O ljudima i cenzus-patuljcima

Reklo bi se da država, zapravo, odavno više ne postoji. Nestala je u ona dva minuta ukradenog snimka sa naplatne rampe. Izgubila se u jagodinskom kupleraju. Zamrla u fantastičnoj transformaciji Gordane Čomić. Potpuno iščezla u sveopštoj zapitanosti postoji li uopšte osoba koja se odaziva na ime Zagorka Dolovac. Uopšte, godinama već, pretpostavke o postojanju države jedna za drugom ovde postepeno nestaju. Svaki put kad se na televizijskom ekranu Vučić iživljava nad nekim državnim službenikom, svaki put kad pobedonosno zabije gol nekom detetu, svaki put kada se povodom takvih događaja zapitamo zašto ćute psihijatri, a oni nastavljaju da ćute, u tim i takvim okolnostima vlast nam intenzivno pomaže da tu traumatičnu činjenicu - da država više ne postoji - shvatimo i prihvatimo. Ukidajući državu, režim sebe sve jasnije definiše. Ima u tome izvesne totalitarne iskrenosti. Lišavajući se svakog političkog obličja, batrga se u sopstvenim unutrašnjim sukobima, stvarajući sred stvarnosti uobličene kriminalom, tek nekakav privid političkih događanja. Ali naravno, politike tu nema, nasilni kriminal je jedini stvarni događaj, jedini obred i pozornica. Svečano se otvaraju pohodi sadističkog razaranja, uzurpiraju se i truju prirodni resursi, otima javni novac, uništavaju imetak i dobra. Vlast nastupa kao okupaciona sila čiji je jedini cilj da uz što više osvetoljubivog uništavanja opljačka što se opljačkati može, i po mogućstvu, kad za to dođe vreme, nestane u vidu lastinog repa. A Srbija nestaje svaki dan, istopljena u kiselini vlastodrščevih batinaša, samlevena u industrijskoj mašini za mlevenje kostiju, masakrirana u ljotićevskoj farsi proslave Dana pobede nad fašizmom. Građanima, makar onima svesnim da su, baš kao i država, podložni ukidanju, nije preostalo mnogo vremena. Politički instrumenti u državi u kojoj je politika u potpunosti odmenjena sistemom naprava za ukidanje ljudskosti, sve su manje dostupni i efikasni. A kada se bolje pogleda, repertoar pozorišta naprednjačke vlasti bio bi sasvim nepotpun i neuverljiv bez dobrog dela onoga što se uobičajeno naziva srpskom građanskom opozicijom koja čitavoj sceni vlasti daje osobitu uverljivost i naturalizam. Kao kakvi honorarni glumci, statisti i naturščici, brojni profesionalni opozicionari, politički patuljci i lovci na cenzus, tu su da daju svoj doprinos teatru apsurda, svako prema sopstvenoj kompetentnosti i proceni lične koristi. Zaplet je uvek isti: svakoj budali je jasno da se, samo ujedinjena, srpska opozicija može suprotstaviti kriminalnom režimu. Ali ne. Scenario, makar sasvim predvidiv, uz male varijacije, svaki put vodi gledaoca ka tragikomičnom raspletu. Gle, opet se nisu ujedinili, smeje se gorko gledalac, a zapravo mu nimalo nije do smeha. Gleda kako vlast podiže spomenike nalik na glasnike smrti. Posmatra karikaturu vlastodršca i s užasom konstatuje da je karikatura stvarnija od vlastodršca samog. Počinje da sanja kako se čitavo njegovo okruženje, prijatelji i poznanici, pretvaraju u Gordanu Čomić. Vrag je odneo šalu. Nije li vreme da građani malo preusmere, pa i dodatno u sebi podstaknu svoj bunt? U uslovima suspendovane države, ima li uopšte prostora za izbore? Za beogradske, možda, pod uslovom da dođe do hitnih, korenitih promena u već sada rasparčanoj opoziciji. Na koji način građani mogu na to da utiču? Najpre tako što će podržati ideju predizbora, Nebojše Zelenovića, čija je svrha da osnaži ulogu građana u izbornom procesu. Uz to, poslati jasnu poruku: smučila su nam se partijska muljanja i izgovori za nejedinstvo. Dosta nam je neodgovornosti, kukavičluka, kalkulantskih i egocentričnih podela. Zahtevamo momentalni prekid okupacije opozicionog prostora od strane večitih cenzus karijerista i formulisanje jedinstvenih stavova u ambijentu građanskih i proevropskih politika u skladu sa Stvarnošću koja nas okružuje. Da, protest. Ne pred zdanjima vlasti već pred sedištima opozicionih partija. Naravno, ne svih. Šta me briga za kojekakve pseudopatriote i prikrivene fašiste. Hoću da budem ljut na one od kojih najviše očekujem. I da im poručim: stanite jedni uz druge kao ljudi, a ne kao frustrirani cenzus-patuljci. Pokažite da uprkos mišljenju mnogih još uvek postojite. Stanite uz desetine građanskih, ekoloških inicijativa koje rade stvari mnogo važnije od bilo čega što radi većina vas. Ujedinite se, organizujte predizbore, nađite način da otvorite vrata građanima koji će uz jednu ozbiljno ukrupnjenu političku opciju odabrati svog predstavnika ili predstavnicu. Samo tako, i nikako drugačije, možete računati na moj glas. I znajte, ne samo moj.