Hotel

Kažu da se budući vlasnik “zaimao” tako što je otkupio “vagonsku količinu cokula”, onih koje je vojska posle Prvog svetskog rata “rashodovala”, izbacila iz upotrebe. Tvrde da je cokule popravljao i prodavao nadničarima koji su dovršavali izgradnju puta i pruge Kraljevo-Raška. Mada neki zlobno dodaju da je budući vlasnik zapravo “uredio dobar posao” tako što je u vojsci imao “osobu od najvećeg poverenja”, onu koja mu je, ispod svake tržišne vrednosti, prodala namerno rasparene, prvo samo desne, pa onda samo leve cokule, te je njemu ostalo da ih samo iznova upari i odredi visoku cenu.

Svejedno, iako, možda, ništa na svetu nije svejedno, zaradivši veoma mnogo na razlici desna-leva i obrnuto, leva-desna, budući vlasnik je kupio jednu navodno oronulu krčmu u glavnoj kraljevačkoj ulici i tu počeo da zida hotel. Po svemu sudeći, građevina je prevazilazila mogućnosti ulagača, te je on uskoro bio prinuđen da nedostatak novca nadoknadi uzimanjem kredita. Kada je najzad dovršen - hotel je u prizemlju imao restoran i salu za igranke ili priredbe, na spratu su bile “najmodernije uređene sobe”, a na pročelju, u spletu ukrasnih venaca štukature, širio se reljefni natpis “Jugoslavija”. Međutim, dug je bio preveliki, vlasnik nije umeo da vodi posao baš najbolje, osoblje ga je neprestano potkradalo, te je on od svega odustao...

Novi vlasnici su salu za igranke davali pod zakup, prethodno je preuredivši u bioskop. Uopšte, svaki deo hotela je nuđen drugom zakupcu, a oni su se često oglašavali rečima: “...prvoklasni i najuređeniji ovd. hotel preporučuje gospodi...”, “...skup otmene publike...”, “...primamo abonirce po umerenoj ceni!” Zastupnici “grosista” su tu sklapali poslove sa vlasnicima malih bakalnica, trgovački putnici su donosili uzorke svetskih novotarija, francuski inženjeri, zaposleni u tek osnovanoj Fabrici aviona, nostaligično su zurili u čašice kalvadosa, a ovdašnje gospođice su “izlazile na viđenje”.

I tako bi se ko zna dokle nastavilo - da posle Drugog svetskog rata hotel nije nacionalizovan. Mada je raskošna štukatura na pročelju zapuštena, reljefna slova “Jugoslavija” nisu menjana, jedino je bioskop preimenovan ű nazvan je “Sutjeska”. Generacije školske omladine su tu pristizale u redovima “dva po dva” da se nagledaju ratnih filmova, mnogo kasnije su dečaci izlazili iz bioskopa oponašajući Brusa Lija... Posle izgradnje novog hotela “Turist”, sobe za prenoćište u “Jugoslaviji” su pretvorene u kancelarije Ugostiteljskog preduzeća “Srbija”. Međutim, odgovorni u “Srbiji” kao da nikada nisu znali šta bi radili sa salom restorana u prizemlju “Jugoslavije”. Bila je ona i pusta, izloga oblepljenih najavama cirkuskih gostovanja, pa je bila restoran takozvane društvene ishrane, po principu samoposluživanja, pa je preuređivana u “Gradsku kafanu”, ali kao da nikada nije imala ono što je neophodno, nikada nije imala stalne goste, nekako se uvek radije išlo u obližnji “Pariz” ili “London”.

Šta je naumio novi vlasnik, onaj koji je, početkom novog veka, privatizovao Ugostiteljsko preduzeće “Srbija” - nije poznato. Nema sumnje da će sve urediti po najnovijoj modi. Kažu da su radovi otpočeli. Sasvim je sigurno da će “grosisti” tu moći da sklapaju poslove sa vlasnicima malih bakalnica, da će trgovački putnici moći da donose uzorke svetskih novotarija, da će inostrani inženjeri moći da nostalgično zure u čašice svojih nacionalnih pića, da će ovdašnje gospođice “izlaziti na viđenje”... Pitanje je - hoće li tu, hoće li ovde, moći da se prenoći?