Porođajne muke novih mera

Sasvim je očekivano što je deo „intelektualnih elita“ najnovije napore države da podstakne rađanje dočekao na nož. Međutim, njihovo nerazumevanje suštinske veze između demografski merljivih karakteristika stanovništva, države, ekonomije i, u konačnici, blagostanja, jesu osnovni razlozi njihove nelagode. Srbija kao društvo na „demografskoj nizbrdici“ beleži nedovoljno rađanje, visoku smrtnost stanovništva i veliki obim emigracije. Rezultati ove tri komponente kretanja stanovništva jesu demografsko starenje i depopulacija. Negativne reperkusije ovakvog stanja se očituju konstantnom i rastućem negativnom uticaju na privredu, fiskalni sistem, javnu potrošnju, bezbednost, funkcionalno opadanje naselja, zdravstveni, penzijski i obrazovni sistem, strukturu i obim lične potrošnje, a posledice osećamo svi. Imajući sve ovo u vidu, država je izašla sa tri nova predloga. Prvi je trostruko povećanje jednokratnog davanja po rođenju prvog deteta, drugi nastoji da olakša paralelni tok obrazovanja i roditeljstva, a treći su subvencije od 10.000 do 20.000 evra za kupovinu stana za mlade bračne parove. Da krenemo redom. Povećanjem roditeljskog dodatka za prvo dete na 300.000 dinara želelo se uticati da se prvo dete u porodici rodi u mlađoj starosnoj dobi majke. Iskustva drugih zemalja potvrđuju realnost ovakvog očekivanja, jer su izdašna jednokratna davanja uvek više delovala na „tajming“ nego na kvantitet rađanja. Međutim, ovde se odmah postavlja pitanje čemu ovakva mera ako ukupan broj rađanja neće biti veći? Ali, mogao bi da bude! Dok god u Srbiji postoji značajan raskorak između željenog i ostvarenog broja dece, prostor za populacionu politiku postoji. Ovaj raskorak iznosi skoro „jedno celo dete“, koje parovi (ili pojedinci) usled postojanja različitih prepreka ne uspevaju da rode. Stvar ne bi bila tako komplikovana da se, pored toga što se malo dece rađa, rađanje konstantno ne odlaže, čime se pomenute prepreke dodatno povećavaju. Dve veoma važne grupe prepreka koje se sa starenjem povećavaju jesu sociološke i biološke, a dve najčešće pominjane su izbor partnera (koji se sužava) i kriza partnerskih odnosa kao sociološke i pad fiziološke plodnosti sa starenjem žena i muškaraca i veća verovatnoća nepovoljnih ishoda trudnoće kao biološke prepreke. Pretpostavka donosioca odluka je očigledno bila da će parovi ukoliko ranije rode prvo dete, imati više vremena da rode svu željenu decu i time preduhitre pojavu bioloških prepreka. Ako smo dobru i pozitivnu nameru dokazali, onda bi trebalo reći i nekoliko reči o nedostacima ovakve mere. Potencijalni pozitivan efekat na usporavanje odlaganja rađanja biće ograničenog dometa jer se radi o linearnoj distribuciji ovih sredstava. Bez obzira na to da li se prvi porođaj dogodi u 16, 26. ili 40. godini starosti žene, 300.000 je zagarantovano. Država je želeći da postigne široku pokrivenost, poruku poslala svima. Međutim, time što se obraća svima, zapravo se ne obraća nikome. Nažalost, može se očekivati da će primarni efekat ovako ustrojene mere biti eksplozija tinejdžerskih trudnoća kod socijalno marginalizovanih grupa, što su neka dosadašnja istraživanja već dokazala. Na ovaj način se nastavlja stimulisanje zdravstveno nepoželjnog ponašanja. Četiri preporuke SZO u sferi rađanja, koje se smatraju zlatnim standardom planiranja porodice, odnose se na to da ne treba rađati pre 18. godine života, ne treba rađati u razmacima manjim od 33 i ne većim od 60 meseci, ne treba rađati više od četvoro dece i ne treba rađati nakon 35. godine života, a sve imajući u vidu zdravstvene ishode za majku i dete. Postoje desetine i stotine medicinskih studija koje podupiru ovakve preporuke. Danas se u Srbiji van ovih preporuka rađa blizu trećine dece i jasno je da linearna distribucija novčanih davanja nema gotovo nikakav kapacitet da utiče na promenu nepovoljnog reproduktivnog modela. Sa druge strane, većina onih koji rađanje odlažu za period nakon 30. ili 35. godine starosti, po pravilu su više obrazovani, bolje situirani pojedinci koji ni do sada nisu reagovali na finansijske podsticaje. Žene sa višom školom i fakultetom od 2002. do danas nisu značajnije menjale svoj model rađanja, što znači da ograničeno reaguju na finansijske podsticaje. U situaciji kada preko 40 odsto sve dece u Srbiji rađaju majke ove obrazovne kategorije, a taj procenat stalno raste, jasno je da su potrebne mere koje će se direktno njima obratiti. Ova kategorija stanovništva ne očekuje novac, već sistemsku podršku roditeljstvu. Druga mera, koja predviđa ukidanje ispitnih rokova za studente roditelje, ne može se smatrati lošom. NJen osnovni smisao nije u tome da u studentima vidi potencijal za značajno povećanje rađanja, već da onima koji jesu, ili bi želeli da postanu roditelji u ranim dvadesetim, kada je zapravo i najveća šansa da ishod trudnoće bude pozitivan uz najveće zdravstvene benefite za majku i dete, olakša roditeljstvo tokom studiranja. Biološki vrhunac plodnosti i najbolji zdravstveni ishodi za majku i dete jesu oko njene 23. godine života, nakon čega sa starošću nepovratno opadaju. Takođe je važno reći da rani početak seksualne aktivnosti uz nizak stepen korišćenja efikasne kontracepcije i zdravstvene kulture, veliku učestalost polno prenosivih infekcija (lečenih i nelečenih) i veliki broj abortusa uz odlaganje rađanja za period nakon 30. godine života, produžavaju period visokog rizika za reproduktivno zdravlje i logično vode porastu broja onih koji imaju problema sa začećem, ali i sa ishodom trudnoće. Faktori rizika za narušavanje reproduktivnog zdravlja se sa godinama kumuliraju. Najznačajnije svetske studije nalaze da odlaganje rađanja od 30. do 35. godine garantuje da će trećina željenog broja dece ostati neostvarena, a odlaganje rađanja od 35. do 40. godine starosti žene garantuje da se čak polovina željenog broja dece neće ostvariti. Starost u kojoj se rađa je veoma važna i krajnje je vreme da država pošalje jasnu poruku o tome, a da pojedinci shvate da su procedure biomedicinski potpomognutog oplođenja dugotrajne, mukotrpne i ne garantuju uvek uspeh. Na kraju, subvencija od 10.000 do 20.000a evra za kupovinu stana za mlade bračne parove, osmišljena je sa ciljem da podstakne ranije osamostaljivanje mladih iz roditeljskog doma. Srbija pripada grupi zemalja gde se mladi suočavaju sa otežanom i zakasnelom tranzicijom u odraslost, slično kao u Italiji, Španiji i Portugaliji, koje beleže najniže nivoe rađanja u Evropi. Tradicionalna uloga porodice, visoka nezaposlenost mladih, produženo obrazovanje i neadekvatno tržište rada zajedno sa nepostojanjem stambene politike prema mladima čine najznačajnije prepreke tokom tranzicije u odraslost. A kako je sklapanje braka prepoznato kao jedna od prelomnih tačaka na tranziciji u odraslost (sa preuzimanjem svih obaveza i odgovornosti), ova mera je sa razlogom vezana za formalni brak. Iako udeo vanbračnih rođenja raste, porodice vanbračnih parova sa decom čine ispod tri odsto ukupnog broja porodičnih domaćinstava u Srbiji, a najveći deo vanbračno rođene dece nastavlja da živi u jednoroditeljskim porodicama. Drugim rečima, brak je i dalje dominantno i poželjno okruženje u okviru koga se rađaju i odgajaju deca. Međutim, brak je u suštinskoj krizi, a u nekim većim gradovima udeo muškaraca u starosti od 25 do 39 godina koji su van braka premašuje polovinu, dok udeo žena van braka premašuje trećinu ove starosne grupe. Samo u prošloj godini je broj sklopljenih brakova opao za trećinu. Sa ovako velikim brojem stanovnika centralne reproduktivne dobi van formalne zajednice, sigurno je da se ne može računati na ozbiljnije povećanje rađanja. Pomenuta mera je potencijalno dobra, ali ne kao bespovratni zajam, već kao beskamatni kredit, inače će demografski rezultat najvećim delom izostati. U slučaju kada bi sredstva bila isplaćivana kao beskamatni kredit, mladom bračnom paru bi se deo dugovanja otpisivao sa rođenjem svakog narednog deteta. Na taj način se postiže motivacija da se sva željena deca rode što pre, a potencijalno i raste broj željene dece. U suprotnom može doći do zloupotreba i veoma ograničenog demografskog efekta nedovoljno pažljivo dizajnirane mere. Na kraju, ostaje nada da će donosioci odluka u maniru povećanog interesovanja za demografske probleme, prepoznati ulogu demografskog znanja i uvažiti naučne argumente. Mesta za optimizam ima, ali se populaciona politika mora shvatiti kao koherentan sistem znanja usmeren na delovanje u sferi i mortaliteta i migracija, a ne samo rađanja. Ignorisanje celovitog pristupa pitanjima demografskog razvitka gotovo sigurno garantuje neuspeh.