Tragedija mogla biti manja

Tragični bilans žrtava džinovskog cunamija, izazvanog podmorskim zemljotresom kod Sumatre, mogao je da bude znatno niži od 156 000 da su pogođene države bile i formalno članice međunarodnog sistema upozoravanja na Pacifiku, ali i da se profesionalnije i savesnije radilo u američkom Nacionalnom centru za informacije o zemljotresima u Goldenu u Koloradu.

Sistem senzora za signaliziranje pokreta delova Zemljine kore ili aktivnosti vulkana koji sa dna mora izazivaju kataklizmičke udare talasa u obalu počeo je u međunarodnim okvirima da funkcioniše 1965. godine, nakon zemljotresa jačine 9,2 stepena po Rihteru i cunamija od kojeg je stradala Aljaska.

Sve zemlje oko Tihog okeana, u Severnoj i Južnoj Americi i u Aziji, nalaze se među 26 članica “udruženja opreznih”, kao i ostrvske u samom Pacifiku, uključujući Australiju i Novi Zeland, ali i Francusku i Rusiju.

Nedostatak novca je možda prvi razlog što Šri Lanka ili Indija nisu unutar sistema, mada je i iskustvo pokazivalo da su cunami-udari u Indijskom okeanu bili vrlo retki u proteklih 100 godina. Takve pojave dešavale su se, po pravilu, u Pacifiku, čiji je bazen okružen “vatrenim prstenom”, odnosno dugim lancem najnestabilnijih delova Zemljine kore.

Alarmni sistem, u stvari, predstavlja mrežu seizmičkih merača koji analiziraju “signale iz podzemlja” i šalju ih u kompjuter da bi se ocenilo gde se može stvoriti cunami-talas, kojom brzinom se kreće i na koju se stranu upućuje.

Korisno vreme posle upozorenja, a do udara stihije, u zavisnosti od brzine kretanja vodenog zida, može biti od tri pa čak do 14 sati, u kojima se, naravno, obavlja procena opasnosti i, eventualno, evakuacija sa ugroženih područja.

Stručnjaci sad tvrde da su cunami potpuno predvidljivi, ali da 26. decembra, kad je registrovan jak zemljotres ispod mora, nije bilo moguće bez senzora u Indijskom okeanu odrediti da će se talasi usmeriti prema Šri Lanki i jugoistočnoj Aziji. Centar za upozorenje na Havajima, doduše, obavestio je o pojavi cunamija sve članice najkasnije 15 minuta posle zemljotresa, ali nije jasno zašto alarm nije stigao u Aziju ni kada se već i vizuelno mogao odrediti pravac kretanja vodene stihije.

Bilo je beskorisno što je nepogrešivo utvrđeno da će talas visine oko 60 centimetara stići na obale Australije.

Vlade u DŽakarti i u Bangkoku bile su obaveštene o opasnosti, ali je za Indoneziju bilo kasno, dok Tajland, koji takođe ulazi u sistem za upozoravanje, ima postavljene elektronske senzore na plivajućim bovama samo na istočnim, pacifičkim obalama, dok ih nema na zapadnoj strani, gde su u udaru mora poginule hiljade meštana i turista.

Bez instrumenata u Indijskom okeanu, a uz preživele očevice koji su još u šoku, naučnici za sada još nisu u stanju da sagledaju karakteristike, formu ili broj cunamija u jugoistočnoj Aziji.

Takođe, niko još i ne vodi istragu zašto meštani, ribari i turisti šetači na sunčanim obalama nisu na vreme obavešteni kakva im opasnost preti.

Osvrćući se na spremnost mnogih vlada da tek posle tragedije materijalno pomognu stanovništvo stradalih država, stručnjaci Ujedinjenih nacija, međutim, vide u tome i specifično licemerje.

“Međunarodna zajednica bi morala da ima jedinstven tehnički sistem upozoravanja na opasnost i istovremeno da više uloži u najšire informativno-obrazovne akcije i unapređivanje samozaštite potencijalno ugroženih obalnih regiona”, ocenio je Rajd Bašer, predstavnik projekta UN koji nosi naziv Platforma za promociju ranog upozoravanja.

On je ukazao i da će takva inicijativa biti glavna tema Svetske konferencije o ublažavanju prirodnih katastrofa koja je ranije planirana da se održi od 18. do 22. januara u japanskom gradu Kobe.

U zemljotresu koji je 1995. godine pogodio Kobe život je izgubilo više od 6 500 osoba.

Nije bilo novca Mreža sadašnjih alarmnih uređaja, koja obuhvata šest senzora duž američke zapadne obale, jedan na pučini ispred Čilea i 14 oko Japana, emituje svoje podatke u američke centre za upozoravanje na Havajima i na Aljasci. “U sistemu su bila planirana još dva punkta, od kojih je jedan trebalo da bude kod Indonezije, ali nije bilo sredstava u fondovima”, rekao je u Sijetlu direktor Nacionalne laboratorije za more i atmosferu Edi Bernard. Prema njegovim rečima, svaki od sadašnjih pacifičkih “cunamimetara” košta oko 250 000 dolara i zahteva oko mesec dana za postavljanje. “Komisija UN je ocenjivala projekat proširenja sistema i podržavala ga, ali je odluka o novcu uvek bila odlagana”, dodao je Bernard.

Okeanograf u ženevskoj Agenciji UN za prevenciju katastrofa DŽon Harding takođe se založio za princip da se alarmni sistem, kakav postoji u Pacifiku, uspostavi i na svim morima sveta.

“Očekuje se da povodom tragedije jugoistočne Azije u Kobeu bude učinjen ‘kvantni skok’ u obrazovanju i ponašanju, da bi se unapredili i prevencija i procena rizika, ali i uspostavio svetski upozoravajući mehanizam”, navedeno je u saopštenju Agencije.

Podsekretar UN Jan Egeland, nadležan za humanitarna pitanja i vanredne situacije, izjavio je da ni sam nije znao da u regionu Indijskog okeana nema načina da se predvide cunamiji i da je pažnja usmerena uglavnom na opasnosti koje mogu izazvati monsuni.

“Na Konferenciji ćemo razmotriti gde treba instalirati mrežu signalnih aparata i načine evakuacije tako širokih obalnih područja”, rekao je Egeland.

Mnogi mediji, naročito u evropskim zemljama odakle su bili stradali turisti, bili su ovih dana zatrpani optužbama na račun azijskih zemalja koje nisu učesnice sadašnjeg sistema upozoravanja.

Bašer i Harding, međutim, podsećaju da u Indijskom okeanu tokom više od jednog veka zbilja nije bilo cunamija, a i da su nerazvijene priobalne države, u oskudici novca, imale mnoštvo drugih prioriteta.

Nekadašnji predstavnik SAD u Azijskoj banci za razvoj Hilton Rut ocenio je, međutim, da u regionu nije novac bio glavna prepreka da se ostvari zajednički projekat zaštite od prirodnih nepogoda.

“Tamo postoji i problem političke nestabilnosti, odosno različitosti u stavovima i uzajamnog nepoverenja lokalnih vlada”, ukazao je Rut, podsećajući da se tek počelo sa uklanjanjem trgovinskih barijera i da je vrlo nizak stepen saradnje među državama koje je cunami zavio u crno.

Profesor Univerziteta Manitoba u Vinipegu Ted Marti takođe je, u izjavi “NJujork tajmsu”, za dimenzije tragedije okrivio nesmotrenost vlada u regionu.

“Ne postoji razlog ni za jednu pogibiju u naletu cunamija, budući da je kretanje velikih talasa potpuno predvidljivo”, rekao je Marti, ukazujući da postoje nacrtane karte kretanja eventualnih cunamija po celom Indijskom okeanu, uz procene vremena kada će bujica stići do kopna.

“Uvek ima dovoljno vremena za upozorenja o nadolazećoj vodenoj stihiji i vremena za evakuaciju”, ocenio je on.

List navodi kako američki naučnici podsećaju da je prošlog leta na sednici Okeanografske komisije UN istaknuto da i Indijski okean može biti jednako ugrožen od lokalnih i udaljenih cunamija, ali da su Indija, Tajland i Malezija pokazali slabo interesovanje za upozorenja.

O mogućoj sopstvenoj odgovornosti za tragediju, u bogatim zemljama Zapada malo se govori.

Radovan Pocin