Ministar koji zbunjuje

O godišnjici vlade Aleksandar Popović, najmlađi ministar, najviše je hvaljen. Kod nas, kako napisa Popović u prošlom broju NIN-a, javna scena previše često podseća na estradu. Wega nismo prepoznavali u toj priči verovatno ponajviše zato što kad je došao u Ministarstvo, nije rasterao sve koji ne nose bey njegove partije.

Da je ministar u pravu (u vezi s našom javnom scenom), a da smo mi pogrešili (u vezi s njim) najbolje je pokazao sam Popović u odgovoru na tekst „Ministar na sudu” (NIN br. 2828). Jer, umesto jasnog objašnjenja zbog čega Ministarstvo nauke, na čijem je on čelu, piše zakon u kome se pominje, kod nas zabranjena, gradnja nuklearnih elektrana, Aleksandar Popović nas, sa državnog nivoa, obaveštava da je Yozef Makarti mrtav, da veštice ne postoje a da je Srbija na putu slobode i demokratije.

U takvoj Srbiji ministar nauke piše da tema ovog njegovog teksta nije metodologija novinarskog rada (to valjda treba da očekujemo iduće nedelje) i u njemu se bavi vremenom kad ga je ovaj novinar pozvao, time da novinar nije pri svakom pominjanju naveo puno ime Nacrta zakona, kao i godinom kada je zakon na koji se NIN poziva, usvojen.

Iako su ovi „bitni” podaci, zbog poluistina od kojih su građeni a posebno zbog zaključaka koje iz njih ministar izvodi centaršutevi ranga Dejvida Bekama, potpisani novinar ne smatra da na njima treba da poentira. Jer, poenta u celoj ovoj priči ne treba da budu silogizmi Aleksandra Popovića već kontradikcija predloženog Nacrta zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti sa postojećim Zakonom o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana.

Postojeći zakon kaže da se „zabranjuje izgradnja nuklearnih elektrana, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva”.

A Nacrt zakona, s kojim je izašlo Ministarstvo nauke, kaže da se „nuklearni objekat može graditi samo na lokaciji za koju je donesen prostorni i urbanistički plan i na osnovu odluke Skupštine Republike Srbije” (član 53).

Ili da se „nuklearni objekat projektuje, izgrađuje, pušta u rad , koristi, održava i trajno prestaje sa radom po propisanim standardima, tehničkim normativima i normama kvaliteta proizvoda i usluga koji obezbeđuju propisanu nuklearnu sigurnost objekta” (član 55).

A nuklearni objekti su, piše u Nacrtu zakona, i „zabranjene” nuklearne elektrane, i postrojenja za preradu i skladištenje isluženog nuklearnog goriva jednako kao i „dozvoljeni” istraživačko-nuklearni reaktori.

Dr Srećko Kosanović, koji je doktorirao na ekološkom pravu, kaže da ovde imamo u jednom slučaju izričito propisanu zabranu, a u drugom veoma široko postavljene odredbe koje kao mogućnost obuhvataju i ono što je zabranjeno, tako da zaista može doći do kontradikcije. „Ministarstvo je moralo pronaći preciznije formulacije. Ovako se ne vidi gde se zaustavlja procedura, koja je u redu, a gde ulazimo u tu crvenu zonu zabrane. To je manjkavost ovog zakonskog teksta i ako Ministarstvo nema nameru da ozvaničava nešto što je zabranjeno, to je jasno trebalo i reći”, kaže Kosanović.

„Radi se o prekrupnom pitanju da bi se ostavila ovakva nedoumica”, komentariše dr Dragor Hiber, profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. On kaže da postoje tri mogućnosti. Prva, da je zakonodavac imao dobru nameru ali da je pisanje zakona obavljeno tehnički veoma loše. „Dakle, da nije imao nameru da ponovo otvara pitanja izgradnje nuklearnih elektrana ali da je tehničkom omaškom, nehotice ipak to uradio. Ako je zaista tako, zakonodavac ne bi trebalo da brani svoju zakonodavnu tehniku već da je popravi i da izričito napiše da se to ne odnosi na nuklearne elektrane. Jer, ako oni kažu – podrazumeva se, podsetio bih ih na misao našeg čuvenog pravnika profesora Konstantinovića: ‘Neka se bolje podrazumeva’.”

Druga mogućnost, navodi profesor Hiber, jeste da zakonodavac nema nameru da sada i direktno ukine ranije usvojenu zabranu, već da, narodski rečeno, ne želi da zakuca stvar već da otvori vrata za neko kasnije odustajanje od zabrane izgradnje nuklearnih objekata. „To čini tako što određenom formulacijom definiše uslove izgradnje koji bi se primenjivali onda kada ta zabrana prestane da važi.” Treća mogućnost, kaže Hiber, jeste da zakonodavac, bez izričite odredbe, na mala vrata želi da poništi važeći zakon o izgradnji nuklearnih elektrana. Sve računajući na princip “lex posteriori derogat lex priori”, tj. da docniji zakon stavlja van snage raniji iako to nije izričito rečeno.

Za dr Milana Paka, profesora Pravnog fakulteta u penziji, ta treća mogućnost je u ovom slučaju prva i jedina. „Stvar je jasna. Postoji pravilo da kad je zakon nejasan da se on tumači i pravilo žlex posteriori derogat lex prioriž. Kad se ova dva pravila primene na ovaj slučaj, jasno je da će raniji zakon prestati da važi. Dakle, onog momenta kad ovaj Nacrt zakona stupi na snagu, izgradnja nuklearne centrale u Srbiji će biti moguća pod uslovima koje propisuje novi zakon. Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana ostaje mrtvo slovo na papiru.” Jer, navodi profesor Pak, uobičajena metodologija je da se u završnim odredbama kaže šta se stavlja van snage, ali ako se to ne uradi,kao što se sada nije uradilo, zakon će ići na tumačenje. A tu, tvrdi, može da preovlada samo jedan princip. Da kasnije doneti zakon stavlja van snage onaj raniji.

I u Institutu za uporedno pravo kažu nam da je problem u tome što je definicija nuklarnih objekata preširoko postavljena i da kao takva ostavlja prostor za kontradiktorna tumačenja.

Podsetimo, u prošlonedeljnom odgovoru u NIN-u ministar Aleksandar Popović je na sve ovo odgovorio jednom rečenicom. Da je definicija nuklearnih objekata preuzeta iz zvaničnih dokumenata Međunarodne agencije za atomsku energiju. Tačka. Amin.

Profesor Pak kaže da nam se zbog ovakvih stvari u Evropi podsmevaju. „Prepisati nešto nije uopšte jednostavno. Prepisati može samo onaj ko se u to jako dobro razume. A kod nas, u opštoj degradaciji nauke, zakone sastavljaju ljudi koji se uopšte ne razumeju u to. Oni bukvalno prepisuju, što je budalasto. I uz to ponavljaju da moramo naše zakonodavstvo uskladiti sa zakonodavstvoim Evropske unije. A EU ima četiri stepena zakonodavstva. Pa koji onda da prepišemo? Oni ne znaju da usklađivanje propisa nije prepisivanje već prilagođavanje”, kaže Milan Pak.

I stručnjaci Instituta za uporedno pravo kažu da bez obzira na međunarodne dokumente ova formulacija ne može da stoji bar dok je na snazi ovaj Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana. Kažu nam da se zbog tog zakona moralo biti restriktivniji u formulacijama i da se moralo napraviti neko preciziranje, recimo kroz korelaciju sa članom 2 Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SRJ („Zabrana se ne odnosi na naučnoistraživačke i istraživačko-razvojne radove, rudarsko– geološke istražne radove, geološko–seizmička istraživanja i obrazovanje kadrova.”). „Vinča ima nuklearni reaktor i onda to treba precizno definisati i ne ostaviti mogućnost skladištenja isluženog nuklearnog goriva u našoj zemlji već reći da se to odnosi samo na skladištenje goriva vinčanskog reaktora.”

Ove (ne)namerne nepreciznosti ipak neće moći zakonodavca krivično da terete. Naime, po članu 3 Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, „ko priprema, odobri izgradnju ili pristupi izgradnji nuklearne elektrane, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva ili postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva, kazniće se za krivično delo kaznom zatvora od šest meseci do pet godina”.

Jer, kaže Srećko Kosanović, pripremne radnje sa krivično– pravnog stanovišta imaju uži smisao od stvaranja atmosfere, pogodnog ambijenta, ili normativnih uslova za izvršenje krivičnog dela. „U krivično–pravnom smislu priprema podrazumeva određene konkretne aktivnosti usmerene na realizaciju određenog krivičnog dela. Dakle, da bismo nešto okarakterisali kao pripremu, morali bismo da imamo neke konkretne aktivnosti vezane za izgradnju nuklearnih postrojenja”, kaže Kosanović.

Zbog toga će krivična prijava koju su protiv Aleksandra Popovića i njegovih pet saradnika podneli predstavnici ekoloških organizacija verovatno biti proglašena neosnovanom. Ali, treba naglasiti da je baš Ministarstvo ovako široko postavljenim odredbama ostavilo mogućnost tumačenja ekološkim grupama. Pa, makar i pogrešnog.

Čim je potrebno tumačenje, to znači da norma nije dovoljno jasna i razumljiva. Ako nije jasna i samorazumljiva, ona se može protumačiti po pravilima koja važe u pravu za tumačenje ali je samim tim moguće i različito tumačenje. A kako kaže profesor Hiber, ovo je prekrupno pitanje da bi ga definisali u odnosu na tumačenje zakona. “Tumačenje iste pravne norme se menja s obzirom na vreme i uslove. Zato je nekorektno ostaviti bilo šta nejasno. Jer, i ako zakonodavac ostaje pri stavu da ne treba graditi nuklearke, i ako odustaje od tog stava i ako taj stav relativizira, to jasno treba pretočiti u zakonski tekst. Nije fer prema javnosti jasno ne definisati svoj stav, kakav god on bio. Ovako, imamo akt koji zbunjuje i dozvoljava sumnju a sumnje u zakonu ne sme da bude”, kaže Dragor Hiber.

A šta je stvarna namera zakonodavca, dužan je da nam jasno objavi u zakonu. A ne da očekuje da mu verujemo na reč.