Srbija, Božija država

Krstilo se u čudu i u Vašingtonu i u Beogradu u utorak, 3. aprila. Predstavnici Stejt dipartmenta nisu mogli da veruju da im vladika Grigorije predlaže da pregovaraju o statusu Kosova i Metohije sa Srpskom pravoslavnom crkvom – mimo Vlade Srbije. U Beogradu su bili zbunjeni i Patrijaršija i vlada.

-Ne, ne mogu da verujem da su tako što predložili. Mislim da niko ozbiljan to ne bi rekao, to deluje neverovatno. Osnovno načelo je poštovanje vlasti: svaka vlast je od Boga, ne umesto Boga, nego od Boga. Sačekajmo sa komentarom dok vest ne bude proverena, vrteo je glavom Qubomir Stojanović u nevelikoj kancelariji na Teološkom fakultetu, dva-tri sata pošto je vest saopštio Slobodan Pavlović, dopisnik BK televizije iz američke prestonice.

Manje je sumnjičav bio Mirko Đorđević, publicista. Vest se za njega uklapala u trend klerikalizacije Srbije koji se ogleda i u zahtevu Žičke eparhije SPC da se pravoslavlje proglasi državnom verom i u stavu Preobraženjske deklaracije iz 2004. da se o važnim pitanjima za naciju i državu odlučuje na crkveno narodnim saborima. “Želja Crkve da sama odlučuje o nekim političkim pitanjima pojavljuje se u poslednjih petnaestak godina, ali sam ipak iznenađen vešću iz Vašingtona”, kaže Đorđević.

Šta god da je istina o zemaljskim poslovima vladike zahumsko-hercegovačkog u Americi, vest je poslužila kao iskra koja će po ko zna koji put zapaliti vatru priče koja se najčešće završava zaključkom “Caru carevo, Bogu božije” ili “I Crkva i vlast su od Boga”, pri čemu će oni koji izriču te sudove imati sasvim različito tumačenje šta se smatra normalnim a šta preteranim angažovanjem Crkve u političkoj sferi. Tu granicu neće na istom mestu povući ni dvojica vladika, ni dvoje političara ni dvoje prosečnih građana Srbije. Crno-belim načelima svakodnevica podari dugine boje.

Ne pomaže ni kada zakon preseče ni kada zakonom taj odnos nije uređen. Jesu komunisti 8. marta 1945. godine rekli da su Crkva i država razdvojeni. Ali, nisu dozvolili da Crkva sama bira patrijarha nego su oni u tome bili toliko aktivni da izbora bez njihovog pristanka nije bilo. I učinili su svojim jurišom na instituciju koja je širila “opijum za narod” da slavljenje slave, Božića i Uskrsa postane manje verski a više čin političkog buntovništva. Slično je i od 1993. godine kada u zemlji Srbiji nema zakona o verama, o religiji. Izmamiće Slobodan Milošević da mu patrijarh Pavle potpisom garantuje da u Dejtonu on odluči šta je dobro za Srbe sa obe obale Drine, ali glava SPC neće od njega iskamčiti ni povratak imovine koju su Crkvi oduzeli ideološki preci čoveka čije su slike kao ikone nošene u političkim litijama krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Moraće da dođe na vlast, po dežurnim patriotama i srboljupcima, (d)osmanlijska vlast, pa da veronauka uđe u škole, da država oličena u premijeru za koga se tvrdilo da nije kršten, prione da gradi Hram Svetog Save, da država oličena u verujućem premijeru ode sa patrijarhom na molitveni boravak na Kosmet, da država oličena u verujućem predsedniku odlazi da pita prvog arhijereja Crkve da li da građani izađu ili ne izađu na kosmetske izbore.

E, pa da li je posao patrijarha SPC da poziva ili ne poziva građane da izađu na izbore?

- Ima pravo, ali ni on ni bilo ko drugi iz Crkve ne mogu pretendovati da to mišljenje bude obavezujuće, kaže Mirko Đorđević, najuverljiviji među intelektualcima koji upozoravaju na štetnu klerikalizaciju Srbije.

- Ako ima pravo da glasa, ima i pravo da iskaže svoj stav. On iznosi mišljenje, ne naređuje, ne odlučuje u ime drugog. Wegov stav ne obavezuje nikog, ni Borisa Tadića ni Vojislava Koštunicu. Mislim da nikome u Crkvi ne pada na pamet da gospodari. Posao Crkve je da radi na spasenju ljudi, nije njen posao da gospodari, kaže Stojanović.

Stav sličan ovome profesora Teološkog fakulteta dolazi i sa strane sa koje se nije očekivao zbog njenih mišljenja iskazivanih u raspravama na beogradskom Mašinskom fakultetu. Tako Mladen Obradović, predsednik Glavnog odbora “Obraza” (“Ne držimo mi mnogo do tih funkcija”), kaže: “Crkva u pitanjima dogmata saopštava večne istine, u političkim pitanjima, vladike, sveštenici i monasi imaju pravo kao i svi drugi da kažu svoj stav. On ni za koga nije obavezujući, nije naređenje, ali je izvesno da taj stav ima veću težinu nego mišljenje lekara, studenata, radnika. Bilo je episkopa koji su mišljenjem bili bliži vlasti i onih koji su bili na strani opozicije. Možda su se ljudi iz Crkve ponekad isuviše mešali u partijske borbe.”

Zaplet u ovoj priči se krije u rečenici koju izgovaraju i Stojanović u svojoj kancelariji na Teološkom fakultetu u Ulici Mije Kovačevića na Karaburmi i Obradović u prostorijama “Obraza” u novobeogradskom Bulevaru Mihajla Pupina (doskora Bulevar Lenjina): “Crkva je iznad partija.”

I ona se, kao i svaka reč, može tumačiti na onoliko načina koliko je ljudi. Kada je posle smrti Josipa Broza Tita osnovno političko pitanje postalo nacionalno, jedino je bilo normalno očekivati da u politiku navali onaj ko je smatran simbolom Srpstva, njegovim najvernijim čuvarem dokle pamćenje seže – Srpska pravoslavna crkva. Dogodilo se u to vreme, kako kaže istoričar Radmila Radić, nešto slično kao i pred Drugi svetski rat: Crkva je imala episkope čiji se glas daleko čuo i koji su slušali i narod i političari. Pred onaj rat to su bili episkopi Nikolaj, Irinej, Gavrilo, pred ovaj rat to su bili Irinej, Atanasije, Amfilohije i Artemije. Govorili su tako da ih je morao čuti i onaj koji nije želeo da ih posluša.

Eto već četiri problema. Ako je Crkva jedini pravi zaštitnik nacije i ako je jedini povezujući element Srpstva, onda se njen glas mora bespogovorno slušati. Ako se veruje u reč episkopa, lako se poveruje da je njihov glas – glas Crkve. Ako episkopi poveruju da su glas svevidećeg, a grešni jesmo svi, zabrazdiće u dnevnu politiku mimo svake mere i kanona. Ako političari vide koliko je narodno nadanje u Crkvu i njene velikodostojnike, lako će ih izarčiti da bi dobili koji glas više na izborima ili da bi se zaklonili iza njih kada nemaju ni volje ni hrabrosti da sami sude i presude.

Na stranu sada rasprava koliko je Crkva 80-ih godina 20. veka noseći kao zaštitnik Srpstva mošti kneza Lazara na drugu obalu Drine i Dunava i otkopavajući jame u koje su pobacani ljudi samo zato što su Srbi, opominjala na zlo a koliko ga budila. Za svaki budući odnos Crkve i politike je mnogo važniji odgovor na pitanje ima li srpstva bez pravoslavlja. Za Mladena Obradovića- nema. Svetosavlje je neraskidivo od srpstva, odstranite li ga, iščupali ste mu i dušu, i koren, i prošlost i budućnost. Otuda je za Obradovića normalno da se Srbija proglasi pravoslavnom državom a pravoslavlje državnom religijom, kako stoji u jednom zahtevu iz Eparhije žičke.

Ostali sagovornici NIN-a na isto pitanje odgovaraju odrečno. “Pravoslavlje se ne nameće, ono se stiče, potvrđuje životom. Sloboda je u duhu pravoslavlja. Da je Bog hteo, svi bi bili isti. Ali On nam je ostavio slobodu. Zato i mi ne treba da budemo kaznena ekspedicija, da uterujemo druge u pravoslavlje. Nije suština pravoslavlja u tome koliko nas je na broju. Crkva je sabornost, ona poziva sve, ne možemo je svoditi na jedan narod, niti jednom narodu jednu crkvu možemo nametnuti kao jedino rešenje. To nije u duhu hrišćanstva. Hrist je rekao ‘Idite i krstite sve narode.’ Zdravoj crkvi je stran svaki uskogrudi nacionalizam,” govori Stojanović.

U miru sremskog sela Šimanovci, odakle pogled može da dobaci i do Fruške gore koju neki vole da zovu Srpska sveta gora, Đorđević razmišlja: “Ima srpstva bez pravoslavlja, ali nema razloga da se pravoslavlje koje je element srpstva i element srpske državne ideje vadi odatle. Ali, ne može pravoslavlje da se svede na SPC, šta ćemo onda sa Rusima, Rumunima, Grcima...I ne može srpska kultura da se svede samo na svetosavlje. Kultura je šira od svetosavlja. Srpsku kulturu određuje i odlazak u manastir Svetog Save, ali i izlazak iz manastira Dositeja Obradovića. Greše episkopi Atanasije i Artemije kada u Načertaniju za 21. vek izbacuju iz srpske kulture Dositeja, Jovana Skerlića, Svetozara Markovića...”

Za sagovornike NIN-a uopšte nije sporno da glas ma kog pripadnika sveštenstva bez obzira na to koliko zlatoust bio, nije i glas SPC, naročito ne glas svevidećeg. “Teologija je istina, a ne autoritet. Naš narod ponekad nema elementarno bogoslovsko obrazovanje. On često čuje ono što želi da čuje, on želi da poveruje u dobronamerne. Kada ja nešto radim i govorim, to radi Qubomir Stojanović, a ne Crkva, to je moj greh, a ne greh Crkve. Možda ponekad zbog nas verujućih, ljudi ne vide dobro Hrista, jer ga mi zaklanjamo svojim činjenjem ili nečinjenjem”, svedoči profesor Stojanović.

Lakše reći nego učiniti, kazaće promoteri tvrdnje da je Crkva ponekad preterano umešana u politiku pominjući baš onu četvorice episkopa. Kada ta imena izgovore antiklerikalci, ona liče na slogan, parolu Atanasije-Artemije-Amfilohije-Irinej, a ne na lična imena. Izvesno je da će svaki od ovih ljudi Crkve u molitvenom tihovanju svedočiti isto kao i profesor, ali i da će u svom mirjanskom delovanju, ne skidajući mantiju, biti više političar nego monah.

I kada su takvi – rečiti, radikalni, borbeni političari u mantijama, i kada su pred ikonom i svećom skrušeni zbog svoje gordosti, crkveni oci su potrebni političarima. Jednom će koristiti jedan njihov obraz, drugi put njihov drugi obraz. Jednom će ih pozivati na sopstvene mitinge i njihov glas predstavljati kao glas Crkve i Boga. Drugi put će njihovu reč opisati kao bogohuljenje, glas pravoslavnih talibana, pokušaj pretvaranja Srbije u yamahiriju.

Koji srpski političar od Miloševića, preko Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, nije upotrebio i zloupotrebio Crkvu i njene velikodostojnike? Nije smetala mantija na mitingaškim binama ni monahinje sa ikonama u rukama u opozicionim protestnim kolonama ni Vesni Pešić, ni Nenadu Čanku ni Rasimu Qajiću. Veselili su se “ziloti” među demonstrantima kada su 1997. godine na Bogojavljenje uz pomoć mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija probušili policijski kordon u beogradskoj Kolarčevoj ulici ni kada su ga na Svetog Savu sa patrijarhom Pavlom na čelu oduvali zauvek. To su isti “ziloti” koji su patrijarha Pavla ružili do neba što je “blagoslovio” Miloševićevu dejtonsku “izdaju” i što mu je čestitao praznik upokojene države i koji su za govor nad odrom Zorana Đinđića mitropolita sa dičnog Cetinja nagradili psovkama.

Đorđević je uveren da je višak pojavljivanja Crkve u politici ne samo posledica htenja njenih poslenika da utiču na ljude i događaje nego i udvorištva naročito DOS-ovske vlasti koja se utrkivala da kamilavku uvuče u sopstvene poduhvate i poslove i nagradi svakakvim pogodnostima. “Sve što joj Milošević nije dao, naša Crkva je dobila od DOS-ovskih vlastodržaca”, tvrdi Đorđević. “Nezgodno je kada se, kako je neko duhovito primetio, Amfilohije učini ministrom unutrašnjih poslova, a Vojislav Koštunica monahom”, kaže Đorđević verujući da je greška Crkve što se više bavi državom, a manje društvom. “Venčana sa političkim režimom Crkva ostaje udovica uvek kada on padne.”

Profesor Stojanović će i u najdubljem snu nabrojati desetak društvenih tema kojima bi Crkva dublje ušla u srca verujućih i pridobila mnoge neverujuće: “sećanje na smrt i strah od večnosti”, “da li je Sveti Sava oprostio Sinan paši”, “školska veronauka kao upoznavanje najvećih svetskih religija”...

Priče o preteranom mešanju Crkve u politiku ili politike u Crkvu ne bi bilo kada bi sveštenici bili svesni da su, govoreći o mirjanskim stvarima, mirjani a ne pronosioci Božije volje i istine, kada bi i oni, i političari i narod znali da duh i biće naroda ne tvori samo njegova verska pripadnost i da ne postoji jedan i isključivi branilac i čuvar duha i bića naroda, kada ne bi političari zloupotrebljavali sveštenike i kada sveštenici ne bi zloupotrebljavali političare...kada bi se tačno znalo koliko kome pripada kada se kaže Bogu božije, caru carevo. Dakle, kada bi se imalo mere. Ali, kako grešni, a svi jesmo, da pronađemo meru?

San o teoduliji Najozbiljniji je sukob povodom Konkordata sa Katoličkom crkvom Vladika Nikolaj Velimirović, za jedne svetac za druge fašista, mogao je samo da sanja o “teoduliji” – službi Bogu. “On je predstavljao kao dva vola – Crkvu i državu – upregnuta u isti jaram koji služe istom domaćinu – Bogu”, tumači Mladen Obradović reč vladike. Te simfonije, sloge, bespogovornog upregnuća Crkve i države u Srba u 19. i 20. veku nije bilo u izobilju. Naprotiv. Evo sažete istorije Crkve i države u tumačenju Radmile Radić iz Instituta za noviju istoriju Srbije. Kroz 19. vek država je držala Crkvu pod kontrolom, ona je bila neka vrsta njenog nadleštva. Poznat je sukob Stojana Novakovića, ministra vera, sa mitropolitom Mihajlom oko crkvene takse koji je završen izgonom mitropolita iz zemlje. Pripomoglo je tome i što je za razliku od kralja Milana mitropolit bio rusofil. Obrenović tada na patrijaršijski tron poseda Inokentija koji će u propovedima kraljicu Dragu nazivati Golubicom i Gugutkom. To mu neće smetati da ubice Drage i Aleksandra, crnorukce, pohvali kao “hristoljubivo vojinstvo koje je uklonilo tirjanina s lica zemlje”. Sve do Prvog svetskog rata sveštenici primaju platu od države, pravoslavlje jeste državna vera, ali nema neke posebne autonomije u delovanju. Nije bilo saborovanja na kome bi jerarsi raspravljali o pitanjima od interesa za državu i naciju. Popustljivost vrha Crkve prema ženidbama Obrenovića izazivala je tada nezadovoljstvo naroda crkvenim velikodostojnicima. Već u to vreme opada broj sveštenika i monaha, što jeste znak sekularizacije društva. Kao što to jeste i zahtev Nikole Pašića da se veronauka izbaci iz škole. Pre toga se za sekularno obrazovanje zalagao i Vuk Karayić. Posle Prvog rata SPC je u dvostrukom problemu: devastirana je tokom rata, uništene su i njene bogomolje i njeno sveštenstvo i takva je postala jedna od teorijski ravnopravnih crkava u novoj državi. Vreme do 1931. godine protiče u raspravama o donošenju zakona o SPC, ustava SPC...Trebalo je nekako ujediniti šest eparhija koje su delovale samostalno pre Prvog rata i tu je bilo mnogo problema i u samoj Crkvi. Tek je 1939. godine država donela Zakon o isplati pomoći SPC u narednih 50 godina zbog štete nanete tokom Prvog rata. Krajem 30-ih godina u krilu Crkve se javljaju episkopi izrazite individualnosti: Nikolaj Velimirović, Irinej Đorđević, mitropolit Josif, Gavrilo Dožić, koji će 1938. godine biti izabran uz obilato mešanje države, kako su birani patrijarsi i pre i posle njega. U međuratnom periodu ima mnogo pokušaja Crkve da izbori veću samostalnost u odnosu na državu. Najozbiljniji je sukob povodom konkordata sa Katoličkom crkvom i čak najdirektnije učestvovanje Crkve u puču 27. marta 1941. godine. Nije tačan zaključak da je SPC srušila vladu Milana Stojadinovića, ona je bila neka vrsta instrumenta u rukama udružene opozicije koja je u naumu uspela. SPC je veoma jasno iznosila i stavove o Banovini hrvatskoj tvrdeći da i srpski narod mora da ima zaokruženi prostor. U svim tim sukobima političari su bili veoma suzdržani jer nisu želeli da imaju episkope za protivnike, naročito one najuticajnije kakav je bio Nikolaj. Stojadinović je požurio da izgladi sukob oko Konkordata, konačno on nije ni potpisan. Političari su se sastajali sa crkvenim velikodostojnicima kako bi im objasnili razloge za stvaranje Banovine hrvatske. Dakle, političari su brinuli o odnosu sa crkvenim velikodostojnicima iako su episkopi znali da kažu kako Srbi iz gradova radije slušaju šta govori kafana nego šta govori Crkva. I tada su političari u izborima voleli da budu viđeni u društvu crkvenih velikodostojnika, pa Stojadinović kada ide u Crnu Goru, organizuje susret sa mitropolitom Gavrilom. Političari su razgovarali sa velikodostojnicima, kao što je i kralj Aleksandar razgovarao sa patrijarhom, ali niko tada nije rekao “posle patrijarha se ne govori”. Medijima je ta saradnja političara i sveštenika normalna, protiv su katolici i muslimani koji u svemu tome vide privilegovan položaj SPC, što se, recimo, dokazivalo i obaveznošću proslave Svetog Save i materijalnim davanjem države SPC. Jedine kritičke primedbe bile su u novinama izrečene povodom krize oko Konkordata, ali tada ni Crkva nije imala jedinstveni stav. Najradikalnije mešanje Crkve u svakodnevni i društveni i politički život jeste pokušaj episkopa Nikolaja da uspostavi ideologiju svetosavlja. Tu se okupljaju mladi intelektualci, neki su i u pokretu Dimitrija Qotića. Cilj je bio stvaranje ideologije oko koje bi se okupili Srbi rasuti po Jugoslaviji i svetu. Za vreme Drugog svetskog rata patrijarh je u internaciji, mnogi episkopi ili u internaciji ili u zatvoru, Sinod i Sabor ne mogu da rade...Nemci su upali u Patrijaršiju i ostali neko vreme, ali ja cenzor ostao tamo sve vreme...Nemci su tvrdili da je SPC, koja je imala dobre odnose sa Anglikanskom crkvom, eksponent politike Velike Britanije. (Anglikanska crkva je objavila nekoliko tekstova protiv Konkordata.) Josip Broz Tito 1945. prima badnjak na Belom dvoru, ali niko se ne zavarava da je nova vlast namenila SPC teško breme. U martu se donosi zakon o odvajanju Crkve i države, sledi oduzimanje crkvenih imanja, 1946. se škola odvaja od Crkve. Komunisti su mislili da će SPC, lišena prihoda, igrati kako joj oni sviraju i trudili su se da je potpuno osiromaše, paralelno stvarajući Udruženje sveštenika, koje će biti i snaga protiv patrijarha. SPC kojoj nikada u istoriji nije padalo na pamet da se odvaja od države, sada se našla potpuno odbačenom. U Crkvu svaljenu na pleća država je krajem 40-ih montirala prve prislušne uređaje koje je nova vlast upotrebila. Bila je to potpuna suprotnost vizantijskom idealu gde su država i crkva dva vida iste stvari i među kojima vlada simfonija, da savetuje vladar patrijarha i patrijarh vladara, da su jedno u dvojici. Komunisti sude patrijarhu Varnavi (veruje se i da su ga otrovali), mitropolitu crnogorsko-primorskom Arseniju, pa podsticanje stvaranja Makedonske pravoslavne crkve, pa organizovanje rascepa 1963. između beogradske centrale SPC i episkopa američkog Dionisija, protiv čijeg je izbacivanja glasao jedino sadašnji patrijarh Pavle. Nestankom Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića slabi vezanost SPC za vlast, pa patrijarh German odbija da 1968. podrži predlog da Josip Broz dobije Nobelovu nagradu za mir. Tada počinje i slavljenje Srpske nove godine pa i Božića i Uskrsa po kafanama kada se pevaju takozvane četničke pesme.Sedamdesetih su razgovori marksista i teista... Početkom 80-ih pojavljuju se mladi sveštenici koji su vaspitavani kao pre Drugog rata; najuočljivija su četvorica Justinovih učenika – Atanasije, Amfilohije, Artemije i Irinej...Pišu se peticije Germanu zarad većeg angažovanja Crkve u politici. Ivan Stambolić i Dušan Čkrebić 1984. godine daju dozvolu za nastavak gradnje Hrama Svetog Save u Beogradu, započetu pre Drugog rata, a patrijarh German na stratištu u Jasenovcu kaže “Opraštamo, ali ne zaboravljamo”, prave se prve javne tribine o Crkvi i religiji, buja “gradsko pravoslavlje” – pohod u crkve o velikim praznicima...Nacionalna inteligencija se vezuje za Crkvu, koristi njena glasila poput glasovitog “Glasa crkve” Šabačko-valjevske eparhije...Traje polemika “Pravoslavlja” i “Glasa koncila”, otvara se kosovsko pitanje, stradanje Srba postaje jedna od ključnih tema, Milošević govori na Gazimestanu 600 godina posle boja na Kosovu. Ali, ljubav SPC i Miloševića nestaje već 1991. godine. Nijedan zahtev nije im uslišio. U januaru patrijarh Pavle demantuje da je srdačno čestitao Miloševiću izbornu pobedu, kaže da je to bila njegova obaveza. U martu trapavo želi da miri dva mitinga, ali ga studenti (opozicija) nagrađuju zvižducima. Episkop Atanasije piše tekst protiv Miloševića, a 1992. godine njegov napad na šefa socijalista na televiziji “Studio B” prerasta u mitski događaj. Slede ratovi u kojima se Crkva ponaša više kao nacionalna nego kao verska institucija, iako će patrijarh Pavle reći da Srbija ne treba da opstane ako je uslov za to jedan jedini zločin. Zaboravlja da je Crkva u svemu tome štitila i svoju organizaciju, i da su posle ratova njene eparhije odjednom ostale u dijaspori. DOS-ovska vlast dovela je Crkvu u dosad najpovoljniji položaj.Toliko. Kome treba više, neka pogleda dve knjige Radmile Radić “Država i verske zajednice 1945- 1970.” na 1124 strane.