Princip male nade

Svojevremeno se s naglašenim intelektualnim prezirom prepričavalo kako su carevi u Żnenarodnim režimima (lumpen)proletarijatu darivali Żhleba i igara®. Panem et circenes, zvučalo je kao davni, nekim čudom nezaboravljeni san. U međuvremenu je proletarijat Żtranzitovan u građanstvo, pa su prezreni i stari preziri. I kad je Državna lutrija Srbije početkom leta gospodnjeg 2005. ponudila Citodžen-u da precrtavajući sedam (pravih) od 49 brojeva dođe Żbez znoja i motike® do milion evra, on je masovno izašao na ulice i stao u redove – koje je, da i na to podsetimo, toliko omrznuo da su mu bili jedan od jakih povoda da 2000. do temelja sruši ostatke Żdiktature proletarijata.

Minus deset je u podne, traumatolozi javljaju kako se broj preloma zbog poledice širom zemlje dramatično uvećava, predradnik velike fabrike pred TV kamerama objašnjava kako se na ovim temperaturama ne organizuje proizvodnja, prsti mrznu u dubokim cipelama, ali na Żprodajnim mestima Lutrije širom Srbije građani disciplinovano stoje da uplate – dobitnu kombinaciju. Poveravaju reporterima kako se to radi: ŻPrekrstim se, popunim listić, pa šta bude. Možda mi pomogne sveti Nikola. Svako ima svoju mantru, svoj san, svoju nadu.

A stari Rože Kajoa je govorio da Żjedno doba može biti karakterisano svojim igrama. Čovek slobodno i spontano Żu jednom odvojenom, idealnom svetu, zaštićen od svake fatalne posledice bira igru (ples, prerušavanje, takmičenje, kocku), a masovnost toga onda Żotkriva sa svoje strane lik, stil i vrednost svakog društva. Zaključak je bio jednostavan: ŻReci mi šta igraš, pa ću ti reći ko si. Ili, gde si!

Zaneseni sjajnom ponudom Żnovog društva da svima može biti bolje ako snalažljivima među nama pustimo da se snalaze kako znaju i umeju, stigli smo posle eksperimentalne decenije do ruba, odakle se vidi da bi nešto pravila i više, mnogo više ozbiljne organizacije moglo da bude od društvene koristi. ŻInsajderske priče koje stižu u talasima opomenuće nas da oni koji se Żdobro snalaze nemaju smisla, a još manje želje da uspostavljaju red u kome bi se i drugi – što više nas – naučili, kako su govorili stari Kinezi, da i sami love ribu. Oni ne biraju sredstva, ni metode. Zakoni u ekonomskoj sferi po toj mustri klize ka Żzakonu heklera, a načini rada pravne države prete da Żvanredno stanje postane stanje, a Żlov na veštice – gde su potera i omča (ili lomača) jedini rekviziti – osnovni put ka rešenju. Zato, valjda, spontano naši građani januara 2005. nalaze – Veliku Kocku. Daleko od mogućnosti da vladaju svojim životima, a sa žudnjom za bilo kakvim redom u kome se i oni tretiraju ravnopravno – oni su našli Državnu lutriju. A šta bi drugo?

ŻStariji bi da obezbede deci kuće, stanove, kola. Mlađi bi to isto, plus putovanja. Na listi destinacija ‘vodi’ Španija, beleže reporteri želje igrača. ŻSan o sutrašnjem je univerzalan, govorio je Ernst Bloh, pronalazač Żprincipa nade®, i za to optuživan da je Żiracionalist® i Żmistik®. Šta je naš život u Żdolini suza, koja nikad nije dugo izbivala izvan osnovnog toka istorije, ako nije Żprotkan stalnom nadom onoga što mora doći?

Odnosno, čega bi se normalno ljudsko biće u ovoj sadašnjosti s radošću čvrsto prihvatilo? Vlade čiji trošni čamac čas buše, čas krpe sami oni koji sede na čamcu? Katarze koju nudi namrštena Karla del Ponte? Izveštaja Svetske banke i Međunarodnog fonda o ekonomskim perspektivama? Bliske prošlosti gde je kriminal Żslobodno tržište, a kreacije tajnih službi protok konstruktivnih ideja? Međunarodne pravde Żčasnih sudova gde su lokalni zločini genocid, a planetarno bombaško nasilje dopušteno Żrastezanje pravila? I može li um koji teži da bude slobodan – a takav je stvoren – da bez posledica po mentalno zdravlje kao vrhunsko načelo svog postojanja uzima onu, dopola citiranu pesnikovu istinu Żda vuk (uvek) na ovcu svoje pravo ima?

Kockanje s državom, po utvrđenim pravilima, nije rešenje problema. Ali može biti – zdravo. Privremeni beg od neizdržive nemoći. Svaki narod i u ovom i u bivšim svetovima je imao pravo da se Żmalo kocka. (Znali su i oni carevi, koje smo prezirali, nešto.) A kod naroda kojima je i Żprincip male nade ugrožen do temelja – to pravo se pretvara u medikament, bensedin. ŻDuh utopije koji obećava da se može, ipak može, uhvatiti u koštac sa – sudbinom. ŻUloga alea-e nije da omogući inteligentnijim da zarade novac, nego baš suprotno – da ukine prirodne ili stečene prednosti pojedinca kako bi svakog postavila u položaj apsolutne jednakosti pred slepom presudom sreće. To, valjda, čovek poželi kad više ne veruje u racionalne presude društva u kome mora da živi. Kad mu je ugrožen osećaj o elementarnoj jednakosti onda se baca na apsolutnu jednakost. Što je manje dobrih sadržaja u životu, to nas više ispunjava utopija. Kockanje je preki put. Kockanje s državom je igra na sve, bez rizika. Ništa već imamo.

Poruka lotomanije, kako je u Srbiji odmah nazvana pomama za tiketima te jednostavne, svima poznate igre, o stanju u ovom društvu nije komplikovana. Komplikovana su rešenja. Mogućnost nije data jednom čoveku, grupi ili nekim posvećenicima u tajne. Niko ne može sve uzroke da skupi i pretrebi. Loto je, u stvari, naša sposobnost da se izborimo na pravo na pauzu između dva pakla. A lotomanija je (ohrabrujuća) poruka društva koje to, ipak, shvata. To je možda malo, ali je više od zabluda u kojima smo bili.