Nekad bilo

Kako reče Dušan Kecmanović, nagledali smo se i naslušali etnonacionalista svake vrste. Ipak on, iako mu je njih dosta (što se iz prve rečenice već može videti), nudi i svoju tipologiju “etnonacionalizma”. Postavlja se pitanje motiva ovakvog “razotkrivanja”, kada su oni već svi “u osnovi isti”. Da li je to ono “neprijatelj nikada ne spava”? Ili se on (s pravom?) boji kako je narod na njih već oguglao pa mu opasnost treba predočiti? Sama opasnost, istina, nije predočena, ali je “etnonacionalizam”, pretpostavljamo, nešto samo po sebi loše. Verovatno zato što je “etno”, mada su u Evropi sve nacije bazirane na etničkom kriterijumu.

Ako se pozabavimo samom “tipologijom”, videćemo da su bar dva tipa skriveni (“potuljeni” i “prikriveni”), pa se nameće pitanje kako je on uspeo da ih identifikuje i kako će čitalac biti u stanju da ih, na osnovu ovakvog priručnika, u svom okruženju otkrije.

Druga dva tipa (“oportunisti” i “koristoljubivi”) su inače tipični samo za nacionalizam. Ili možda nisu… Možda se mogu primeniti i na one kojima je bilo sasvim lagodno uz komunističku ideologiju, da bi sada prigrlili evropejstvo. U nečemu ipak nisu promenili mišljenje – obe ideologije su “kosmopolitske”, obe se zasnivaju na nekakvom “novom svetskom poretku”. Ili možda koristoljublje nema ništa sa nevladinim organizacijama, o kojima je NIN dosta pisao. Možda ne postoje antiratni profiteri? Neće biti da je tako. Kako neko reče: nema razlike između “patriota” i “reformskih talibana” – i jednima i drugima je novac pre svega!

Ako dodamo tu još i tipove koji inače ne bi bili “etnonacionalisti” da se nije dogodilo sve što se dogodilo (“oni koji uče iz istorije”, “krizni”, “reaktivni” i “lično pogođeni”), videćemo da preostaju samo dva tipa pravih “etnonacionalista” – “predvodnici” i “endogeni”.

Na kraju, uz opasku da postoje i kombinacije navedenih tipova, Kecmanović pita čitaoce koji tip u njihovoj sredini preovlađuje i za koji imaju razumevanja, ako ga uopšte imaju (duhovito?). A zašto otvoreno ne pita: “u kom tipu ste se sami prepoznali”?

Na to nepostavljeno pitanje imam odgovor. Iako mislim da sam pre svega konzervativac, mogao bih sebe prepoznati kao “reaktivnog (etno)nacionalistu”, ili sam bar to bio. Da, oni jesu razarali naše, i ja ono što je naše ne stavljam pod znake navodnika. Razarali smo i mi njihovo, ali meni je naše bitnije njego njihovo. Da li me treba streljati zbog toga što mislim tako?! Mislim da je takvo razmišljanje sasvim normalno u situacijama rata ili bilo kakvog sukoba između ljudi, a proizlazi iz zakona prirode koji važe eonima.

Ali rat je završen, i ja ne vidim zašto bih se vraćao na ono što je bilo. Mržnja i osveta rađaju zlu krv. Samo, isto tako ne vidim potrebu ni da se “suočavam” sa svojim pređašnjim osećanjima, posebno zato što mi sada takvu “obavezu” servira uvek isti krug oportunista ili koristoljubivih, prikrivenih ili potuljenih, pripadnika jedne druge političke opcije. E, sada sam prema njima “reaktivan”.

Ivan Vukadinović,

inženjer informatike,

Beograd