Uvod u demokratiju

Oni koji su se, u diktatorsko vreme, u toj metastazi jednoumlja, zalagali za stvar demokratije – što je neke koštalo života, a mnoge zatvora – nisu to mogli činiti samostalno, na svoju ruku, kao “slobodni strelci”. To bi i inače bilo kontraproduktivno. Sudbina Jana Palaha i onih budističkih sveštenika koji su bili “žive baklje” na ulicama Sajgona jeste, u tom smislu, večna opomena.

Demokratski orijentisani ljudi, ili oni koji su se osećali kao takvi, morali su se okupljati oko nekog stožera, što je borbu za demokratska pravila poistovetilo sa stvaranjem liderske harizme ili, znatno češće, sa iluzijom o njoj. Ali, lider je, po prirodi, simulakrum. Tako da su se mnogi svog doprinosa “demokratskim integracijama” odricali kako bi ih pripisali liderskoj harizmi, dakle “magli u pantalonama”, koja je na taj način sticala tapiju odlučnog (odlučujućeg) borca protiv tiranije.

Pokazalo se vremenom da je to bilo pogrešno. Sve nevolje “liderske politike”, koja je nepobitni “srpski sindrom”, direktno proističu iz ovakve situacije, iz ovog vazalno-kauzalnog odnosa. Jer se lider i demokratija poistovećuju. To nužno “jedinstvo suprotnosti” ne bi principijelno bilo moguće bez ranije usađene podaničke indoktrinacije, koja je, bez vrednijeg izuzetka, svojstvo svakog “neznanog junaka” transformacije tiranije u demokratski poredak.

Ali je, isto tako, to bila i dalja inkubacija letalne boljke loše shvaćene demokratije, koja se, naizgled paradoksalno, završava kobnom transformacijom njene suštine. Valjda se otuda stvari sa demokratijom odvijaju tako teško. Ovde imamo posla sa “uslovnim refleksom”, sa nečim što bi Markuze nazvao “jednodimenzionalnom demokratijom” (ili “demokratijom jedne dimenzije”), a to je, zapravo, novo jednoumlje. Takva (jednoumna) demokratija ne postoji. Ili je moguća jedino kao “obrnuta diktatura”. Budući da se svaka diktatura, pa i ona nazovidemokratska, zasniva na “konsenzusu jednoumlja”. Demokratija koja bi, makar i samo radi nekakve efikasnosti, da usvoji taj princip, postaje neminovno nova tiranija. Ako je neko, voljom svojih “podanika”, jednom stekao uverenje (sertifikat) da je demokrata sa dna kace, taj nadalje može da krade i laže, da pušta na volju svojoj razdrtoj samovolji i slično, pošto će se uvek naći oni koji, zavedeni lošim iskustvom prošlosti, ne odustaju od personalizacije demokratije, od “demokratskog kulta ličnosti”. Ali, nema “boljevizovane demokratije”. Postoji samo “iskrivljena svest”, lažna ideologija demokratije koja sam pojam demokratije čini virtuelnim.

“Liderizacija” demokratskih procesa je, prema tome, pervertirani kontinuitet boljševizma. Naše “zaklete demokrate” su, zapravo, komunistički siročići, pala deca propale revolucije. “Misliti demokratiju” – kako to voli da kaže Adam Mihnjik – postalo je, tako, ispoljavanje jedne specifične, naizgled nove dogmatske svesti. Ta je svest, razumljivo, neosetljiva na razlike ili, još gore, sklona njihovom preuveličavanju na pežorativnoj osnovi priželjkivane vlasti, katkada čak i smišljenom prećutkivanju, čime se faktor različitosti – ukoliko je uopšte uočen – pretvara u konstitutivnu činjenicu loše beskonačnosti jednog totalitarističkog, nedemokratskog režima. Demokratija izvan svog pluralističkog određenja postaje bumerang koji se “mislećim demokratama” vraća da dodatno oslabi svoje, odnosno njihove, i ovako nejake šanse. Dogmatizam – čak i kada je “demokratski” – nije tigar od papira. To što se on zaklanja virtuelnim faktorom demokratije, ili faktorom virtuelne demokratije, čini ga još opasnijim.

Da bismo konkretnije raskrinkali ovaj “sindrom”, podsetićemo na dva događaja iz relativno dalje prošlosti, koji, svaki na svoj način, odslikavaju mentalitet nekih današnjih gorljivih demokrata. Sećam se, s tim u vezi, kako su neke današnje protokolisane demokrate, čija se prethodna levičarska emanacija pokazuje neizlečivom, bile svojevremeno politički šokirane filmom Škorpion ubija (Dirty Harry, 1971) reditelja Dona Zigela. Zašto? Razlog njihovom uzbuđenju, koje se predstavljalo kao “demokratsko”, dok je zapravo bilo eklatantno ideološko levičarenje u “duhu vremena”, počivao je u činjenici da se na kopči opasača manijakalnog masovnog ubice nalazi vizuelni simbol, dizajnerski ekvivalent reči mir (peace), dakle ikonički znak koji je bio jedna od svetinja šezdesetih godina prošlog veka, naročito omiljen kod “dece cveća” i pobunjenih “šesetosmaša”. Bilo je to dovoljno da se film Dona Zigela proglasi “fašističkim”, kao nekakva “ultradesničarska metafora” priželjkivanog obračuna sa benignim radikalizmom hipika i čitavog drop-out omladinskog plemena iz tih šezdesetih godina.

Ali, to uopšte nije bila rediteljeva namera. Simbol o kome je reč – i način njegove simbolične upotrebe u filmu – predstavljao je neku vrstu “najave”, predestinaciju kasnijeg “rambo-efekta”, koji će se često koristiti u “mačo filmovima” reganovske ere. Radi se o tome da psihotični likovi, duhovno uništeni (kastrirani) iskustvom Vijetnama, inače arhikonzervativci i “patriote”, koji se, pervertirajući svoju “oštećenost” u funkciju sistema, nasilno odnose prema etabliranim predstavnicima bolesnog društva, društva otupelog od iluzije zdravlja, usvajaju pak u odevanju, često i u ponašanju, ikonografske elemente “alternativne kulture” šezdesetih godina, predstavljajući se time (lažno) kao pripadnici “rokerske generacije”, kao “odbačeni” od establišmenta. Samim tim, oni zbilja postaju psihofašisti, što je inače bolest od koje nema leka.

No, tim istim gorljivim braniteljima nasleđa “omladinske potkulture” kao demokratske pojave, nije palo na pamet da se kritički osvrnu na činjenicu kako se u jednoj epizodi domaće kultne serije Grlom u jagode, u delu priče koja se događa 1968. godine, i poput svih ostalih “nastavaka” završava nabrajanjem značajnih događaja iz sveta i – posebno – samoupravnog (jugo)društva, ne pominju “lipanjska gibanja”, to jest, studentska revolucija iz maja i juna 1968. godine. Mada je danas pitanje smisla te “revolucije” podložno raspravi, ona je nepobitna “istorijska činjenica”, te je jasno kako je (ko)scenarista i reditelj Karanović loše prošao u “bliskom susretu” sa institucijom cenzure, koja je, u vreme rada na ovom serijalu, bila doduše često “nevidljiva”, ali je, svejedno, predstavljala pouzdanog garanta očuvanja “svetih “revolucionarnih tradicija” i sličnog.

Nije zameriti Karanoviću. Vremena su, prosto, bila takva. To još ne govori ništa loše o seriji Grlom u jagode. Zašto bi Karanović morao biti taj koji istrčava pred rudu? Ali, premda očevidno uslovljen pritiskom zastupnika dogmatsko-tradicionalističke svesti, jednom rečju ideološkog jednoumlja, ovaj detalj čitavu tu seriju pretvara u nesvesnu, nevoljnu apologiju “besklasnog društva” ili iluzije o njemu. Weno nedavno repriziranje pokazuje kako je Grlom u jagode, možda tek zarad jednog detalja, ipak bila uključena u dotični kontekst, pa da, prema tome, jeste inicijalni kamen nastanka danas tako upečatljive utopije o “srećnim danima” titoizma i “jugonostalgičarske mitomanije” u koju se hvataju sirota deca komunizma, sve boreći se za demokratiju.

No njay out!