Sedam susreta sa papom

Vladika Lavrentije, pre dolaska na sadašnju dužnost episkopa šabačko-valjevskog, pune dve decenije, od 1969. do 1989. godine, obavljao je episkopsku dužnost među Srbima u rasejanju, od Australije do zapadne Evrope, gde su pravoslavni hrišćani manjina u odnosu na rimokatolike. I već po tome bio je u prilici da razgovara sa brojnim velikodostojnicima Rimokatoličke crkve, a za to vreme pet puta i sa papom Jovanom Pavlom II. Sa prvim čovekom Svete stolice i Vatikana razgovarao je i kasnije, u dva navrata, ispred Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.

Sedam puta, dakle, s različitim povodima, razgovarao je sa rimskim papom Jovanom Pavlom II.

- Kao predstavnik Srpske pravoslavne crkve, papu Jovana Pavla II Vojtilu prvi put sam sreo 1980. godine u Osnabriku (u Nemačkoj), posle toga u Londonu, Ženevi, Beču i Loretu, a potom i dva puta u Rimu – predočava vladika Lavrentije. – Ostavljao je utisak čoveka natprirodne inteligencije, volje i energije. Posebno je imao veliku odanost prema svojoj crkvi i svome pozivu. Gledano s praktične strane, bio je prava ličnost na pravom mestu i u pravo vreme.

Vladika Lavrentije podseća da se blaženopočivši papa pre izbora za biskupa u Krakovu, u Poljskoj, susreo sa svom tragičnom stvarnošću savremenog čoveka. Bio je, kaže, običan radnik, zatim delatelj na humanitarnom polju i pomaganju poniženim i uvređenim, a onda i veliki teolog i poznavalac ljudske duše.

Napominje da je još kao biskup postao veoma uticajan, ne samo na vernike, već i na sveukupan život katoličkog sveta u Poljskoj. A Poljska je u vreme njegovog izbora za papu bila razapeta između odanosti prema svojoj crkvi i demokratiji (koju je zastupao Valensa), s jedne strane, i stranog uticaja (od strane Rusije, ateizma i socijalizma koji su još uvek bili zvanični pogledi na svet i uticajni u toj zemlji), s druge strane.

- Mudri kardinali, članovi izbornog tela koje je biralo papu, shvatili su svu delikatnost političkih uticaja u Evropi i uvideli šansu da se ona iščupa ispod ateizma i komunizma, pa su napravili presedan u istoriji Katoličke crkve, posle nekoliko vekova prvi put za papu su izabrali nekog ko nije Italijan. Znali su da će time ceo Zapad imati uza se i da će doprineti pobedi nad ateizmom u Istočnoj Evropi. Zapad je to svakako iskoristio, materijalno pomogao i preko njega slomio marksizam i ateizam ne samo u Poljskoj, nego i u drugim istočnoevropskim zemljama – ističe Wegovo preosveštenstvo.

Episkop Lavrentije smatra da o papinom odnosu prema Srbima najbolje svedoče reči kojima je, u leto 2000. godine, u Vatikanu pozdravio grupu srpskih sveštenika. Papa ih je pozdravio na srpskom jeziku, pa su potom i novine L’Osservatore Romano, koje u celini izlaze na italijanskom jeziku, u broju od 19. avgusta 2000. godine, taj njegov pozdrav štampale i na srpskom jeziku, ćirilicom.

A evo šta je papa rekao, a pomenute novine, na srpskom i italijanskom, prenele:

“Moju reč sad upravljam vama, dragi sveštenici Srpske Pravoslavne Crkve, iz Šabačko-valjevske Eparhije. Sa ljubavlju pozdravljam vas i vašeg Vladiku, preosveštenog Lavrentija Trifunovića, zajedno sa beogradskim katoličkim nadbiskupom koadjutorom monsinjorom Stanislavom Hočevarom.

Preko vas želim da pošaljem bratski pozdrav sa izrazom mog velikog poštovanja vašem Patrijarhu, Wegovu Blaženstvu Pavlu.

Moja misao u ovom trenutku leti ka vascelom srpskom narodu koji se u poslednje vreme nalazi u naročito teškom iskušenju. Vašem dragom narodu želim da ostane veran svom hrišćanskom predanju, zahvaljujući takođe i vašem dušebrižničkom delu. Zato prizivam izobilan Božiji blagoslov na vas i na zajednice vaših vernika u kojima živite i delujete kao služitelji u Jevanđelju Hristovom. Da Hristos Gospod naš podari plodove vašem svešteničkom trudu za Carstvo Božije.

Vašoj otaybini Srbiji želim da uspe u savlađivanju problema koji je muče, i da može spokojno da gleda na budućnost mira i razvijanja koju će da obeležava saradnja i uzajmično uvaženje sa susednim zemljama.”

Podsećajući na te papine reči, vladika Lavrentije dodaje:

- Mislim da je otišao u grob sa jednom velikom ranom na duši: posetio je ceo svet, uspostavio kontakte sa svim hrišćanskim dominacijama i ostalim crkvama, osim sa Ruskom crkvom, gde postoji problem unijata u Ukrajini, i sa Srpskom crkvom, zbog opterećenih odnosa iz Drugog svetskog rata. Zbog onoga što su tada Srbima učinili predstavnici Katoličke crkve i nije moglo da dođe do njegove posete Srpskoj pravoslavnoj crkvi. A to je bila njegova posebna želja. Mi smo najbliži susedi. Izostanak te posete bio mu je veliki politički minus.

Međutim, uprkos nekim drugačijim uverenjima, episkop ističe i ovo:

- Vrh Srpske crkve radovao se njegovoj poseti. Ne zaboravimo, Katolička crkva

dogmatski je najbliža Pravoslavnoj crkvi. To su dve jedine kanonske crkve. Međutim, istorijske okolnosti su otežale naše međusobne odnose.

Vladika se priseća svog boravka na međureligijskim susretima u Asiziju, u Italiji, na molitivi za mir u svetu, koju je papa ustanovio. Bilo je to, kako kaže, u ono najstrašnije vreme, vreme sankcija i najžešćih bombardovanja Srba u Bosni i Hercegovini. Na te susrete dođu predstavnici svih crkava i verskih zajednica, a on je bio jedini predstavnik Srpske pravoslavne crkve. Pošto su Srbi tada bili ocrnjeni u svetskom javnom mnjenju, i on sam se, među mnogobrojnim novinarima, osećao kao crna ovca.

Posle tih susreta papa je krenuo u posetu Zagrebu. To je bio i povod da novinari upitaju srpskog vladiku: “Zašto papa sada ne bi iz Zagreba otišao i u Beograd da poseti patrijarha Pavla, kada je tako blizu?” Vladika Lavrentije odgovara: “Mi bismo se radovali njegovoj poseti, mi to želimo. Ali, mi smo sada u velikoj nevolji, pod sankcijama koje je, nažalost, i Vatikan potpisao, sa kojima se saglasio. Ja kao episkop imam pravo samo na 20 litara goriva mesečno. A ako bi papa došao, ako bismo ga pozvali, mi ne bismo imali čime da ga prevezemo od aerodroma do Patrijaršije!”

Međutim, kao što su i tada mnogi shvatili, to nije bio pravi razlog.

- Razlog je bio ovaj – objašnjava episkop šabačko-valjevski: I blaženopočivši patrijarh German, i svi predstavnici Crkve pre njega izbegavali su kontakte sa Katoličkom crkvom, zbog onoga što se dešavalo u Drugom svetskom ratu. Mnoge naše porodice u zapadnoj Srbiji još uvek nose crninu za svojima stradalim u Drugom svetskom ratu. Katolička crkva, nažalost, tu je mnogo čemu doprinela. Zato su i patrijarh German i drugi smatrali da bismo se sa takvim pozivom zamerili našem narodu iz tih krajeva. Međutim, i pored toga, Crkva smatra da to nije ispravno, ne može se leđima ići u budućnost. Mora se jedanput preći preko toga i uspostaviti pravi hrišćanski odnos.

A koliko se posle Drugog svetskog rata nastojalo da dođe do susreta sa vrhom Srpske crkve, vidi se i iz slučaja, na koji podseća vladika Lavrentije:

- Kad je kardinal Šefer odlazio na novu uzvišeniju dužnost u Vatikan, cela Katolička crkva želela je da se on, kao poglavar Katoličke crkve, prvi put posle Drugog svetskog rata, posle Stepinca, susretne sa poglavarom Srpske crkve, sa patrijarhom Germanom. Došao je i jedan katolički sveštenik, neki Robert Bačvari, da organizuje susret. Patrijarh je to izbegavao, bojao se da mu narod iz krajeva koji su mnogo stradali na tome ne zameri. Taj čovek dođe kod mene u kancelariju, a ja sam tada bio vikarni episkop, celu noć je plakao. Molili smo tadašnje članove Sinoda, ponovo smo otišli i kod patrijarha. Patrijarh se najposle složi, ali pod uslovom da susret bude na neutralnom terenu: niti da kardinal dolazi u Beograd, niti da patrijarh ide u Zagreb. Sastali su se u Sremskim Karlovcima. To je bio početak obnove naših međususedskih odnosa posle Drugog svetskog rata. Kasnije je to bilo sve bolje i bolje...

Bilo je nekoliko planova, kaže Lavrentije, i da se papa Jovan Pavle II susretne sa srpskim patrijarhom. Pokušavano je preko vlasti. Vlasti su, napominje, još i u vreme Miloševića želele da se sa papom sretnu u Beogradu, ali poziva nije bilo i od Crkve. A papa nije želeo da poseti državu a da ne poseti Crkvu.

Ipak, kako vladika otkriva, radilo se na tome da do susreta srpskog patrijarha i rimskog pape dođe.

- Za to se stvorila povoljna prilika kada je papa dolazio u Banjaluku – predočava vladika Lavrentije.

– Bilo je planirano da i naš patrijarh ode tamo. Pošto je katolička dijeceza svega stotinjak metara udaljena od srpske crkve, planirano je da poglavar Katoličke crkve dođe i poseti našeg patrijarha, kao poglavara Srpske crkve, pošto je na tom području, u Republici Srpskoj, Srpska crkva najbrojnija. Međutim, lokalni organizatori naprave grešku, nisu to predvideli, nego proslavu radi koje je papa došao zakažu u katoličkom samostanu, u kojem je u Drugom svetskom ratu nekoliko stotina Srba na najzverskiji način umoreno. Patrijarh tamo već, zbog tih dubokih rana, nije mogao da ode. I tako je ta šansa propuštena.

Poznavajući blaženopočivšeg papu lično, episkop šabačko-valjevski ističe da se uverio da je on imao veliko poštovanje i širok pogled prema svima hrišćanima sveta, ali smatra da su lokalni predstavnici Rimokatoličke crkve u ovim krajevima bili uskogrudi i da su oni u mnogo čemu doprineli da do tih velikih susreta ne dođe.

- Verujem – kaže – da je Vatikan gorko ožalošćen što je zbog takvih sitnica propuštena šansa da se sastanemo!

Vladika smatra da su se za poslednjih dvadeset-trideset godina ekumenski odnosi između Srba i Hrvata dosta razvili, toliko da u poslednjem ratu, bar zvanično, kako kaže, nije učestvovao nijedan predstavnik ni Katoličke, ni Pravoslavne crkve, kao ni predstavnik Islamske zajednice, a što govori da je ekumenizam, ipak, ostavio dubok trag.

- Mnogi su očekivali da će se u ovom poslednjem ratu razbuktati sukobi na verskoj osnovi. Ali, hvala Bogu, do toga nije došlo. Vera je tu u mnogo čemu doprinela. Ja smatram da su naši ekumenski susreti najveći doprinos ovog vremena hrišćanstvu uopšte, posebno na Balkanu, gde su ti odnosi bili uveliko narušeni – kaže preosvećeni.

I dodaje:

- Papa Pavle II je od svih odluka Drugog vatikanskog koncila najviše pažnje posvetio ekumenizmu. Svi smo svedoci koliko je on na tom polju učinio, kako je neumorno išao od mesta do mesta, posetio hrišćane širom sveta, šireći mir, slogu i dobru volju. I da je na tom polju učinio više nego ijedan od njegovih prethodnika. Pokazao se kao čovek kome je stalo do Hristove misli.

Vladika Lavrentija napominje da je i sam slušao na televiziji izjave bivših hrvatskih premijera kako im je papa Jovan Pavle II dosta pomogao da se otcepe od Jugoslavije, ali ne bi da ih komentariše, jer je to politika, a on želi stvari da posmatra hrišćanski.

Šta ko misli mi to ne znamo, ali se na delu sve poznaje!

A papa je Srbe, kaže, voleo i cenio.