Car špijuna

Nema nikakve sumnje u to da je DŽon Negroponte, koga je predsednik Buš izabrao za prvog direktora nacionalne obaveštajne službe, veliki borac koji uvek uspeva da se dočeka na noge i opstane. Svi oni mnogobrojni diplomati, političari, novinari, katolički zvaničnici i borci za ljudska prava koji su ga tokom godina žestoko kritikovali, ipak su mogli samo da posmatraju kako napreduje u karijeri i dobija glasne pohvale sa najvišeg mesta tokom mandata nekolikih administracija, kako republikanskih, tako i demokratskih. Prelazio je sa jednog na drugi težak i odgovoran posao čija je važnost po pravilu prevazilazila isključivo bilateralne, pa čak i samo regionalne okvire.

Sin bogatog grčkog brodovlasnika koji se doselio u Ameriku, izuzetno inteligentan i uglađen, obrazovan u Ekseteru i na Jejlu, oženjen ćerkom predsednika Britiš stila, Negroponte je u diplomatiju ušao 1960. na velika vrata. Jedno od prvih mesta u kojima je službovao bio je Sajgon, gde je bio zadužen za koordinaciju delatnosti sa vašingtonskim Savetom za nacionalnu bezbednost na čijem je čelu u to vreme bio Henri Kisindžer. Bio je jedan od Kisindžerovih pomoćnika u pregovorima sa Severnim Vijetnamom i docnije nije krio da nije bio zadovoljan ishodom tih pregovora. Činilo mu se da se Kisindžeru i tadašnjem predsedniku Ričardu Niksonu previše žurilo da povuku američke snage iz Vijetnama, što je rezultiralo i ponekim izlišnim ustupkom drugoj strani. Zato je kasnije naglašavao da nije ni učestvovao u završnici pregovora, kada se sve prelomilo za ciglo četiri dana, u pariskim kontaktima Kisindžera i Le Duk Toa.

potpredsednika kompanije Makgro-Hil, zaduženog za globalna tržišta. Wegovo najistaknutije mesto bilo je položaj ambasadora u Hondurasu od 1981. do 1985. godine.

Koliko je Honduras bio važan za SAD svedoči podatak da je tamošnja američka ambasada u to vreme zapošljavala oko hiljadu ljudi. Negroponte je bio ključni čovek u borbi koju je Reganova administracija vodila protiv levičarske sandinističke vlade u susednoj Nikaragvi. Upravo su u Hondurasu obučavani i odatle dobijali maksimalnu američku podršku kontraši, pobunjenici protiv sandinista.

Aktivisti raznih organizacija boraca za ljudska prava i mnogobrojni pripadnici katoličkog klera u Latinskoj Americi optužuju Negropontea da je svesno zatvarao oči pred otmicama disidenata, zlostavljanjem i mučenjem zatvorenika, ubijanjem sveštenika i korupcijom, tako da je nečinjenjem na neki način saučestvovao u svemu tome. Posebno je težak bio period od januara 1982. do marta 1984, kada je vrhovni komandant oružanih snaga Hondurasa bio general Alvares, diplomac argentinskih vojnih škola i veliki amerikanofil.

U tom periodu je, kako se navodi u izveštaju potonjih honduraskih vlasti iz 1992, “vojska planski sprovodila politiku kidnapovanja lica osumnjičenih za veze sa nikaragvanskom vladom ili salvadorskim gerilcima, kao i onih koji su slovili za političke i sindikalne aktiviste i borce za prava seljaka”. Istragu je 1997. poveo i generalni inspektor CIA Frederik Hic. U njegovom izveštaju, čiji su delovi objavljeni naredne godine, navodi se da je “honduraska vojska počinila stotine i stotine drastičnih kršenja ljudskih prava, od kojih su mnoga bila politički motivisana i zvanično odobravana”.

Tu se takođe navodi da su diplomati u Negroponteovoj ambasadi bili “obeshrabrivani” da izveštavaju o tim kršenjima ljudskih prava, odnosno da je ambasada želela da izveštaji o tim temama budu blaži, jer bi se depeše o ubistvima, egzekucijama i korupciji “negativno odrazile na Honduras, a to ne bi bilo od koristi za sprovođenje američke politike”. Zato su iz Tegusigalpe u Vašington stizali izveštaji o zemlji koja odiše nordijskim mirom, u kojoj nema eskadrona smrti, političkih zatvorenika, ilegalnih zatvora i masovnih grobnica. Ambasador Negroponte je “upravljao percepcijama” o zemlji-domaćinu, odnosno, kako se navodi u izveštaju CIA, “prikupljanje obaveštajnih podataka i standardi izveštavanja o kršenjima ljudskih prava bili su podređeni višim prioritetima”.

Wegovi ga poklonici vide kao darovitog profesionalnog diplomatu britkog uma koji je lojalno sprovodio politiku Reganove administracije u jednom izuzetno teškom istorijskom periodu. Protivnici ga pak vide kao simbol jednog mračnog poglavlja američke istorije, kada su SAD svesno zatvarale oči pred zločinima diktatora u zemljama trećeg sveta samo zato što su im oni bili partneri u globalnom antikomunističkom pohodu.

Iz Hondurasa Negroponte se vratio u Vašington, gde je jedno vreme bio u Stejt departmentu, potom je radio kao zamenik Kolina Pauela u Savetu za nacionalnu bezbednost, da bi 1989. otišao za ambasadora u Meksiko. Tu je uspešno pregovarao o uspostavljanju Severnoameričke zone slobodne trgovine (NAFTA) i pomagao meksičkoj vladi u borbi protiv zapatista. Godine 1993. predsednik Klinton ga je imenovao za ambasadora na Filipinima gde je takođe odslužio četvorogodišnji mandat.

U diplomatiju se vratio početkom 2001, kada ga je DŽordž Buš imenovao za novog američkog ambasadora u UN. Otprilike u to vreme u Hondurasu je otkrivena masovna grobnica sa ostacima 185 tela, a sve su glasnije bile i optužbe da je Negroponte prećutno odobrio formiranje Bataljona 316, po zlu čuvenog eskadrona smrti sastavljenog od ljudi koje je obučila CIA. Negroponte je sve te optužbe kategorički odbacivao. Senat je mesecima oklevao da potvrdi njegovo imenovanje ali je na kraju ipak pristao, tako da je DŽon Negroponte tri dana posle terorističkog napada na Wujork i Vašington stupio na dužnost stalnog predstavnika SAD u UN. Upravo je on bio taj koji je početkom oktobra zvanično obavestio Savet bezbednosti da je Amerika povela rat protiv terorizma.

Sledeća dužnost ga je odvela u Bagdad, kao prvog američkog ambasadora u postsadamovskom Iraku. Tu se, za razliku od svog prethodnika Pola Bremera, američkog prokonzula, pre formalne predaje suvereniteta prelaznim iračkim vlastima u junu 2004, maksimalno trudio da se što manje ističe. Na sva pitanja o tome kakva je, zapravo, američka vizija Iraka, odgovarao je da je on običan strani diplomata, a da politički izbor svakako pripada vlastima suverenog Iraka. Kada je odlazio iz Bagdada 17. februara, samo jedan dan posle prve sednice novoizabranog parlamenta, rekao je da je u Iraku ostalo još mnogo posla koji valja obaviti, ali i da je izuzetno zadovoljan održanim izborima.

Sada više neće biti u ulozi diplomate. Biće jedan od najbližih savetnika predsednika najmoćnije zemlje sveta i šef ogromnog i bogatog aparata. Zakon o reformi obaveštajnih službi, usvojen na tragu zaključaka kongresne komisije koja je analizirala događaje od 11. septembra, omogućuje mu da savetuje, ali i da stavi veto na odluke čelnika raznih obaveštajnih agencija.

Na najvišem nivou uživaće ugled a verovatno i ulivati strahopoštovanje kao jak igrač u oblasti nacionalne bezbednosti. Neće, međutim, imati neposrednu kontrolu ni nad jednim bataljonom, ni nad jednim jedinim agentom na terenu i ni nad jednim jedinim analitičarem. Mnogi veruju da su obaveštajne službe bile krajnje politizovane u vreme koje je neposredno prethodilo ratu u Iraku, toliko da su odozgo, a ne odozdo, sa terena, stizali svi “korektni” odgovori. Uspeh DŽona Negropontea na novom poslu zavisiće prevashodno od njegovog umeća da premosti dosad često nepremostive razlike među raznim agencijama, a onda sam odluči šta će, od svih tih silnih podataka, izložiti predsedniku.

(Washington Post, New York Review of Books, Economist)

Priredila i prevela

LJiljana Nedeljković