Iguman u Briselu

Iguman Danilo LJubotina je poreklom Crnogorac iz Crmnice, kraja između Cetinja i Skadarskog jezera. Prema predanjima, njegovi preci su se, posle dvadesetogodišnjih Kandijskih ratova, koje je Venecija izgubila od Turaka, zajedno s vojskom povlačili na sever. S obzirom na to da je u Istri kuga ubila više od polovine stanovništva, venecijanski su providuri Crmničane odlučili naseliti u Peroj, nasuprot Brionskih ostrva. Crnogorci su tu osnovali srpsku pravoslavnu parohiju, sagradili crkvu i započeli dugu borbu za opstanak vere, kulture i običaja. Ne bi se moglo reći da su u tome baš uspeli. Većina je asimilovana, pokatoličena ili poitalijanjena.

Za opstanak dela koji je još uvek veran pravoslavlju, svakako velike zasluge ima i iguman LJubotina koji je visprenošću, umom i taktom uspeo ublažiti sve udare u poslednjih 20 godina. Iguman LJubotina će od januara ove godine biti prvi stalni zastupnik Srpske pravoslavne crkve pri Evropskoj uniji u Briselu. U raznim institucijama Evropske unije već dosta dugo postoje, pored političkih predstavnika, i zastupnici raznih crkava i vera.

- Skoro sve pravoslavne crkve: Ruska, Grčka, Bugarska, Rumunska, imaju svoje zastupnike, pa je onda Evropa tražila da i Srbi imenuju svoga stalnog poslanika. Dosta je dugo trebalo da taj evropski zahtev bude uslišen, ali, kad je napokon odlučeno, odlučiše se za mene...

A zašto baš vi, sveštenik jedne male provinicijske parohije?

- Da, ja već dvadesetak godina živim u Istri. Nisam u žiži zbivanja. Možda ne znam unutrašnja previranja unutar SPC, ali duhovna kretanja u “velikom svetu” pratim i poznajem. To su moje starešine, naročito mlađe (s nekima sam studirao, a nekima sam bio poslušnik), prepoznale i odabrale me za poslanstvo.

Imate li kvalifikacije za složenu diplomatsku funkciju?

- U Francuskoj sam završio Teološki fakultet, a okončao sam i postdiplomske studije u Friburgu, u Švajcarskoj, ali nisam doktorirao.

Zašto?

- Jednostavno, nisam smogao snage ubediti sebe u ono što radim. Moja doktorantska tema “Granice crkve” toliko me je rastočila iznutra, pobuđujući unutrašnje nezadovoljstvo iz kojega jednostavno nisam znao izaći. To je bila crkveno-politička tema koja je tretirala odnos kanonskog prava i blagodati. Tu su se suprotstavljala dva učenja: jedna teorija je bila naše orijentalno učenje koje se baziralo na teologiji svetog Kiprijana Kartaginskog, a druga je zapadnjačka, anglikanska. Između te dve teorije nisam znao naći rešenje. Temu mi je sugerisao mitropolit švajcarski, odnosno, tranupolski, Damaskinos, a mentor je bio današnji bečki kardinal fon Šenburn. Nisam doktorirao, ali mi je to omogućilo da pratim najsloženije teološke rasprave između katoličkih i pravoslavnih teoretičara vere i da razumem kolike su razlike između nas.

Pa, kolike su?

- Toliko male da ih je teško objasniti, pogotovo uskipeloj sabraći s jedne i s druge strane.

Niste doktorirali, ali ste studirali na evropskim teološkim fakultetima i na različitim jezicima...

- Kao mlad bogoslov iz Beograda sam otišao u koledž na severu Engleske, u srpsku kuću svetog Simeona, da učim engleski jezik. Tamo sam upoznao vladiku Antonija Bluma i starca Sofronija za kojeg sam do njegove smrti bio vezan. Oni su smatrali da sam talentovan i da bi trebalo da studiram teologiju, pa su to predložili mome karlovačkom vladici. Posle jednogodišnjih jezičkih priprema upisao sam se na teologiju u Parizu. Posle diplomskog rada, “Učenje o logosu po ocu Justinu Popoviću”, pariski profesori predložili su moje postdiplomsko školovanje u Švajcarskoj. Mitropolit Damaskinos me je poslao u Lucern (nemački kanton) u jedan katolički teološki institut, na kome sam uz nauk teologije učio i nemački jezik, a posle su me prebacili u Friburg. Pohodio sam brojne svetske skupove i simpozijume, slušao i držao seminare o veri, humanosti, tolerantnosti, multikulturalnosti i suživotu. Naročito mi je značajna bila aktivnost u helsinškom SINDESMOS-u, skupu pravoslavnih međunarodnih omladinskih organizacija, što mislim da je i presudilo ovome sadašnjem izboru.

U Helsinkiju?

- Da, Finska ima autonomnu pravoslavnu crkvu, a jedna četvrtina Finaca su pravoslavne vere, naročito u pokrajini Kareli. Finska pravoslavna crkva je izuzetno dobro organizovana, u svetskim razmerama. Ona ima svoje misije po Africi i Aziji, a u Evropi prednjači u radu s omladinskim organizacijama. SINDESMOS mi je prosvetlio značenje vaseljenstva ili svetskog pravoslavlja.

Koliko jezika govorite?

- Maternji jezici su mi srpski, hrvatski i italijanski. Studirao sam na engleskom, francuskom i nemačkom. Ruski sam učio na bogosloviji i bilo ga je obavezno znati, a grčki družeći se sa Grcima studentima i obilazeći Svetu goru. Poznajem dobro i tri “mrtva” jezika - staroslavenski, strogrčki i latinski. Ali to nije ništa u odnosu na moga prijatelja, mitropolita moldavskog, Dan Ilija Čibotea, koji govori duplo više jezika od mene, a većinu njih govori mnogo bolje nego ja svoje maternje.

Nešto se ipak čini čudnim. Kako čovek s takvim znanjem i s toliko internacionalnih iskustvava može odjednom stati. Šta vas je nateralo da se zamonašite?

- Niko me nije naterao. Primanje monaškog postrihta je moj izbor. U jednom trenutku sam osetio da mi je potrebno da učvrstim veru u sebe, u ljude oko sebe i da učvrstim unutarnje duhovne stavove. Znam da je to veliko odricanje od mogih svetovnih materijalnih blagodati, od dece, od braka ali to je moj izbor. On me ne koči da obavljam i složene funkcije kao što će biti ova za koju me je odabrao Sveti sinod SPC.

Kako ćete svetu objasniti stanje odnosa Srba i Crnogoraca?

- Mi u Peroju smo strašno mnogo, skoro 400 godina, udaljeni od takvih podela. Kada su moji neki daleki čukunđedi LJubotine, sredinom sedamnestog veka, iz Crmnice s ljudima došli u Peroj, došli su kao ljudi Srpske pravoslavne vere. Takvi smo živeli i preživeli: i Veneciju, i Napoleona, i Austriju, i fašizam, i komunizam, i razne asimilacije, ali vera je uvek ostala, kod onoga kod koga je ostala, srpsko-pravoslavna.

Pa, ipak, vodili ste i akademske rasprave na tu temu, sa predsednikom Saveza crnogorskih udruga Hrvatske, dipl. inž. Draškom Radusinovićem.

- Nisu to bile akademske rasprave, to je bila polemika s ostrašćenim Crnogorcima koji su izgubili sve orijentire, barem kada je vera u pitanju, ali i sve drugo. Srećom, Istrani nisu takvi. Istrani su nas u svim teškim trenucima prihvatali kao rođenu braću. Kada se vest o mojoj nominaciji obelodanila, Istrani su pohrlili da mi čestitaju iako ja nisam ni katolik, ni Hrvat, ni Italijan. Za razliku od Istrana, neki naši su mi zamerili što sam, zahvaljujući, govorio o Istri kao mome zavičaju. Tu se vidi sve njihovo neznanje i njihova zla namera. Istra je zavičaj nekoliko generacija mojih predaka, pa je naravno i moj, na što sam posebno ponosan jer me nije odvratio, nego još i podstakao da održim svoju srpsko-pravoslavnu veru.

Zašto ste se okomili na Crnogorce?

- Nisu to Crnogorci nego prelivode. Od Drugog svetskog rata do pre neku godinu bilo im je u Hrvatskoj zgodnije da budu Srbi nego Crnogorci, jer su Srbi bili veliki i cenjen narod. Kad pre desetak godina Srbi u Hrvatskoj izgubiše cenu i zapadoše u nemilost, oni se ukipiše i ućutaše kao da ih nema. Kad se Milo posvađao s Miloševićem i pobrao simpatije Hrvata, digoše glave. Danas im je zgodnije da budu Crnogorci nego Srbi jer je na feštama mnogo lakše zaigrati “Oj svijetla majska zoro” nego “Žikino kolo”.

ĐOKO MALINIĆ