Političarima su najpoželjniji mediokriteti

Za knjigu priča Vašarski mađioničar dobila je Evropsku nagradu za književnost i nekoliko drugih, za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora nagradu „Đura Jakšić“, za Raščarani svet Andrićevu nagradu za najbolju knjigu priča, za roman Odustajanje dobila je nagradu grada Beograda za književnost... Za zbirku pesama Mutni nagoveštaj kiše jednoglasnom odlukom žirija nedavno je dobila nagradu „Miroslav Antić“, koja se inače tradicionalno dodeljuje u Gradskoj kući Novog Sada u okviru manifestacije Antićevi dani. Međutim, kako se nezvanično saznaje, kada je žiri organizatorima manifestacije saopštio ime Jelene Lengold, manifestacija je hitno odložena! Svedoci smo činjenice da se mnoge manifestacije odlažu zboga pandemije, i to je razložno i očekivano. Ali, zbog čega dobitnik ove nagrade nije zvanično proglašen, ako mu je već saopšteno da je žiri odluku doneo? Objašnjenje predsednika žirija Miroslava Radonjića je u najmanju ruku neobično. On kaže da je to „samo predlog iza kojeg mi stojimo jer se radi o izuzetnoj pesnikinji. Ali, napominjem da konačnu odluku donosi Odbor manifestacije Antićevi dani i oni će svakako na nekoj od narednih sednica razmatrati naš predlog. Koliko sam ja upućen, i sednice Odbora i sama manifestacija će biti organizovane tek kada to epidemiološka situacija dozvoli.“ Posle ovoga, slede pitanja: čemu služi žiri na ovoj manifestaciji, kakvu ulogu ima Odbor koji može da ospori odluku žirija i ima li još nekoga ko odlučuje o podobnosti pesnika koji dobijaju ovu nagradu? Onoj vanumetničkoj. Koliko vas ova priča sa nagradom koju ste, pa niste, dobili, podseća na početak devedesetih kada ste zbog onoga što ste govorili na jednoj tribini, ostali u Radio Beogradu bez posla? Sve je to jedna slična priča. Posao na Radiju sam izgubila u Miloševićevo vreme, zbog te tribine o neslobodi u medijima i zbog toga što sam odbila da cenzurišem ime dobitnika Oktobarske nagrade, Slobodana Rakitića, koji je tada bio Miloševićev veliki kritičar. Kako da izveštavate sa dodele neke nagrade, a da ne pomenete glavnog dobitnika? To je taj apsurd s kojim sam se srela prilično rano i u svojim mladim godinama. Od tada se svašta dešavalo, i meni kao nekadašnjem novinaru i meni kao piscu. Književne večeri koje vam zakažu pa otkažu. Upravnici biblioteka koji vam šapatom saopštavaju da su dobili spisak nepoželjnih pisaca koje ne smeju da pozovu. Prebrojavanje krvnih zrnaca zbog mog prezimena, koje je ponekad zasmetalo. Dobijala sam recimo neke nagrade, pa mi posle članovi žirija kažu da su mi, eto, oprostili to što je knjiga štampana latinicom. Bilo je tu svega i svačega, ponekad je bilo bolno dok se dešavalo, a kasnije ode u anegdote. Ali zapravo je to sve samo ne smešno. Poslednjih deset godina živite kao slobodan umetnik. Kako izgleda danas živeti u Srbiji kao nezaposleni pisac? Ne bih to preporučila nikome ko nema još neki izvor prihoda. Jer od knjiga se ne može živeti. Ono što pisac dobije od svakog prodatog primerka, to je samo deset posto cene knjige, pa izračunajte sami. Samo ponekad, kad pisac dobije neku značajnu nagradu, desi se da proda nekoliko tiraža, ali to je jednom u životu. Sve ostalo je džeparac. Te su stvari potpuno pogrešno postavljene. Svi u tom lancu zarade više od pisca, bukvalno svi. I knjižar i štampar i izdavač i prevodilac, a verovatno i prodavac u knjižari. To je apsurdno, ali to je tako. Od pisanja se jednostavno ne može živeti. Pisci su prinuđeni da rade još neke poslove, i da onda pišu u slobodno vreme. A ako ste samostalni umetnik, ne samo da skoro ništa ne zarađujete, nego ste i upleteni u brojne birokratske zavrzlame, o kojima sam godinama pisala, i pokušavala da ih raspetljam, ali nažalost bezuspešno. Rečju, svaka sloboda ima svoju cenu, pa tako i ova. Pesma, priča i na kraju roman – to su žanrovi u kojima ste se uspešno ogledali. Da li pišete svakog dana, da li imate radno vreme koje morate da provedete u pisanju? Vlada Veličković mi je u svom ateljeu u Parizu govorio da on svakog dana tu dolazi kao što ja idem u redakciju, to je njegovo radno mesto. A kako vi? Ne pišem svakog dana, ali zato svakog dana čitam. Čitanje je takođe neophodan deo piščevog života, čitanje je za nas kao trening za sportistu. Bilo bi dobro da sam dovoljno disciplinovana i da pišem svakodnevno, ali nisam. Stalno to sebi obećavam, kao oni ljudi koji se sami sa sobom dogovore da će od ponedeljka živeti zdravo, pa posle opet po starom. Ja sam pisac kampanjac, ali zato kad sednem, onda ne prestajem dok ne vidim kraj te knjige. Kod mene je tako, ili intenzivno ili ništa. Verovatno i zbog toga što pisanje nikad nisam shvatala kao svoj posao, pa da moram svaki dan da dođem na posao. Pisanje mi je više kao neki najbolji prijatelj. Ponekad se sretnete, sednete i ne rastajete se dok se dobro ne ispričate. Ali i kad se ne viđate, svesni ste da imate svog prijatelja koji misli na vas i strpljivo čeka. Koje su osnovne razlike između vašeg sistema vrednosti, sistema vrednosti koji vlada u vašoj porodici i vašem krugu prijatelja, i sistema vrednosti u kome živimo poslednjih decenija? U mom sistemu vrednosti ljudi jedni druge slušaju, istinski i duboko slušaju i trude se da razumeju. Spremni su da oproste. Ne očekuju savršenstvo, niti ga nude. Vole sve, vaše vrline i mane. Pomažu vam da rastete, da se razvijate, podržavaju vas, ne ucenjuju vas ni sa čim i možete na njih da računate, u dobru i zlu. Ne takmiče se sa vama. Ne zarobljavaju vas ni na koji način. Ne teraju vas da radite ono što ne volite. Možda će to zvučati pretenciozno, ali iskreno ću vam reći: ja imam mali krug ljudi oko sebe, vrlo mali, ali to su upravo takvi ljudi. Oni su takvi prema meni i ja sam takva prema njima. U ovaj drugi, spoljašnji svet, izlazim samo kad moram i gledam da se tamo zadržim što kraće, jer tamo je uglavnom surovo, i suviše bezosećajno i površno za moj ukus. Ja sam odrasla u ruskoj kući. Tu je bilo mnogo topline, mnogo emocija, knjiga, muzike sa gramofona i razgovora. To me je formiralo i takva sam ostala do danas. Čime biste objasnili (ne)važnost kulture u današnjem sistemu vrednosti u Srbiji? Nije to samo u Srbiji, to je opšti svetski trend. Mi živimo u potrošačkom društvu. Produhovljen i obrazovan čovek nije zgodan za manipulaciju, za kolaboraciju, nije dobar kupac, nije poslušan glasač, nije podoban za masovnu upotrebu. Političarima su kao građani najpoželjniji mediokriteti. I zato se oni skoro svuda na svetu trude da odneguju takve građane, uprosečene i mirne, građane koji sebi i drugima ne postavljaju velika pitanja. Takav građanin je ideal svake vlasti. A na nama, svakom pojedinačno, jeste da se tome odupiremo koliko god možemo. Čitanje je jedan od dobrih načina za to. Što manje gutanja njihove kvazikulturne ponude, a što više introspekcije. Ne treba da se plašimo sopstvenih misli i osećanja. I nije naodmet promisliti dvaput svaki put kad nam oni, iz svojih propagandnih mašinerija, nešto nude. Sa zadovoljstvom vas čitam na Tviteru. Širok je raspon vaših interesovanja. Zanimljivo je kako posmatrate predsednika Srbije: „Meni je u Vučićevim intervjuima najzanimljivije psihološko posmatranje kako priča, a ne šta priča. Uvek počne prividno mirno, upadljivo tiho, stegnute vilice, blazirano, glumeći spokoj. Posle pet minuta već histeriše. Upišite mi to u perverziju, ali volim da uhvatim taj prelaz.“ Zbog čega vam je zanimljiv taj čovek? Jedna od opsesija svakog pisca je i to da posmatra ljude oko sebe. Kako se ponašaju, kako gestikuliraju, šta o njima govore njihova lica, oči, ruke... Konkretno, u Vučićevom slučaju, meni je zanimljivo da shvatim čime je taj čovek, koji meni nije naročito simpatičan, niti mi uliva poverenje, zaveo toliki broj ljudi. Znam da postoji i ta čuvena propagandna mašinerija, ali nešto je i do njega lično. LJudi očito padaju na jeftinu patetiku, na loše odglumljenu odlučnost, na tu mešavinu primitivnog, osionog i autoritarnog. Mene on ponajviše podseća na neko napućeno, uvređeno dete. Osobina koju zaista najviše vidim iz njegovog izraza lica je ta infantilnost i potpuni izostanak autentičnosti. Ta autentičnost i zrelost, to je ono što mu nedostaje da bih mu verovala. Samo ponekad, recimo kad govori o svojoj, često opravdanoj, ljutnji zbog odnosa EU i uopšte tog „velikog sveta“ prema Srbiji, samo tada možete videti iskrenu emociju na njegovom licu. Onda mu se promene i glas i intonacija. Jer onda govori o jednoj istinskoj nepravdi. A sve ono drugo, što spada u manipulaciju, bojim se da prevazilazi njegove mogućnosti. On se jako trudi da liči na velikog državnika, neosporno strahovito želi da to bude, ali nažalost to nije njegov doseg. On jednostavno ne dobacuje dotle. Nema istinski autoritet niti harizmu. To je nešto što ne može da se nauči, sa time se čovek rodi, ima to u sebi, ili nema. A on nema. Takođe na Tviteru postavljate i ovakvo pitanje: „Da li je moguće da je Goran Vesić jači od celog Kriznog štaba i svih lekara koji su sačuvali osećanje odgovornosti, jači od državne obaveze čuvanja bezbednosti građana, jači od razuma svih nadležnih u ovakvim kriznim situacijama, jači od principa humanosti, da li je moguće?“ Pošto vidite da je moguće, razmišljate li o tome ko je kriv što je sve to moguće? Ovako, na prvu, mislim da smo za to sami krivi. Što bi rekao neprežaljeni Balašević: „Krivi smo mi, što smo se sklanjali.“ U civilizovanim savremenim društvima, kad god neko ima moć, ima je zato što su mu je dali građani. Ne postoji moć sama po sebi u ovom veku. Naravno, narečeni Vesić, ili bilo koja druga karika iz Vučićevog lanca, oni su samo lutke na koncu. Onaj ko stoji iza njihove moći je naravno Vučić, jer sami po sebi potpuno su nebitni, njihova tajna uspeha je isključivo u upotrebljivosti i spremnosti da pogaze sopstveno dostojanstvo. A mi smo oni koji su na takav poredak stvari pristali. Nešto se veoma teško desilo sa ljudima koji žive u Srbiji. Mi smo slomljen narod, kolektivno apatičan i depresivan. Iza nas stoje decenije, da ne kažem i vekovi, tog drila koji nas je lomio i urušavao. Pitanje svih pitanja u našoj državi je kako povratiti samopoštovanje? Kako pronaći tog psihoterapeuta koji bi nas izlečio od kolektivne bezvoljnosti? Ja nemam odgovor na to pitanje. Imam samo nadu da proces nije bespovratan i da ćemo se možda u nekom trenutku dozvati svesti i početi da poštujemo i branimo sami sebe. Takođe se nadam da ćemo shvatiti i važnost zajedništva. Jer, osim što smo izgubili samopoštovanje, takođe smo izgubili i solidarnost. To su naše dve velike nesreće, zbog kojih nam se dešava ovakav sunovrat. Kako vidite snagu glasa javnosti koji je sve snažniji kao glas otpora današnjoj vlasti, a vlast je sve jača i sve osionija? Moram priznati da sam ambivalentna u vezi sa ovim pitanjem. Nekad mi se čini da bi režim tačno mogao da upada po kućama i odvodi ljude u kazamate, i da bi svi ustrašeno ćutali, i molili se da ne odvedu i njih, kao u onom fantastičnom Barnsovom romanu Šum vremena, romanu koji sam bukvalno preplakala, gde Barns govori o sudbini umetnika pod diktaturom, kroz priču o Šostakoviču i Staljinovom vremenu. Dakle, nekad mi se čini da je tako. A onda me ponekad događaji iznenade, pa izleti iz naroda neki bes, provali otpor i pokaže se crta hrabrosti i nepristajanja. Naiđu trenuci kad sve zvoni od te čežnje za slobodom. Onda režim, na ovaj ili onaj način, opet to ugasi. I tako živimo na toj klackalici. Kako klackalica ide gore ili dole, tako raste ili pada moja vera u snagu javnosti. Jer, što da se lažemo, i ja sam samo jedna tačka u toj masi koja je apatična. Ništa od svega toga što se desilo našem narodu nije me zaobišlo. Ili da parafraziram Desankinu Krvavu bajku – od istih bolesti svi smo bolovali. Nama ne treba vođa, nama treba lekar. Dobar, mudar, obdaren ljudskom toplinom i velikim znanjem. Da poneguje ovaj ranjeni narod i da mu vrati glas i ponos. Radmila Stanković