Arhiva

Zeleni talas

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Zeleni talas
Prema jednoj skorašnjoj anketi, Armina Lašeta, pokrajinskog premijera Severne Rajne-Vestfalije i lidera vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) - koga je stranka, posle mnogo natezanja i nesuglasica, prošle sedmice najzad odabrala za svog kandidata za kancelarsko mesto na septembarskim izborima - kao adekvatan izbor za najvažniju državnu funkciju videlo je samo 15 odsto Nemaca, nasuprot 44 odsto onih koji su smatrali da bi pravo rešenje bio pokrajinski premijer Bavarske i lider sestrinske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markus Zeder. Prema drugoj, taj odnos je bio 29 prema 63 odsto u korist Zedera. Kada se iz ukupnog broja anketiranih izdvoje samo glasači CDU/CSU, razlika postaje još veća. Zašto je onda Lašet izabran za zajedničkog kandidata Unije za kancelara? I zašto je harizmatični populista Zeder, nakon što se onoliko preporučivao za tu ulogu, mirno prihvatio odluku rukovodstva CDU - odluku koja, budući da dve partije nemaju formalnu proceduru za izbor ličnosti koja će ih predvoditi na izborima, nije nužno morala da bude i konačna? Najsažetiji i najpribližniji odgovor bio bi da su sve zainteresovane strane u potpunosti bile svesne kako bi, nakon što je Lašet na zasedanju vrha CDU odneo jasnu prevagu (što nije bilo iznenađenje, jer za razliku od drugih, širih struktura stranke, tamo glavnu reč i dalje vodi stara garda), nastavak prepucavanja oko kandidata za kancelara predstavljao dodatni rizik po rejting stranke, već ozbiljno narušen serijom korupcionaških skandala i haotičnim „hendlovanjem“ pandemije na federalnom nivou. Da su se o tome koga izabrati između Lašeta i Zedera izjašnjavali i regionalni lideri CDU/CSU i(li) poslanički klub stranke u Bundestagu, rezultat bi bio bitno drugačiji, i mnogo približniji onom iz anketa. Ali bi na tako demonstrativan način iskazan manjak poverenja u Lašeta, koji je tek u januaru izabran za šefa CDU, njegov ostanak na tom mestu učinio neodrživim: bilo bi samo pitanje vremena kada bi s njega morao da ode na podjednako neslavan način kao njegova prethodnica i nesuđena naslednica odlazeće kancelarke Angele Merkel, Anegret Kramp-Karenbauer. Unija bi, dakle, iz jedne krize zapala direktno u drugu. Imajući ovo na umu - a uveren da vreme radi za njega - i Zeder je rešio da dalje ne talasa, te da sačeka narednu priliku koja će mu se sigurno ukazati, pogotovo ako CDU/CSU ove jeseni na izborima ne prođe dovoljno dobro. Ovako kako je, Lašetu je, kao „kandidatu kontinuiteta“, uz sve sumnje i rezerve koje unutar Unije postoje kad je o njegovim liderskim kapacitetima reč (a zamera mu se svašta - od toga da je mlak, neodlučan i nedosledan, do toga da je previše „normalan“ i dobrodušan da bi bio predvodnik), ipak data prilika da se okuša u onome što se od svakog lidera CDU očekuje, i stranku dovede do izborne pobede. Ovog puta u okolnostima bitno drugačijim od onih kakve su dugo bile - i ne samo zato što posle 16 godina na vlasti Merkel odlazi sa scene. Posmatrano u najširem mogućem okviru, glavnu razliku, naravno, predstavlja to što će ovi izbori biti održani u senci pandemije. Kako je odmicala, ona u Nemačkoj više nije bila „samo“ stvar javnog zdravlja i ublažavanja njenih socio-ekonomskih posledica, već je prerasla i u prvorazredno političko pitanje, prvenstveno zato što su građani danas duboko frustrirani i demoralisani načinom na koji država na svim nivoima, nakon što se prošle godine prilično dobro nosila s pandemijom, u poslednjih nekoliko meseci upravlja ovom zdravstvenom krizom. I primedbe koje se iznose na Lašetov račun argumentaciju jednim delom nalaze u njegovom postupanju u uslovima pandemije, tokom koje je povremeno delovao konfuzno, a svakako ne kao neko kome je krizni menadžment jača strana. U permanentnom nadgornjavanju saveznih vlasti i pokrajina - koje u pogledu intenziteta i opsega epidemioloških mera imaju poslednju reč - na Lašeta se, štaviše, iz Berlina počelo da gleda kao na „remetilački faktor“ (pri čemu nije nebitno ni to da je Severna Rajna-Vestfalija, s oko 18 miliona stanovnika, najmnogoljudnija u zemlji): u jednom momentu toliko je iznervirao Merkelovu, kojoj je inače oduvek bio odan i na koju po stilu upravljanja liči, da ga je javno oštro kritikovala zbog ignorisanja zadatih smernica. Lašet sad kaže da je svestan brojnih slabosti koje je država pokazala u pandemiji i da će pod njegovim rukovodstvom one biti eliminisane, ali će pre toga morati da smanji podozrenje s kojim mnogi Nemci odnedavno gledaju na Uniju. Sasvim drugačije stvari stoje na drugom polu nemačke politike, na kome se - i to je druga kapitalna razlika uoči ovogodišnjih izbora u odnosu na pređašnje prilike - više ne nalaze odavno posustale i sve irelevantnije socijaldemokrate (SPD), već ojačali i silno ohrabreni Zeleni. I oni su ovih aprilskih dana birali svog kandidata za kancelara, i to prvi put u istoriji stranke, što već samo po sebi govori o tome koliko su visoko uzleteli. Samo što su to učinili glatko i bez trzavica (ili je makar tako izgledalo), iako su i oni birali između dvoje ravnopravnih kandidata, kopredsednika stranke Roberta Habeka i Analene Berbok, od kojih je svako imao podjednako pravo da se nada da će biti izabran. Na kraju je prednost dobila Berbok, za nijansu popularnija među članstvom - i barem za isto toliko, pa i nešto preko toga, manje prihvatljiva za generalnu populaciju nemačkih birača, kojima politički više leži Habek. Ali i ta, sada otklonjena nedoumica oko toga ko će Zelene predvoditi na izborima na svoj način govori o tome do koje mere je ova stranka postala integralni deo nacionalne političke scene, jer je imala luksuz da bira između dva dobra kandidata za kancelara; i koliko je daleko za sobom ostavila dečije bolesti manje-više svih političkih organizacija svojevremeno nastalih na ekološkom entuzijazmu i pacifističkom svetonazoru. Nekad razdirani unutrašnjom podelom na „fundamentalističko“ i „pragmatično“ krilo, ismevani i odbacivani zbog reputacije stranke koja bi iz apstraktnih ideoloških razloga ljudima stalno zabranjivala ovo ili ono, Zeleni su izrasli u ozbiljnu mejnstrim partiju čiji je izborni manifest, kažu upućeni, prepun novih ideja; i koja je nekadašnju ekskluzivnost nepovratno zamenila inkluzivnim pristupom politici. To se vidi i iz rejtinga stranke, koji se sad već sasvim približio onom Unije, a u najmanje jednoj relevantnoj anketi Zeleni su demohrišćane i prestigli: ako se doskora skoro podrazumevajuće govorilo o velikoj verovatnoći da će u narednoj vladi Zeleni biti ti koji će umesto SPD postati mlađi koalicioni partner CDU/CSU, sada se skoro ravnopravno razmatra i mogućnost da dođe do istorijske promene i da Zeleni budu ti koji će birati s kim će deliti vlast. A tu im se, barem na papiru, nude najmanje dve opcije: savez s Unijom, ili, manje realno, „semafor“ koalicija s liberalima (FDP) i SPD. Time što su najvećim delom umerili svoja zalaganja, kloneći se svega što bi moglo da odbije prosečnog birača (ili skoro svega: Berbok podržava ograničavanje maksimalne brzine na nemačkim auto-putevima na 130 kilometara, što se nekima sigurno neće dopasti) Zeleni su se čvrsto pozicionirali kao pragmatična stranka centra koja je duboko zašla u zabran biračke baze tradicionalnih partija - Unije, SPD i FDP. To ih onda u isto vreme nužno čini i pretnjom po te stranke. S druge strane, pak, ovo indirektno opravdava logiku CDU/CSU da za kandidata za kancelara izabere Lašeta a ne Zedera, jer bi Zederovo desničarenje i abrazivnost mogli da odbiju dodatni broj liberalnijih birača Unije i navedu ih da glasaju upravo za Zelene. Tako to, uostalom, i ide: kao i u fizici, i u politici svaka akcija izaziva reakciju. Nevolja za Uniju je u tome što kontrolu nad tim u kom pravcu će akcija ići trenutno nema. Vladan Marjanović