Arhiva

Populistička davanja lako pređu u naviku

Petrica Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Populistička davanja lako pređu u naviku
Vlada je prethodnih dana usvojila Predlog budžeta za 2022. i uputila ga na razmatranje Skupštini Srbije. Ekonomisti budžet uglavnom ocenjuju kao realan i solidno planiran, jer je krojen na pretpostavci o ekonomskom rastu od 4,5 odsto nakon ovogodišnjih sedam i na deficitu od samo tri odsto BDP-a. U intervjuu za NIN, Slaviša Tasić, profesor ekonomije i autor biltena Tržišno rešenje, kaže da se slaže sa ocenama da je budžet pravljen na realnim osnovama kada je u pitanju procenjena stopa ekonomskog rasta. „I ovogodišnji budžet je realno sačinjen, možda čak i pomalo konzervativno. Situacija sa kovidom nije uopšte bila sjajna, nismo imali ni potpuni oporavak u svim oblastima privrede, ali i uprkos tome imaćemo rast iznad sedam odsto i deficit budžeta manji nego što se mislilo.“ Otkud to? Sa jedne strane, činjenica je da se neki delovi privrede nisu oporavili tokom ove godine i ako njihov oporavak krene u 2022, to će podstaći rast. Sa druge strane, deo privrede je imao mnogo bolji rezultat nego što se očekivalo, javne investicije su podstakle rast u građevinarstvu i u praksi pokazale povoljan uticaj tih javnih ulaganja na ukupan ekonomski rast. Dakle, veća ovogodišnja stopa rasta posledica je niske prošlogodišnje osnove, ali i inflacije koja se zahuktala prethodnih meseci, a to je ono što nije dobro. Deficit budžeta je manji, iako smo imali vanredne rashode, kroz mere podrške građanima, upravo jer su porasli prihodi zbog inflacije. Ali, koliko je onda realno očekivati da taj deficit bude tri odsto ako se zna da će 2022. biti izborna godina? I ova godina je izgledala kao izborna. Bilo je vanrednih davanja, da ne kažem populističkih mera podele novca svim građanima. Čak i da se sa tim nastavi naredne godine, najveći deo rashoda je već ukalkulisan u budžet. Zna se da će biti rasta plata, penzija, vrlo moguće i tih nekih vanrednih davanja poput ovogodišnjih 60 evra, ali i uprkos tome, ne očekujem da to u znatnoj meri naruši budžetski plan, odnosno produbi deficit. Mene mnogo više plaši trenutna situacija sa inflacijom i njen uticaj na makroekonomske prilike. Šta je tu najveća opasnost? Rast je ove godine potpomognut inflacijom. Problem sa inflacijom je što se ona u prvoj fazi čini kao odlična stvar, pruža osećaj kao da sve ide baš kako treba. Kao kada na zabavi pijete treću čašu vina i to vam pruža divan osećaj, ali zato posledice dolaze kasnije, to jest sutra. Inflacija se zahuktava i kada centralne banke krenu u njeno obaranje uslediće otrežnjenje. Dakle, rast inflacije zahtevaće promenu monetarne politike, povećanje kamatnih stopa i prestanak sa politikom stimulansa, a to će za posledicu imati opšte zatezanje ekonomije, pad likvidnosti, a onda i svega drugog. Centralne banke za sada gotovo i da ne reaguju i tvrde da je ovaj rast cena izvan monetarnih dometa. Koliko je to tačno? Inflaciju kreiraju centralne banke i one jedino mogu da je smanje. Dakle, tačno je da je ovo kriza ponude, a ne tražnje, da su pokidani globalni lanci snabdevanja i da cene rastu zbog neusklađenosti ponude i tražnje. Ali svega toga ne bi bilo da centralne banke nisu ove i prošle godine vodile izrazito ekspanzivnu monetarnu politiku. Tražnja je kreirana monetarnim i fiskalnim stimulansima. Situacija je trenutno jako čudna. Trebalo je da bude očigledno da će ovakav način vođenja monetarne i fiskalne politike dovesti do rasta cena, ali ni centralne banke, ni tržišta nisu reagovali. Čak su i privatna finansijska tržišta očekivala nisku inflaciju pa su i ona držala svoje kamate niskim. Kada vam banke daju dugoročne zajmove, one vam šalju poruku da ne očekuju inflaciju. A otkud ta uljuljkanost kada je inflacija u pitanju? Zar tržišta nisu do sada reagovala burno na najmanje poremećaje? Jesu, to je tačno, ali sada se nešto čudno desilo. Zapad nije imao inflaciju već 40 godina i kao da su pomislili da to više nikada i ni u kakvim okolnostima ne može da se desi. Mi ovde znamo šta je visoka inflacija, kao što znamo i da svako štampanje para vodi rastu cena. Oni su to zaboravili i više ni centralne banke, ni tržišta na to štampanje ne reaguju burno. Uostalom, nije li i period nakon globalne ekonomske krize, kada je takođe bilo monetarnog stimulisanja rasta i oporavka, pokazao da to nije dovelo do inflatornih pritisaka. Valjda su se, poučeni i tim iskustvom, dodatno uljuljkali i mislili da se tako nešto neće desiti ni sada. Činjenica je da, suočeni sa pandemijom i krizom zbog nje, države i centralne banke i nisu imale neko drugo rešenje i bile su primorane da štampaju novac i upumpavaju ga u sistem, ali je problem što se sa time nastavilo, a da niko nije pomislio da to može dovesti do rasta cena. Tek sada imamo neke blage nagoveštaje FED-a da će štampati manje, ali takva reakcija nije dovoljna. Verujete li da centralne banke već sada moraju odlučnije reagovati? Zašto oklevaju? Deluje da za sada neće biti neke snažnije reakcije, da će ovakva situacija potrajati još neko vreme. Ali verujem da do zatezanja monetarne politike mora doći, samo je pitanje da li će to biti naglo ili postepeno. Centralne banke očigledno veruju da će sve to ići polako i postepeno. A zašto oklevaju? Zato što prate i slede ono što se dešava na tržištima. U SAD se očekivao brži i snažniji oporavak, ali pošto se on ne dešava, čeka se i sa monetarnim zatezanjem. Sa druge strane, sada se previše gleda i u berzu. Uvek je toga bilo, ali čini se da je sada to i previše. Centralne banke prate dešavanja na berzi i ne usuđuju se svojim potezima, pogotovo ako bi oni bili brzopleti, da naruše berzansku trgovinu. Suština je da su i previše zagledani u dešavanja na berzi i svaki pad vrednosti indeksa dovodi do odlaganja monetarnog zatezanja. Da li je dug takođe razlog? Pojedini svetski ekonomisti kažu da se centralne banke nalaze u nezavidnoj situaciji jer svako povećanje kamatnih stopa kako bi se obuzdala iflacija vodi ujedno i krizi naraslih javnih dugova. Što se duga tiče, situacija je različita. SAD znaju da nikada ne mogu bankrotirati. One mogu imati veće kamate na dug, odnosno može se poremetiti vrednost dolara, ali znaju da ne mogu dospeti u dužničku krizu. Što se Evrope tiče, ona opet ima mogućnost, kao i SAD, štampanja para radi sanacije duga, ali istovremeno ima i mnogo komplikovaniju situaciju, jer je politički savez više država različite ekonomske situacije, pa i visine javnog duga. Ona je na to pitanje osetljivija, ali ne mislim da je javni dug najvažniji razlog za oklevanje centralnih banaka. Nedavno ste izjavili, baš za NIN, da se slažete sa Rubinijem da ovo sve miriše na stagflaciju, ali da ćemo tek videti da li će je biti. Eventualno zatezanje monetarnih stega, ako ga bude sledeće godine, a sve se čini da će to morati da se desi, dovešće do situacije da će ekonomski rast usporavati a inflacija će još neko vreme, dok je ne obuzdaju, biti visoka. I to je onda stagflacija na koju upozorava Nurijel Rubini. U poslednje vreme se često govori o tome kako će izgledati postkovid era, odnosno kakve će promene pandemija doneti, pa i u ekonomskom modelu? Pandemija je, svedoci smo, donela drugačiju fiskalnu politiku, odnosno ustanovila ta populistička fiskalna davanja kakva do sada nismo imali. Program sličan našem, samo u većim iznosima, dešava se i u SAD. Bajden daje izvesnu svotu novca mesečno po svakom detetu. Dakle, mere koje su počele kao pandemijske nastavljaju se, i bojim se da će to preći u naviku, jer presedan je sada ustanovljen, Vlade se osećaju sada slobodne da daju takve vrste pomoći, pogotovo pred izbore. Mi smo priču o univerzalnom dohotku imali i odmah nakon globalne krize, a sada mi deluje kao da ova podela novca građanima jeste jedna vrsta takve politike. Sve su prilike, naime, da će doći do promene političke ekonomije u tom smislu da se prihvati i normalizuje neka vrsta univerzalnog davanja svima. Ali, nije li pandemija pokazala da se nešto mora menjati? I da plaćamo cenu višedecenijskog neulaganja u javno zdravstvo, pa i obrazovanje, zato što se mislilo samo na profit? Slažem se da se nije dovoljno ulagalo u zdravstvo, ali ne korelira uvek količina novca koja se ulaže sa efikasnošću zdravstvenog sistema. Isto je i sa obrazovanjem. Mora se videti i struktura tog ulaganja, odnosno na šta se tačno novac troši. Ja sam, primera radi, fasciniran kako ovde funkcioniše privatni zdravstveni sistem koji se razvio ni iz čega. Naravno, njegov dalji razvoj ne znači da nema državnog zdravstvenog sistema dostupnog svima, ali zaista mislim da je naš uspeh to što se razvija praktično zdravstveni turizam, da ljudi dolaze da bi se lečili u privatnim zdravstvenim sistemima kod nas. Da se samo nakratko vratimo na inflaciju. Neki smatraju da će ona biti podstaknuta i deglobalizacijom kao fenomenom koji je pandemija ubrzala, pokidavši preko noći decenijama stvarane lance snabdevanja. Svetska trgovina već 70 godina praktično raste brže nego proizvodnja. Zanimljiv je podatak da delovi za jedan ajfon, pre nego što konačno bude sklopljen, pređu 600 puta granicu. Jer se najsitniji delovi proizvode na različitim mestima, pa onda putuju tamo-amo, dok se ajfon ne sastavi. Ti lanci su toliko komplikovani i međuzavisni da postaju rizični, što smo videli kada je pandemija zaustavila funkcionisanje većeg dela planete. Sa druge strane, međutim, globalizacija je doprinela da ta roba, taj ajfon, danas bude pristupačan većem broju ljudi. Da nije tih istanjenih lanaca, da se taj telefon proizvodi u jednoj ili dve zemlje, bio bi mnogo skuplji i većina ljudi ne bi mogla da ga priušti. Kućni aparati su daleko jeftiniji u odnosu na dohodak nego što su bili pre 20 ili 30 godina i to je posledica globalizacije. Ali, kada se ti lanci previše istanje, javljaju se rizici, kao što vidimo sada, i moguće je da smo blizu kraja takvog procesa. Odnosno da će trgovina prestati da raste brže od proizvodnje i da će sada neke zemlje ponovo vraćati proizvodnju unutar svojih granica, a nabavka će se vršiti u nekim regionalnim okvirima, a ne globalnim. Primer su sada čipovi. Doskoro je poruka bila - proizvodite ih u Tajvanu, jeftinije je, a sada je poruka - vraćajte proizvodnju u SAD ili Evropu. Može li globalizacija nestati tako lako? Ne verujem, jer je sve to otišlo već predaleko i previše je komplikovano i povezano. Mislim da će možda ponešto biti ponovo proizvedeno u matičnoj zemlji i da će se prestati sa tom ekstremnom specijalizacijom da se na skroz različitim delovima planete proizvode delići jednog proizvoda. Ali da će doći do nekog radikalnog zaokreta, to ne verujem. Mora li Srbija pandemiju da iskoristi kao trenutak da promeni neke manjkavosti svoje ekonomske politike, na primer, politiku subvencija? Protivnik sam takvog načina privlačenja investicija, ali nisam siguran da se to može tako lako prekinuti, pogotovo ako ne postoji čvrsta politička volja. Tačno je da takvu politiku sprovode mnogi, da ako nemate subvencije, niste skroz konkurentni. Tačno je i da je to bio jedini način da u neke siromašne delove zemlje dovedete neke investicije, ali je problem što ovakva politika kod nas postoji sada već previše dugo, kao i da su kriterijumi za dodelu te vrste državne pomoći sve labaviji, a takva politika sve nejasnija i netransparentnija. U teoriji takve subvencije ne diskriminišu domaću privredu, ali u praksi se one dodeljuju neuporedivo više strancima. Zašto, ako znamo da je u Srbiji veliki ekonomski problem upravo stagnacija domaćih privatnih ulaganja? A zašto država favorizuje strance? Šta vi mislite? Zato što je to politički vidljivo. U ekonomiji postoji jedan stari fenomen da političari favorizuju stvari kod kojih su vidljive koristi a nevidljivi troškovi. Subvencije su upravo to, troškovi su nevidljivi, iako mi kao poreski obveznici dajemo neki novac tim investitorima, ali je zato lako vidljivo otvaranje neke fabrike i presecanje crvene vrpce od strane političara. Ipak, neophodno je znati zašto se ovo radi, koliki su troškovi, a kolika je dobit od toga. Pa Geoks, koji je nedavno zatvorio fabriku i otišao, primer je nelojalne konkurencije. NJegov dolazak u Vranje uništio je lokalnu proizvodnju obuće. Smatram da se sa subvencijama mora stati, a umesto toga ili da se taj novac troši daleko produktivnije ili da se za toliko smanje prihodi, odnosno poresko opterećenje rada. Što se mene tiče, to je prioritet. Nema bolje stimulacije zapošljavanja od manjih poreza i doprinosa na rad. Ja bih manjim porezima privlačio investicije, i domaće i strane, jednako. Dosta se u poslednje vreme govori i o potrebi da se kreira neka nova industrijska politika koja bi u centar stavila upravo domaću privredu. I sami ste rekli da udeo domaćih privatnih investicija stagnira. Zbog čega je to tako? Nemaju kapital ili ne žele da ga ovde ulažu? Kapital je ovde dostupan onima kojima nije potreban, to jest velikima. Sa druge strane, mali biznis uglavnom teško pronalazi izvore kapitala. Banke su konzervativne i oprezne, često i primorane na takvu politiku zbog politike svojih centrala. Sa druge strane, potpuno je nejasno šta se desilo u Srbiji sa tržištem kapitala. Beogradska berza ne samo da stagnira, već je nazadovala u odnosu na prve godine tranzicije. Nije uobičajeno da u situaciji kada novca ima više nego ikada i kada je on jeftiniji nego ikada, mnogim malim biznisima on bude i dalje nedostupan i nedostižan. Deo odgovora zašto se više ne ulaže sasvim sigurno leži i u činjenici da postoje ozbiljne slabosti u vladavini prava i pravnom sistemu, što znači da se moraju popravljati manjkavosti poslovnog ambijenta, koliko god to više zvučalo izanđalo. A kakva bi trebalo onda da bude ta nova industrijska politika? Problem sa industrijskom politikom kao konceptom, a mnogi su to sprovodili, jeste što ona na kraju dovede do zloupotreba, korupcije, takozvane burazerske ekonomije. Malo je svetlih primera kao što su Koreja ili Japan. Zato sam protiv bilo kakve industrijske politike. Ograničio bih se na opšte stimulisanje investicija, pod jednakim uslovima, bez diskriminacije domaćih. Trebalo bi stvoriti ambijent koji nikoga neće favorizovati i raditi na smanjenu poreza na rad, kao najboljem leku za zapošljavanje. Petrica Đaković