Veliko brbljanje

Najnovije prozno ostvarenje Radovana Belog Markovića šesti je po redu beočug neformalnog romanesknog ciklusa koji bi se mogao imenovati kao palanački roman-reka iliti srbijanska malovaroška saga modernoga doba. Poput „Lajkovačke pruge” (1997), „Limunacije u Ćelijama” (2000), „Poslednje ruže Kolubare” (2001), „Kneza Miškina u Belom Valjevu” (2002) i „Devet belih oblaka” (2003), dakle, i „Orkestar na pedale” osobena je fikcionalna povesnica kolubarskog kraja u relativno širokom hronološkom rasponu nastupanja novih vremena i svega onoga što ona sobom nose.

Čitani na ovaj način, Markovićevi romani uvršćuju se izvan glavnog toka, pretežno centripetalno-velegradski orijentisanog srpskog pripovedaštva, kao savremeni izdanak one bočne struje čiji su međaši Sremac i Uskoković, s jedne, odnosno Nastasijević i Isidora Sekulić, s druge strane. Pa ipak, po epskom zamahu i poetici pretapanja stvarnosne i knjiške, istoriografske i beletrističke inspiracije – najvidljivije možda baš u „Orkestru na pedale” – pripovedna uobrazilja autora ovog razlivenog kolubarskog romana-reke ponajpre se, čini se, obazire za zlatnorunovskom koncepcijom Pekićeve višetomno razgranate povesti roda NJegovan-Turjaških. A upravo ova perspektiva razumevanja otvara pogled i na vrline i na nedostatke interesantnog artističkog poduhvata Belog Markovića.

Kao što, naime, pokazuje i najnovija burleskna povest o doktoru Suboti, upravniku „valjevske Lude kuće”, i njegovom traganju – na tek ovlašan način najavljenom još u „Poslednjoj ruži Kolubare” – za duhom prošlosti i duhom savremenosti provincije i velikog sveta u istom pripovednom paketu, Beli Marković, reklo bi se, ipak sledi spontanu i provizornu, a ne plansku ili sistematsku zamisao u ispisivanju svog malovaroškog ciklusa romana. To znači da čitalac, bar sudeći po dosadašnjim naslovima, teško može očekivati pekićevsku ili prustovsku završnicu koja bi smisaono i strukturalno zaokruženo objedinila sve pojedinačne članove, i to uprkos tematskom nadovezivanju na velika, civilizacijski dijagnostička dela evropskog modernizma, kakav je Manov „Čarobni breg”, u ovom slučaju. Odsustvo sveobuhvatne pripovedne discipline, a možda i vizije, nadomešteno je, s druge strane, kompozicionom preglednošću i predvidljivošću koja ovoga puta za posledicu ima povlačenje u drugi plan egzibicionističke figure naratora NJeiss-Markovitcha i ustupanje tekstualnog prostora pravilno smenjujućim „kutijama”, pismima, opservacijama, sentencijama i drugim izražajnim bravurama elokventno-logoreičnoga dr Subote.

„Orkestar na pedale” je, prema tome, nehotično-kompulzivni roman bez romana našeg doba, knjiga velikoga, „barokno” razbokorenog brbljanja na „samohodni” pogon, kroz koje na simboličan način, moglo bi se reći, i sa karakterističnim zakašnjenjem progovara istorijski usud malovaroškog življa i malograđanstva uopšte. Jer psihološka monotonija te svojevrsna metafizička čamotinja i (is)praznost kojom odišu verbalni nanosi ovog štiva mogu se, odista, razumevati i kao na svoj način slikovit, artificijelno doteran izraz suštinski amorfnog duha istorijske palanke u nestajanju. Krećući se u rasponu od slavenoserbske i sterijanske, do krležijanske i kišovske fraze, od narodskog jezičkog „makaronizma” do parodije ekskluzivnih, (pseudo)učenih književnih manira, Beli Marković ispisuje tako i ovaj put svoj protivrečni i visokostilizovani omaž i memento palanačkom svetu.

Suštinski paradoks tog zamašnog proznog preduzeća, čiji je „Orkestar na pedale” zasad poslednji i – nakon „Lajkovačke pruge” – jedan od najpristupačnijih delova, dolazi od epohalnog zjapa ili mimoilaženja između sveprisutnog duha čaršije i autorovog artističkog postupka. „Realistički duh je sveti duh palanke”, veli Radomir Konstantinović u svojoj poznatoj studiji o filosofiji palanke, sažimajući malograđansku fascinaciju ovekovečavanjem stvarnosti kao u sebe zatvorenog i nedodirljivo pasivnog trajanja. Nadahnjujući se pasatističkim duhom palanke kao neotklonjivo rodnim obeležjem i u isti mah mu se već postmodernistički eklektično i nadideološki superiorno izrugujući u njegovom trajnom (ne)razumevanju duha modernih vremena, Radovan Beli Marković upustio se zapravo u gotovo nemoguću misiju oblikovanja jedne višestruke, protežno repetitivne knjige koja bi iz središta same trivijalnosti i sive zone prosečnosti vazda trebalo da obnavlja podsticaje za savremeno samosvesnu pripovednu invenciju i energiju problematizovanja tako ustrojenoga i prikazanoga sveta. Stoga ovaj roman, kao i njegove prethodnike, možda valja i čitati u ključu paradoksa, što će reći kao podvižničko „okretanje pedala” unatrag, u cilju izmamljivanja neponovljive melodije koja bi bila rekvijem i šlager sezone u isti mah.