Povratak u srednji vek

Nije tajna da javni spomenici nisu samo beleg prošlosti, već su i pokazatelji kulture sećanja generacija koje ih podižu. Fokus ove naše trenutno je na srednjem veku i nametnut je odozgo, sa aspekta političara, a odražava potrebu pojedinih da se identifikuju sa ratničkom ikonografijom vajarskih dela u opticaju. Jer, i Stefan Nemanja i despot Stefan Lazarević u bronzi odudaraju od svojih standardnih naučnih i crkvenih predstava, nudeći teško svarljiv bućkuriš simbolike. Tako je rodonačelnik loze Nemanjića po srednjovekovnoj logici prevashodno monah, Sveti Simeon Mirotočivi, što ostavlja po strani njegove neupitne vojnopolitičke uspehe. Tome nasuprot, na spomeniku je znamenje krsta zamenjeno ubojitim oružjem, kako bi sad Nemanja predstavljao „heroja mača“, da mu u drugoj ruci nije knjiga, atribut „heroja pera“. Ovo remeti tipologiju 19. veka, utemeljenu na „ideologiji stvaranja nacionalne države“, kako ističe Milan Popadić, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. A na tom prohujalom pravcu zasnovano je novo spomeničko nasleđe. „Spajanjem atributa mača i pera možda se iskazuje želja za isticanjem ličnosti koja sve aspekte ’nacionalnog herojstva’ drži u svojim rukama“, kaže Popadić. Da se u ovom opisu pronalazi naš predsednik lično, tvrde razni mislioci, uključujući i komentar o banalizaciji istorije uz slanje nečitljivih poruka, recimo odećom Nemanje kao ni monaha, ni monarha. Još zagonetnije je postolje, interpretirano na razne načine, dok šlem na kojem stoji prvi iz loze Nemanjića dodatno zbunjuje, praveći konfuznu sliku istorijskih događaja. „Ako je figura nekog postavljena na šlemu, to znači da je taj neko onog pod šlemom pobedio, iz čega ishodi da je Srbija pokorila Vizantiju“, objašnjava Nenad Makuljević, profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu. Zvaničnici se snalaze pa tumače da navedeno simboliše „kontinuitet srpske kulture koja se, kao feniks, rađa iz vizantijske“. Ovo povlači „atavističke, paganske porive javnosti, pa nije čudo da se oko spomenika igraju kola, donose ruže, jabuke i pare“, zaključuje istoričarka umetnosti Irina Subotić. „Stefan Nemanja je ipak delo veštijeg skulptora Aleksandra Rukavišnjikova, dok je despot Stefan nevešta tvorevina, rađena po modelu akademika Svetomira Arsića Basare“, smatra Makuljević. I Lazareviću, nasledniku Nemanje po ženskoj liniji, podaren je militaristički imidž, iako je prvenstveno zapamćen kao istančani pesnik, erudita, pisac Slova ljubve, graditelj velelepnih zdanja, čest gost evropskih dvorova, gde nije mogao da ide u kvaziratničkoj garderobi, kakva „krasi“ spomenik. Prenet iz skice u spomeničko rešenje, Stefan deluje kao „superheroj kome treba da se sklonimo s puta“, dok model izražava empatiju sa ljudskim karakteristikama despota, po zapažanju Popadića. NJemu ne smeta što ova znamenita osoba ima još jedan spomenički izraz, rad Nebojše Mitrića na Kalemegdanu, iz 1982, posebno što Mitrićevo delo korespondira sa despotovim željama i patnjama, i govori o „jednoj naročitoj ljudskoj sudbini u tragičnim vremenima“. Na novom je spomeniku baš sve tragično, od krutog, a disbalansiranog stava do gotovo tupavog izraza lica kome strogost daje predimenzionirani mač. I despot drži knjigu, da se neko seti i primarnih odlika predloška. I položaj spomenika sporan je u oba slučaja, jer se oni posmatraju u prostornom kontekstu, za šta nije dovoljna veza sa nazivom ulice. Stoga se Nemanja čita uvezan sa Beogradom na vodi, koji Popadiću liči na „ogromni kruzer usidren u luci nekog primorskog mesta“. „Tu je, samoživ je, koketira sa okruženjem, ali nije deo urbanog tkiva, jer bi mogao da bude bilo gde: na Bliskom istoku ili usred Atlantika“, kaže Popadić. Stoga Nemanja ima ulogu sidra koje Voterfront spaja sa „ovde“. Ali i dalje nije jasno da li mačem preti Vizantincima, ili opoziciji predsednika, za koga mnogi misle da se sa spomenikom poistovećuje. Vučić takvim izbija sve argumente tvrdnjom da su „mrzitelji Nemanjića“, a kad se plato iza statue, a ispred bivše Železničke stanice zaguši jali kišom, jali kanalizacijom, ništa ne komentariše. I despot Stefan je smešten u rupu, ali manjeg značaja, na čvorištu ulica donjeg Dorćola, „u ravni sa posmatračem, što bi trebalo da sugeriše pristupačnost i dostupnost“, kako kaže Popadić. Ipak, monumentalnost figure baca rečeno u vodu, kao „spomenik našoj neumerenosti“, dodaje Popadić. Što se Nemanje tiče, „vizuelno nadgornjavanje razmetljivog postamenta“ i njegovog strogog, a pravičnog lika, svojevrsno je „skretanje s teme“ u smeru pogodnom naručiocu. Aleksandru Vučiću - građaninu, u kojoj roli se pojavljuje kao autor te i drugih fiks-ideja. Nijedan od ova dva vladara nije predstavljen u skladu sa vizuelnim informacijama dostupnim u njihovim zadužbinama – manastirima Manasija i Studenica. Ali ovo i nije važno ako se uzme u obzir svrha tih skulptura – preoblikovanje javne memorije. I to pod paskom „otkrivanja srednjeg veka“, koji smo tobože zaboravili. Računajući možda baš na tu mogućnost, ovom razdoblju se prilazi selektivno. Izbegavaju se car Dušan i car Lazar, jer bi prvi upućivao na težnju ka velikoj Srbiji, a drugi potencirao Kosovski boj. Birkajući manje istaknute vladare u tom smislu, vlasti i dalje šire mantru o „zlatnom dobu“ (sve sa zlatnim viljuškama), idealizujući ovaj period. Da upotpuni mit o nekadašnjoj srpskoj slavi, svoje će mesto uskoro da zauzme i kralj Dragutin, prema najavama zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. Neće biti prekidan ni aktuelni trend pristupanja baštini, verovatno, obeležen izostankom transparentnosti, konkursa... i nezamislivom cenom spomenika. Ponekad je i bolje što vlasti ne slušaju narod, jer bi gradili bistu Si Đinpinga, na zahtev novih komunista, a možda i SNS botova. U svetu nema novih memorabilija srednjeg veka, dok se spomen na noviju istoriju gradi po konceptualnoj, savremenoj matrici, navodi Subotićeva. Uostalom, i Jugoslavija je sejala prvorazredno znamenje revolucije spomeničkim kompleksima probranih autora, od kojih je jedan, Miodrag Živković, napustio žiri zbog neslaganja sa odlukom da se podigne onako apsurdan Stefan Nemanja. Međutim, taj apsurd služi upravo da se gurne pod tepih nepridržavanje procedura, sve i ako svedoči „o nesređenom društvu i nesrećnom vremenu izgubljenih koordinata, pogleda uprtog u davnu prošlost s namerom da se zaustave savremeni tokovi“, zaokružuje Subotićeva. „Civilizovan svet“ je, opet, odavno odbacio „klasične, realističke, narativne spomenike, istrošene ideološkim zloupotrebama u totalitarnim režimima“. Stoga, ovde i sada, „više liče na koruptivne akcije nego na ozbiljnu politiku i kulturu sećanja“, naglašava Subotićeva. Dobra vest za ljubitelje svežeg, ili bar svežijeg, jeste da je namera građanina Vučića da između Starog i Novog dvora, odnosno Skupštine grada i Predsedništva Srbije postavi spomenik kralju Aleksandru I Karađorđeviću. Iz sušte skromnosti inicijatora, skulptura „neće biti viša od 12 metara“. Posebna „draž“ ovog budućeg memorijala je njegov prostorni kontekst, a zapravo mesto gde su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, na šta ukazuje istoričarka Dubravka Stojanović, držeći ovo za „osvetu istoriji“. Na kakvog će mutanta Ujedinitelj ličiti, može da otkrije samo Rukavišnjikov, kome je dodeljena njegova izrada. Poređenje sa Skopljem mnogima je prijemčivo, ali nije sasvim umesno, smatra Čedomir Vasić, umetnik i profesor Fakulteta likovnih umetnosti. Jer, tamo se radilo o „vizuelnoj konstrukciji nacionalnog identiteta, od antike do danas, dok je njegovo užurbano uobličavanje na malom prostoru dobilo groteskne oblike, poput izgleda Las Vegasa“. Beograd se dotle suočio sa recikliranjem nacionalne samosvojnosti, možda i nužnim posle raspada Jugoslavije, pa sličnost treba tražiti u lukrativnim razlozima, Vasić naglašava. „Nedostatak nacionalnog konsenzusa i nepristrasnog istorijskog tumačenja određenih ličnosti i događaja, otvorio je vrata raznim manipulacijama“, dodaje. Posledica je – „silovanje Beograda, a ne stvarno vrednovanje istorijskog nasleđa i potvrđivanja narodnog (i državnog) suvereniteta koji proizlazi iz naše baštine“. Da nije tužno, bilo bi smešno, mogao bi biti zaključak, da stvari nisu pogubne i za buduće naraštaje. Koji će biti još skloniji vizuelnom čitanju od bistrenja istorijskog štiva, gurnutog u naučni zapećak. Dragana Nikoletić