Pretnje Siriji i Iranu

Američki predsednik Buš ozbiljno je upozorio Damask i Teheran da bi, posle Iraka, Sirija i Iran mogli biti mete u njegovoj misiji širenja slobode i demokratije.

Sirija, po njemu, i dalje dopušta da delove njene teritorije, kao i teritorije Libana, koriste teroristi koji nastoje da unište sve izglede za mir na Bliskom istoku. “Očekujemo od Sirije da okonča svaku podršku teroristima i otvori vrata slobodi”, istakao je Buš. Iran je po njegovoj oceni – uz to što u Vašingtonu važi za “ispostavu tiranije” – glavni pokrovitelj terorizma u svetu koji želi da se dokopa nuklearnog oružja uskraćujući slobodu sopstvenom narodu. Buš je pozvao Irance: “Koliko ustanete za svoju slobodu, toliko će Amerika stajati uz vas.”

Američki predsednik nije obrazložio motive svojih pretnji. Još manje je nagovestio kada bi Amerika mogla protiv ove dve zemlje da preduzme neku – svet veruje oružanu – akciju.

Sudeći, međutim, po onome što je prethodilo najnovijoj Bušovoj izjavi, Sirija i Iran imaju po tri, premda ne ista, greha. Kako se tvrdi u Vašingtonu, ali i u Bagdadu, Sirija se meša u iračke unutrašnje poslove, podstiče pobunjenike u Iraku i predstavlja remetilački faktor na Bliskom istoku (pomaže radikalne palestinske organizacije poput Hezbolaha). Iran je pak trostruko opasan: pravi nuklearnu bombu, meša se u unutrašnje poslove Iraka (želi bliske veze sa šiitima koji su sada snaga u usponu u Iraku) i tlači svoj narod.

Ovo je drugi put da su se Sirija i Iran našle u istom Bušovom košu i da se o njima nagađa kao o mogućim metama američkih oružanih napada. Kad je Buš, pre mesec dana, upozorio ove dve zemlje da se “ne mešaju u unutrašnje iračke poslove” (to je, valjda, rezervisano samo za SAD), zahtevima da se Iran silom prinudi na odustajanje od nuklearnog programa pridružili su se zahtevi za oružanu intervenciju u Siriji.

“Vašington tajms” je nedavno objavio zajednički članak analitičara Vilijema Kristola i još dvojice njegovih kolega iz Fondacije za odbranu demokratije pod naslovom “Sirija u ulozi ubice”. U tom tekstu se kaže: “Možemo da bombardujemo sirijska vojna postrojenja, možemo da pređemo preko granice (iz Iraka) i da zaustavimo infiltraciju, možemo da okupiramo grad Abu Kamal u istočnoj Siriji, na nekoliko milja od granice, možemo tajno da pomognemo ili otvoreno da podržimo sirijsku opoziciju.” Pojavile su se i tvrdnje neidentifikovanih zvaničnika da Zarkavi, predstavnik Al kaide u Iraku, ima svoj štab u Damasku! (Sirija je inače protiv militantnog islama.)

Britanski novinar Patrik Sil nedavno je pisao da je Pentagon bio planirao da krajem decembra bombarduje sirijsku teritoriju, ali da je od toga odustao u poslednjem trenutku iz nepoznatih razloga. Informacija nije demantovana.

U međuvremenu, stvari sa Iranom su se još više iskomplikovale. Amerikanci su nezadovoljni kako načinom na koji je Iran suspendovao svoj nuklearni program, tako i diplomatskim pregovorima koje evropska trojka – Britanija, Francuska i Nemačka – vode sa Teheranom. U poslednje vreme su nezadovoljni i načinom na koji svoj posao obavlja Egipćanin El Baradej, direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju, i traže njegovu ostavku. A El Baradej je samo rekao: “Ne možemo da radimo na bazi verovanja, nego na bazi fakata.”

Buš koristi sumnjiv zajednički imenitelj za ove dve zemlje: kao što nemaju pouzdane dokaze da Iran pravi nuklearnu bombu, Amerikanci nemaju ni pouzdane dokaze da Sirija pomaže pobunjenike u Iraku. Situacija, po proizvoljnosti, liči na onu uoči američke invazije na Irak.

Na poslednje Bušove pretnje i Sirija i Iran su reagovali odbojno i uvređeno. Sirijski ministar informacija Mehdi Dahlala rekao je da su Amerikanci postali “glasnogovornici Izraela” i dodao: “Sloboda se ne izvozi tenkovima i avionima, smrću i razaranjem.” U Teheranu je načelnik Generalštaba Hasan Firuzabadi izjavio da su “oružane snage Irana sposobne i spremne da odbace agresora”, a ajatolah Sali Hamnei je podsetio Buša da je on već peti predsednik koji preti Iranu i da će proći bez uspeha kao i njegova četiri prethodnika. Ministar Hasan Rohani je još “dosolio”: u slučaju američkog ili izraelskog napada na Iran, uslediće odmazda (što implicira ubrzan rad na nuklearnom programu). Tako napetost raste iako Kondoliza Rajs tvrdi da napad na Iran “nije u ovom trenutku na dnevnom redu”.

Za utehu su neke ređe prognoze: SAD su vrlo moćne, ali ipak ne mogu sebi dozvoliti da u dogledno vreme destabilizuju još jednu zemlju, a kamoli dve, u istom eksplozivnom regionu. Ali, i pretnjama se remeti mir, ne samo ratovima.