.000 evra, što je simbolična suma za ovaj projekat, koji me je koštao već više od 10 miliona evra. Da li je uz ovo što sam rekao potreban bilo kakav komentar? A kakvu bi korist imala država Srbija ako tamo negde na nekom okeanu vaše sprave budu proizvodile struju iz morskih talasa? Veliki je potencijal našeg projekta za celu planetu, ali i za državu Srbiju. Ako se sve uradi kako bi trebalo, zbog činjenice da sam zaštitio patent, korist za našu državu može biti veća nego što iko može da zamisli. Srbija je, naime, imala obavezu da do 2020. poveća udeo „zelene“ energije iz obnovljivih izvora na 20 odsto ukupno proizvedene energije. Hoćete da kažete da bi energija koju proizvedu vaši uređaji bilo gde u svetu mogla da se tretira kao da je proizvedena u Srbiji? Ako bi država Srbija ovaj uređaj postavila, recimo u vodama Škotske, Engleske, Francuske ili Španije, sva tako dobijena energija ulazila bi u „zeleni“ bilans Srbije, a ne u bilanse tih država. Isto tako, ako kanadska firma u Srbiji napravi vetropark, tako proizvedena energija ne ulazi u naš, već u zeleni bilans Kanade. Zbog toga je važno da neko u državi Srbiji shvati značaj ovog projekta. Kažete da je ceo projekat plod samo domaće pameti. Koliko je brojna ta ekipa? Ne bih da nabrajam jer bi mi bilo mnogo teško ako bih nekog iz tima izostavio. Osnovna ideja je moja, zasad smo mali tim, čine ga dva inženjera i nekoliko majstora iz moje firme, ali imamo spoljne saradnike sa Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada, profesora Mašinskog fakulteta iz Beograda, firmi Pro Smart i Narcisa koje imaju sjajne inženjere i programere. Mnoge domaće firme pomogle su nam prilikom sastavljanja opreme, upravljanja softverom, nadgledanja… Ali, sve je to srpska pamet. Gde ste testirali prvi uređaj od pet kilovata? Postavili smo ga na lokaciji „ruže vetrova“ u Crnoj Gori, između Bara i Ulcinja. Da li ste imali problema s dozvolama crnogorskih vlasti? Imao sam mogućnosti da radim u Portugaliji, Engleskoj i još nekim državama, ali je procedura za dobijanje svih papira i saglasnosti u EU komplikovanija i duže traje nego u Crnoj Gori. Procedura je za nas tamo bila najpovoljnija i veoma sam zadovoljan i zahvalan svim pomorskim strukturama na velikoj kooperativnosti, saradnji i želji da se jedan tako važan naučni projekat za svet realizuje. Sad smo u sve uključili i Institut za biologiju mora, koji je ispitao i prati živi svet u moru pre i posle postavljanja našeg uređaja. Neverovatno je da njihovi snimci pokazuju da je sada na tim mestima mnogo više životinjskog sveta, jer je uređaj kao veštački greben, a uvek podvodni živi svet voli da bude u okolini grebena. Koliko ste novca do sada uložili, i kako uspevate - da se našalim - da idete dalje bez 300.000 evra državne podrške? Da li je tačno da se kolege iz vašeg tima šale kako, eto, ni Nikola Tesla svojevremeno nije dobio nikakvu pomoć, pa je zbog toga morao da ode u SAD kako bi svoj san pretvorio u naučno delo? To što je Inovacioni fond odbio da nas podrži, neće me pokolebati. Za sada sam uložio više od 10 miliona evra, pa mogu dalje i bez tih 300.000. Ali, nije poenta u novcu. Već sam rekao da sam sve do sada sam finansirao, ali bih voleo da neko iz vrha vlasti prepozna značaj ovog projekta za celu državu. Nisam otišao ni kada mi je bilo mnogo gore, pa neću ni sada. I nadam se da će moj projekat doprineti da se neki od mladih naučnika vrate i svojim idejama doprinesu bržem razvoju naše lepe Srbije.