Svet nije daleko

Krajem januara gostovali su u Trstu, na povratku su predstavu izveli u Qubljani, a početkom februara nastupili su u Beogradu, u Bitef teatru. Krajem februara ponovo su igrali pred “svojima”, u užičkom Narodnom pozorištu. Završetak njihove sezone podudara se sa završetkom školske godine. Svi su mahom učenici užičkih srednjih škola, osim Aleksandra Borovića koji u Beogradu studira francuski. I svi su za Zlatibora, što je za ovu priču važan podatak.

Priča počinje pre devet godina u Čajetini, a zapravo je njen početak u 1992. kada Darinka Simić-Mitrović sa mesta urednika “Stereorame” i zamenika glavnog urednika Prvog programa Radio Beograda, po svojoj volji, odlazi u prevremenu penziju. “To su bile funkcije koje su u ono vreme tražile od mene da učestvujem u nečemu u čemu ni na koji način nisam želela da učestvujem. Mogla sam ili da pljunem na sve što sam do tada radila ili da se sklonim.” Napušta Beograd i sa suprugom, novinarom i dramskim piscem Miroslavom Mitrovićem, povlači se na Zlatibor, u minijaturnu vikendicu svoga oca. Svestrano muzički obrazovana, pedagog, pijanista, kompozitor, u prvi mah pomišlja da penzionersku dokolicu, na koju nije navikla, ispuni onim što je blisko njenoj profesiji: da na Zlatiboru otvori muzičku školu. Ali, brzo shvata da za tako nešto nedostaju dva bitna preduslova: instrumenti i đaci. Za instrumente bi se još i snašla, ali sa đacima bi bilo teže. Utvrdila je, na sopstveno iznenađenje, da Zlatiborci, generalno, slabo stoje sa sluhom. “Niko ne može da završi pesmu u istom tonalitetu!” Ali je, istovremeno, uočila da bistra zlatiborska deca pokazuju neke druge darove, između ostalog za glumu. Uključila je svoje glavno pogonsko gorivo, entuzijazam, i formirala ono što se danas zove Dečji i omladinski dramski studio “Zlatiborski bistričak”. Ali, već na prvom koraku ostvarenju njene zamisli isprečila se njena politička “nepodobnost”: u Čajetini su joj, posle godinu dana, ondašnje vlasti otkazale i pomoć i saradnju. Pri ruci su joj se našle, ko će drugi, bliske komšije: u hotelu “Zlatibor” Darinki Simić-Mitrović i njenim đacima ustupili su jednu prostoriju. Na vratima te oveće sobe i danas stoji tabla s natpisom “Soba za decu”, iako su deca u međuvremenu prestala da budu deca.

Prvo, pa muško. Za prvi komad odabrala je “Biberče” Qubiše Đokića, dramu u četiri čina, još u stihu, “Šekspira za decu”. U trećem i četvrtom razredu zlatiborske osnovne škole tada je bilo ukupno šezdesetoro đaka, a u predstavi je trebalo da učestvuje njih trideset troje. Dok je pravila izbor, sećala se audicija za dečji dramski studio Radio Beograda kada je za deset mesta konkurisalo dve hiljade mališana. Ovde selekcije praktično nije bilo, ni oslonca samo na dar. Znala je, veli, da joj predstoji dugo i naporno “tesanje”. Rezultat “tesanja” nije iznenadio samo nju: “Biberče” je 1997, preko Užica, stiglo do Beograda, čak snimljeno za televiziju. (Snimak predstave emitovaće se ovih godina više puta, u raznim prilikama, uostalom kao i potonje zlatiborske produkcije.)

Jedno upozorenje od prvih dana ponavljala je svojim učenicima (a dramski studio jeste jedna vrsta vrlo ozbiljne škole, sa časovima glume, dikcije, muzike, lepe književnosti): da se ne zanose da će biti glumci. Ako već neko bude hteo, neka pokuša, ali ona najbolje zna kako žive glumci, pošto joj je kćerka, Ana, u toj profesiji. Pošto je primetila da se na Zlatiboru malo čita, da i njeni čitaju samo ono što moraju, pribegla je jednom triku: sastavila je kolaž najlepših odlomaka iz literature za decu, jednog juna podelila svima spisak dela i saopštila da na ulogu mogu da računaju samo oni koji ih do septembra pročitaju. Svi su dobili uloge u “Mikrokosmosu”, kako se zvala predstava.

Da bi, pak, zaposlila darovitiji deo svog ansambla, ženski, dramatizovala je novelu Ivana Cankara “Dom Marije Pomoćnice”. To je bilo u školskoj godini 1999/2000. I baš kad su predstavu privodili kraju, javila se iz Qubljane Irena Prosen, nekadašnja beogradska glumica, da bi dobila odobrenje da prevede i postavi na scenu komediju Miroslava Mitrovića, “Ponoćnu provalu”. “Vidite šta je koincidencija”, rekla joj je. “Vi hoćete da igrate srpskog pisca, a mi na Zlatiboru spremamo Cankara!” Završilo se tako što su Zlatiborci sa “Domom Marije Pomoćnice” 2001. nastupili u Cankarjevom domu u Vrhniki i “očarali publiku”, kako su zabeležile slovenačke novine. “Vi ste apsolutno skinuli Cankara”, rekao je oduševljeno poznati slovenački glumac Andrej Kurent. Gledaoce je posebno ganuo završni monolog, izgovoren na slovenačkom.

Kratka, ali ispunjena, istorija “Bistrička” beleži zatim jedan hrabar ili, kako sama Darinka Simić-Mitrović kaže, drzak potez: “Porodične priče” Biljane Srbljanović. “Zašto bi se matori glumci kerebečili da izigravaju decu kad deca mogu da igraju sami sebe?” U svakom slučaju, “Priče” su stigle do Beograda, Zagreba, Rijeke, napokon i do Beča. “Djeca koja razgone mrak”, naslov je osvrta na zagrebačko gostovanje Zlatiboraca. Beogradski kritičar beleži, između ostalog: “Svojom igrom ovo četvoro dece odredilo je pravi (i tačan) smisao energije mržnje koja je zaslepila odrasle, odmerilo je glupost svojih roditelja i scenski konkretizovalo njihovu nemoć da se suprotstave tuđem ali i vlastitom zlu.” U Beču su, veče uoči “Porodičnih priča”, na Svetog Savu, izveli poetsko-muzički resital “Putuje bez puta i put se za njim rađa”, s “Vizantijskim koncertom” Qubice Marić kao muzičkom podlogom. “Možete misliti: Qubica Marić na Zlatiboru, gde su trubači sve, i alfa i omega!”

Posle surovih Srbljanovićkinih priča ponovo jedan komad sa urbanom temom, takođe nimalo nežan: “Rakov kanon”. Pisac je ovoga puta “domaći”: Darinka Simić-Mitrović. Drama nekada imućne porodice čiji potomci završavaju kao beskućnici. “Nikada nisam razmišljao o tome da li su to gradska ili seoska deca – kaže Aleksandar Borović, koji u predstavi igra jednog zgubidana. – Takvih likova ima svugde.” Milena Bučevac, u “Rakovom kanonu” bezdušna kćerka: “Sve je više takvih ljudi, pa i ovde, na Zlatiboru.”

Kada su sa “Biberčetom” gostovali u Beogradu, većina njih prvi put je videla glavni grad. Slovenija je za sve bila prvo inostranstvo. Pamte fascinaciju čistim i mirisnim toaletima. U Trstu su prvi put uživo slušali orguljaša. Videli su sveta. “Posle svih iskustava ova deca neće biti ista”, veruje Darinka Simić-Mitrović koju na Zlatiboru znaju samo kao Dašu. Šta će biti sa “Bistričkom”? Daša priznaje da nema snage da još jednom počinje iz početka, sa novom decom. Nema, nažalost, nikog ko bi preuzeo njen posao. Milun Bučevac, direktor hotela “Zlatibor”, čije su dve kćerke rasle u Dramskom studiju, izražava osećanje zlatiborskih roditelja: “Bez Daše, ni Zlatibor više neće biti isti.”