Ko će na referen-dum-dum

Sve je počelo negde oko Maternje nove godine, kako šaljivdžije odnedavno pravilno zovu Srpsku novu godinu, a koliko će trajati i kako će se završiti – ne zna se. Vlast u Crnoj Gori je, doduše, dala rok od godinu dana priprema za referendum o nezavisnoj Crnoj Gori koji je predviđen za početak 2006. godine. U to ime oformljen je Pokret za evropsku Crnu Goru. Istovremeno je u Crnoj Gori osnovan Pokret za zajedničku evropsku državu SCG, a prošle subote u Beogradu je održana osnivačka skupština Pokreta za zajedničku evropsku državu SCG.

Za sada 2:1, ali utakmica je tek počela. A ni sve varijante nisu još iscrpljene.

Šta je predmet ove nove srpsko-srpske, crnogorsko-crnogorske iliti srpsko-crnogorske podele? Problem je u najavi koja je najpre stigla od pojedinaca iz crnogorskog političkog vrha da bi pravo glasa na budućem referendumu imali samo državljani Crne Gore. To znači da onih 270 hiljada Crnogoraca, koliko ih ima u Beogradu prema podacima iz 1982. godine, nema pravo da odlučuje o sudbini zemlje. U ime Pokreta za zajedničku evropsku državu SCG njegov potpredsednik Matija Bećković kaže:

- To je pitanje koje se u istoriji Crne Gore prvi put postavlja na dnevni red. I kad već državljani glasaju u podmornicama i satelitima, mi smatramo da bi državljani koji žive u istoj državi u kojoj je i Crna Gora, morali da odlučuju o njenoj sudbini.

Pesnik i akademik, međutim, nudi i kompromisno rešenje®:

- Da se referendum održi negde na neutralnom terenu, recimo u Albaniji, pa da svi državljani Albanije imaju pravo da učestvuju na tom referendumu. I da međunarodna zajednica pošalje posmatrače pa da sve bude po evropskim normama kako bismo došli do objektivnog mišljenja.

Može Bećković da se sprda koliko hoće, ali biće onako kako kaže Solana – prokomentarisao je ovu izjavu jedan beogradski intelektualac, poreklom Crnogorac, čest gost beogradskih, ali i crnogorskih medija, i zamolio da ostane anoniman.

Ozbiljno govoreći, manje upućenima nije jasno otkud tako vruća tema zvana referendum baš sada, kada se ne zna kome je teže – Crnogorcima bez evra ili Crnogorcima bez dinara u džepu. Treba podsetiti da je ona aktuelizovana onog trenutka kada je u skladu sa Ustavnom poveljom i Beogradskim sporazumom pokrenuto pitanje raspisivanja neposrednih izbora za zajednički parlament Srbije i Crne Gore. Tada je vladajuća koalicija u Crnoj Gori pokrenula kampanju referendum pre izbora®. Neki su ovdašnji analitičari to komentarisali činjenicom da se neposrednih izbora plaše mnogi među njima, a posebno jedan o kome naročito brine italijansko pravosuđe. Predsednik Pokreta za evropsku državu SCG akademik LJubomir Tadić to ovako precizira:

- Milo Đukanović se plaši da će izgubiti na neposrednim izborima i tako ostati bez imuniteta, a to znači da će automatski biti optužen od raznih međunarodnih organizacija.

Svaka podela proizvodi nove protivnike sa novim argumentima. Ali, ovog puta mnogi viđeni Crnogorci u Beogradu strepe pred činjenicom da se sada traži deoba jezika, vere, istorije, tradicije, zemlje, predaka i potomaka®. Neki od njih, poput popularnog voditelja i urednika BK TV Vanje Bulića, razmišljaju na ovaj način:

Rezervat Balkanija Branko Baletić, reditelj iz Beograda koji je poslednjih godina direktor kulturno-informativnog centra “Budo Tomović” u Podgorici, bio je sredinom devedesetih godina prošlog veka predsednik Ogranka Crnogorske matice u Beogradu. Ovim povodom za NIN kaže: - Ova državna zajednica opstaje zahvaljujući nedostatku samopoštovanja njenih građana i njihovoj benevolentnosti do granica autizma. Zbog odsustva demokratskih ideja i političkih programa primerenih vremenu u kome živimo, na sceni su i dalje retrogradne snage, zastrašujuće, mitomanske konzervativne misli i, nažalost, akcije. Nijedan validan dijalog gotovo dve decenije nije vođen između predstavnika Srbije i Crne Gore o daljoj sudbini dve stare balkanske države i naših naroda. Osobito ne na mestima gde bi taj dijalog morao biti vođen. Osnivanje dva pokreta, jednog za nezavisnu Crnu Goru (kojem pripadam) i drugog za zajedničku državu, ne osporava legitimnost; naprotiv, u partitokratskoj državi u kojoj živimo potrebno je čuti i glas drugih (građana). Osim toga, pokreti potvrđuju potrebu promena jer da ova zajednica funkcioniše ne bi ni bilo razloga za njihovo osnivanje. Legitimno je i osnivanje pokreta u Srbiji, no on nije osnovan radi očuvanja zajednice nego je produkt Velike Srbije, što neskriveno potvrđuje njihova retorika. Srbija ne želi sa Crnom Gorom zajedničku državu nego jedinstvenu državu svih Srba. Kritička i intelektualna elita Srbije petnaestak godina unazad rešava državno i nacionalno pitanje ratujući unaokolo sa drugim državama i narodima, a nikako da se kovrne i započne veliko spremanje Srbije. Nesporni Srbin, učesnik i svedok burnih vremena, Vasa Čubrilović, čovek koji je najduže odrobijao Sarajevski atentat, rekao je negde pred Drugi svetski rat: “Srpskom narodu centralizam i unitarizam je u krvi.” Na to se dobro nadovezuje, čini mi se, Cvijićeva konstatacija da ...”Srbi svoju državu ne razvijaju putem demokratije kao ostali evropski narodi nego je gube i stiču ratovima”. Ovde se ljudi bave osvajanjem prošlosti i putuju sve dalje i dalje u istoriju. Tako je srpski korpus preko svojih predstavnika do sada ponudio većinskoj Crnoj Gori nekoliko projekata na početku novog milenija: najpre obnovu Dušanovog carstva (koje je, uzgred, trajalo deset godina) i u čijem sastavu nije bio Beograd ali jesu Makedonija, Albanija itd; zatim da se Srbija i Crna Gora na četničkim principima ujedine u Veliku Srbiju i tako pojave pred Briselom; a sad su natuknuli i Lazarevo zaveštanje. Stoga ne čudi ono guslanje iz beogradskog Doma sindikata. Crna Gora je tu samo uzgred, neka vrsta kolateralne štete. Reč je o očuvanju projekta Velike Srbije. Očekujem da će većinska, demokratska Srbija takođe osnovati pokret za samostalnu Srbiju koja bi svakako, sa takvom većinom u Crnoj Gori, lakše došla do konsenzusa o našoj daljoj sudbini. Siguran sam da će, ukoliko prevladaju demokratski, evropski principi, takvo biti i razrešenje ovog problema. Ukoliko, pak, nadvladaju ksenofobične i mitomanske snage u Srbiji, Crna Gora će znati da sačuva svoju državu i građane onako kako ih je čuvala prethodnih vekova. Na kraju, zbog nesposobnosti da sami preuzmemo odgovornost za sopstvenu sudbinu, vrlo je verovatno da ćemo završiti u nametnutom rešenju kakvo je na primer unija tri nezavisne države – Srbija, Crna Gora i Kosovo. Evropa bi ekonomskim pritiscima lako kontrolisala ovaj rezervat zvani Balkanija. Eto nama zajedničke zanimacije sledećih decenija.

- Dugo mi je trebalo da shvatim ko sam i šta sam. Sve dok nisam pogledao očevu i majčinu krštenicu. U očevoj krštenici piše: Dušan Šljivančanin Bulić, od majke Milosave Golubović, Srpkinje i oca Radula Šljivančanina, Srbina, rođen u Kraljevini Crnoj Gori 1915. godine. Kod majke piše: Bosiljka Tomanović, od majke Anđe Ivanović, Srpkinje i oca Blaža Tomanovića, Srbina, rođena u Cetinju, Banovina zetska, 1927. godine. Kad imaš te podatke i kada pogledaš zemljopis iz 1892. koji je potpisao knjaz Nikola i u kojem piše da u Crnoj Gori žive Srbi pravoslavne vere i nekoliko Srba muhamedanske vere® – sve ti je jasno. I samo ti ostaje da se plašiš pred činjenicom da je na vlasti neko kome moraš da dokazuješ ko si i šta si.

Nada Momirović, uspešna vlasnica (zajedno sa suprugom Đorđem, Beograđaninom) modne kuće MONA sa 500 zaposlenih, došla je u Beograd kao Nada Delić, iz Drobnjaka, 1974. godine. Upisala je Pravni fakultet, završila, zaposlila se, a 1989. godine je sa suprugom počela privatni biznis. Imaju dva sina studenta, a naša sagovornica objašnjava:

- U Crnoj Gori žive moja majka, brat i sestra. U Beogradu, pored mene, žive moj drugi brat i sestra sa porodicama. Brat ima troje, a sestra dvoje dece. Dakle, pola moje familije je tamo a pola ovde. Ne bismo se delili da je u Crnoj Gori bilo mogućnosti i mesta za sve. A opet, mislili smo da se ne delimo jer živimo u istoj državi. I ko sada ima pravo da stavi granicu između moje porodice? Smatram svojom dužnošću da izrazim svoj protest protiv secesionističkih ideja pojedinaca i grupa.

Mira Aničić je beogradski postdiplomac poreklom iz Crne Gore. I srećna je da ima još samo malo do kraja, budući da je njeno školovanje bilo besplatno:

- Zamislite mog zemljaka, budućeg studenta koji dolazi iz Crne Gore u Beograd i upisuje fakultet kao strani student. Znaju li zagovornici nezavisne Crne Gore koliko basnoslovno koštaju studije za strane studente? Da sam morala da ih plaćam, pitanje je da li bih ikada upisala fakultet u Beogradu. A sada, zbog činjenice da poslednjih godina živim u Beogradu, hoće da mi ukinu pravo da se izjasnim na referendumu. U ime svih nas mladih, u ime budućih studenata, to im ne smemo dozvoliti.

Glumica Sonja Jauković, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, poreklom Crnogorka, za govornicom osnivačke skupštine Pokreta za zajedničku evropsku državu SCG nekoliko puta je bila prekidana burnim aplauzom prisutnih u prepunoj, Velikoj sali Doma sindikata:

- Moj zavičaj je srpski jezik, srpski jezik je moj jedini instrument. Bez njega ne postoje ni moja Klitemnestra, Andromaha, Nadežda Mandeljštam, ni Sarka, Ruža, Miluša, Danica Milinčić...Jezik je nedeljiv, nedeljiv je i narod. Pa zašto bi se onda delile države? Naša deca su umorna od maternjeg i taternjeg. Ostavimo im tu jedinu vezu sa majčinim mlekom, sa domom i sigurnošću koju osećaju dok nam pišu mejlove iz Australije, Kanade ili sa Aljaske, gde su pobegli umorni od svih naših podela, dokazivanja i preganjanja.

Od dragog poznanika iz Pokreta za evropsku Crnu Gore, koji mi objašnjava ciljeve svog angažmana, čujem kako je o Svetom Jovanu predsednik Pokreta, i dojučerašnji ambasador SCG u Rimu Branko Lukovac, udao kćer u Beogradu. Muž joj je, naime, Beograđanin. Pitam ga hoće li i šefova kćer imati pravo da se izjašnjava na referendumu ili ne. I još se malo preganjamo, a on me podseti kako je pre dve godine u svojstvu specijalnog izaslanika Kofija Anana, Karl Bilt saopštio ideju koju su svi brže-bolje zaboravili – u nemogućnosti boljeg dogovora, budućnost je u uniji Srbije, Crne Gore i Kosova.

Miriše li ti na Bilta – pita me na kraju.