Glagoli Aleksandra Jerkova

Kada sam Jerkovu nedavno zamerio zbog njegovog poziva da „tajne službe zadužene za ovakve događaje” aktivnije prionu na rad povodom Radovanovog romana Čudesna hronika noći, daleko od toga da sam želeo navesti Sašu da kukolj i plevu svoje žalosne intelektualne biografije baci u novi politički vetar.

Želeo sam, naime, sa mnogih ozbiljnih razloga podsetiti kako je klasik jerkovljevske “književne kritike”, narodni heroj Vlado Šegrt – on je kritičke osvrte takođe počinjao rečima: “Nisam ja to čitao, ali to je toliki blam da bih ja da se to hapsi” – u poređenju s Jerkovom dosezao teorijske visine Šklovskog ili Bahtina, zadržavajući meru Sašinog nadahnuća i humanizma.

Ma koliko sada Jerkov prebirao po svojim javnim uzletima iz prošlosti, jalovost – makar se propinjala i na prste – ostaje ono što jeste. NJemu se, dakle, ne može osporiti doslednost na kojoj insistira – u posuvraćenim moralnim shvatanjima, priprostim književno-teorijskim merilima, konfuziji, psovci i stilskoj krpljačini, nadasve besprimernom kulturnom štetočinstvu.

Neoprezno rasipajući besplatne “istine”, skupljene na zapadnim medijskim đubrištima, o tome kako “sve što je srpsko danas izaziva podozrenje u celom svetu” (sve, u celom?), te kako smo “svi taoci nečije političke volje” (svi?), Saša je ponovo muški frljačio na vezanog, napao napadnutog. Ovde Radovana i Legiju, onde Slobodana i Miru. Ako! Prozebli kuferaš srpske književnosti što se samoproglasio književno-kritičkim pandurom koji povremeno podnosi izveštaje kakve od njega niko ne očekuje, neopevani malograđanin što bi da vređa, mada i to jedva da ume, usput se na uzbudljiv način blagoizvoleo još kojom rečju pozabaviti mojom književnom malenkošću, o čemu pasus-dva niže.

Ustao sam, veli Sale (po narudžbi, dakako), protivu predloga jednog novoustaškog publiciste da se osnuje sud koji će goniti srpske pisce; apelovao da se književnik, inače upravnik preduzeća, čupa iz zatvora; pisao o Kišu, Pekiću…; objavljivao u opozicionim listovima; štampao – “kad i Toholjev roman Stid” – odabrana dela četničkog pisca Dragiše Vasića povodom čega me, za dlaku, ne uhapsiše na sami praznik 29. novembra…

Impresivno i nadasve nacionalno utemeljeno. Ali, sve tek žalosno podastiranje, kukolj i pleva srbofobičnog književnog pandura fasciniranog zatvorima, bačeni u susret aktuelnom srpskom političkom severcu u koji huču i Amerika i Evropa (ipak, ne ceo svet!), i ministri G-17 plus, Tadić, Vuk, i Koštunica (a ipak, ne svi!).

Autoriteta gornjih što se tiče, primljeno k znanju. Nego, usput, nije li Saša svoje kritičko oružje za masovno uništenje, Koraća i Svilanovića, ostavio za završni udarac? Ketman, metoda koju je ista ideološka škola preuzela od islama, ali za koju se Sale pokazao ograničeno sposobnim, nije, međutim, isključila nekoliko logičnih pitanja koja ovde kanimo postaviti.

Čemu, na primer, da se zahvali što je Saša još u detinjstvu proizveden u glavnog urednika velikog izdavačkog preduzeća? Da li bi dela Dragiše Vasića najzad bila štampana da to navodno nije udesio Sale? Nije li tobožnja pretnja Sašinim hapšenjem deo konvencije koju Komitet sklapa s glavnim cenzorom postavljenim da spreči ideološke ispade, ukoliko ih ovaj ne predupredi? Jesu li Kiš i Pekić, Pavić i Basara više ili manje razumljivi, bolji ili lošiji pisci stoga što se Jerkov kritički bavio njima? I inače, da li je neko na ovom svetu uzeo ili odbacio onu knjigu koju je Jerkov kritički uzdizao ili kudio, ili i tu stvari stoje u obrnutom odnosu prema Sašinoj volji?

Nije li sam vrh Sašinog štetočinstva, kulturni skandal bez presedana, to što se jedan vredan i vrstan pisac kakav je Dobrilo Nenadić, uvređen Jerkovljevim kritičkim beštimama, javno zarekao da više pisati neće? Šta ako bi u istu napast pao, na primer, i sam Karadžić kada kojim slučajem čuje kako mu se u majci Srbijici, uprkos pomami čitalaca, na delo i na čast odjednom – jadan ti NATO i Del Ponteova! – namečio književni velikan kakav je Saša, a pride i ono petooktobarsko književno posmrče što je paljevinu romana vežbalo na Narodnoj skupštini?!

Jeste, što se mene, Toholja tiče, Jerkova su potpisali na jednom od mojih romana, iako bi roman, kao i Vasićeva dela, jednako bio štampan i da Sašu nisu uzvisili iz nižeg u viši cenzorski čin.

Nije, međutim, istina da je Saša pomenut u mome romanu Kuća Pavlovića onde gde je pomenut “neki Jerkof” u kom je Jerkov zdušno prepoznao sebe. Istina, citirao sam nasumice Sašinu rečenicu kojoj nikada niko neće razmrsiti značenje, tek primera radi šta je sve moguće na srpskom jeziku, reći i ostati živ. Iza imena “Jerkof”, kojim se poneo bezrazložno, krije se, mislim, puka igra reči. Američki žargon šezdesetih, hipici su obogatili izrazom “Jerk off”, zabeleženim i u Britaniji u 19. veku, što je samo argo-sinonim za masturbaciju, ili kako se to već kod nas kaže.

Kada je reč o Sašinoj hipotezi o “Toholjevoj zloupotrebi Andrićeve proze”, elaboriranoj povodom Andrićeve nagrade za moju knjigu priča, tu primedbi nemam. Savršeno je tačno, zloupotrebih Andrićevu prozu, pošto književni pandur Jerkov sumnja da je i sam Andrić zloupotrebio Andrićevu prozu, te da kroz Andrićevu i Toholjevu “bosansku prozu” provejavaju sve sami demoni mržnje koje bi napokon valjalo isterati.

Saša je, najzad, politički možda sasvim u pravu kada kaže kako je “Toholju svejedno šta će biti sa svima nama i kako će živeti naša deca”, jer “važno mu je samo da gladi svoj moćni trbuh”.

Inače lišen pristojnog kućnog odgojenja, pipajući oko moga moćnog trbuha, Jerkov je izgleda uhvatio kapitalnu “važnost” povodom njega sama, njegovih “svih nas” pa i njihove “naše dece”, budući da je i njegove “nas” i našeg Sašu, tu šaku dakle, godinama mnogo bolevalo šta je s nama i kako žive i umiru naša deca – od Slovenije, preko Krajine i Bosne, do Kosmeta i juga uže Srbije.

Do podne pomešan sa ženama u crnom, od podne sa ženicama u roze, dok je pretežan deo srpske kulture čučao u rovu i zaklonu od snajperskog hica, nevladin pandur je, veli, merkao istureniji položaj u opusteloj književnoj palanci, obasjan istinom “one druge strane” rata. Ako! Otuda prosvetljenost u njegovoj, i mrak isključivo “jedne strane zla” u mnoštvu drugih srpskih duša, pa i u mojoj.

Shodno svom neospornom unutrašnjem mraku, gušćem od onog u kojem je pandur uspeo pobrkati sebe s književnim kritičarem, iako “ćorav u duši”, Toholj i dalje smatra da je sloboda u Srbiji i privremena i uslovna. Svejedno da l' Beba sabljom sune, il' Sale dostavom rkne – redovno ništarije izvoljevaju da pišu našu nacionalnu istoriju i štite kulturnu stvarnost od nje same.

Miroslav Toholj