Slabost u napadu

Čudan je trenutak koji je Demokratska stranka odabrala da se konačno izjasni kao protivnik vlade Vojislava Koštunice i pridruži se radikalima u njihovoj inicijativi izglasavanja skupštinskog nepoverenja; inicijativi koja je, u slučaju radikala, motivisana mutnim okolnostima pod kojima se početkom prošle nedelje policijski general Sreten Lukić našao u Hagu. Visoki funkcioneri DS-a, poput Dušana Petrovića, potpredsednika stranke će, doduše, reći kako nema tu ničeg neobičnog, jer DS je opoziciona stranka, nezadovoljna vladajućom kako politikom tako i ekonomijom, međutim, ostaje činjenica da je od svih nedelja na ovom svetu DS odlučio da napadne DSS-ovu vladu upravo one nedelje kada je usvojena Studija o izvodljivosti, dakle kada vlada Vojislava Koštunice najzad ima nešto stvarno opipljivo kao argument. U podtekstu će morati da ostane prethodna priča (koju su akteri demantovali ali je NIN, shodno svojim saznanjima, neće odbaciti) da se sve ovo dešava nakon nekih ponuda koje je vlada ispostavila DS-u u vidu ustupanja nekih ministarskih resora (i navodno jednog mesta potpredsednika vlade), što, očito, DS nije zanimalo, ili je kao ponuda bilo nezadovoljavajuće.

Dok se u gorkom, čemerom i žuči pisanom obrazloženju radikala pominju čak i takvi detalji kao što su Lukićeve naočare “za čitanje”, ostale u Beogradu, dotle funkcioneri DS-a svoju argumentaciju iscrpljuju na nezadovoljstvu, “političkom i ekonomskom”. Što su, kao razlog, mogli da iznesu takoreći i prvog dana, naime onog dana kada je ministar, u važnom resoru, postao jedan lokalni kabadahija iz unutrašnjosti, ili u drugom, još važnijem, jedno lice koje je pokušalo da utaji istorijat svojih sukoba sa zakonom. Demokratska stranka je bar dvaput (prilikom izbora Borisa Tadića za predsednika, i prilikom lokalnih izbora u Beogradu) pokušavala čak da uglavi neku vrstu “strateškog partnerstva” sa DSS-om, sve pod firmom “brane od radikalizma”, pod kojom je Boris Tadić i trijumfovao nad Tomislavom Nikolićem. To, razume se, znači da je neubedljiva pa i smešna priča o tome kako oni, prava opozicija, eto, sve vreme čekaju priliku da glasaju protiv Koštuničine vlade.

U poređenju s ovim, argumenti radikala su čvrsti kao granit. Ako se izuzmu preterivanja (50 policajaca) u obrazloženju koje je očito kolektivni čin pa je u njega dobacivao kako se kome činilo zgodno, Nikolić i drugovi za Koštunicu imaju pitanje koje bi uistinu moralo da se dotakne svakog građanina: ko je i na koji način Sretena Lukića lišio slobode neposredno pre njegove “dobrovoljne predaje” Hagu? Zanimljivo je da je o potrebi rasvetljavanja ovog događaja nešto promrmljao i Boris Tadić, ali dalje nije mnogo insistirao na tome. Iz razumljivih razloga: naše prijatelje sa Zapada zanima samo i isključivo da optuženi dođu u Hag, dobrovoljno ili u yaku, sasvim svejedno. Teško bi im se moglo objasniti da potezanje pitanja načina odlaska optuženog generala ne znači istovremeno i protivljenje “saradnji sa Tribunalom”, što je proklamovana politika za koju se DS zalaže i koju je sprovodio dok je bio na vlasti.

Sve ovo znači da bi DS, ili bilo ko ko bi odlučio da bude opozicija u zemlji Srbiji, mogao bez naročitih poteškoća da pronađe dovoljno dobrih razloga u prilog tvrdnji da uspostavljena politička struktura ne zaslužuje ništa drugo do da se prepusti na nemilost biračima. Analizirajmo slučaj Vuka Draškovića, ministra inostranih poslova koji, doduše, nije funkcioner Republike Srbije, ali se našao na tom visokom mestu zahvaljujući vezanom aranžmanu koji je postignut u srpskom parlamentu. Drašković je, za “Fajnenšel tajms”, rekao da je “logično da BIA zna gde je Mladić” i da bez te zaštite i te mreže Mladić ne bi mogao da bude nevidljiv. Za Draškovića se ni u ovom slučaju ne zna čije stavove zastupa: Saveta ministara SCG? Vlade Srbije? Svoje stranke, za koju se, uzgred, ne zna da li više i postoji? Miroljubu Labusu zaista nije teško verovati da mu je Draškovićeva izjava napravila belaj dok je bio u Francuskoj. Naime, domaćim zvaničnicima u inostranstvu sigurno nije lako da objašnjavaju kako je ministar inostranih poslova figura koja se kod kuće ne smatra baš sasvim politički uračunljivom i kako sporna izjava u engleskim novinama zapravo nema veze sa Ratkom Mladićem nego samo sa privatnim porodičnim ratom koji Draškovići vode protiv BIA, kojeg se neće odreći pa taman nikad ne dobili Studiju o izvodljivosti.

Međutim, takav Drašković sa svoja četiri preostala poslanika faktor je uspostavljenog odnosa snaga u Srbiji i kao takvog, je li, nećemo ga menjati.

U stvari, ono što najviše govori u prilog strankama koje se izjašnjavaju protiv aktuelne srpske vlade jeste okolnost da, od pet stranaka (DSS, G17 plus, SPS, NS, SPO) koje podržavaju manjinsku vladu, na eventualnim novim izborima dve gotovo sigurno ne bi ušle u parlament, a za još dve bi bilo povuci-potegni.

Skupštinska ekvilibristika je u samoj suštini problema saradnje sa Haškim sudom zbog kojeg je SRS pokrenuo postupak izglasavanja nepoverenja. Naime, SPS je proklamovao da će uskratiti svoju podršku vladi ukoliko se započnu hapšenja optuženika sa haške liste. Zbog toga je vlada započela igru zvanu “dobrovoljna predaja” u čemu joj se ne mogu osporiti značajni rezultati. Rezultati su čak toliko dobri da se ozbiljno posumnjalo u iskrenost tolikog odziva haških dobrovoljaca, pa je razumno pretpostaviti da su predaji nekoliko haških dobrovoljaca poslednjih nedelja prethodili teški pregovori u pomrčini koji su, pored ostalog, kako je potvrdio i Labus, potpomognuti i finansijskom podrškom za porodice optuženih, mada je reč, kako je rekao takođe Labus, o svotama mnogo manjim od pola miliona evra. Ukratko, “dobrovoljne predaje”, što se najbolje videlo na slučaju Lukića, samo su smokvin list za isporučenje u Hag sa ciljem da se SPS-u ostavi prostor da i dalje podržava vladu jer eto, niko nije uhapšen, sami su se predali. Problem su samo građani Srbije koji imaju pravo da znaju kakav je stav njihove države prema tom pitanju.

Da li: a) nećemo isporučivati Haškom sudu kao nepravednoj međunarodnoj instituciji (što je legitiman stav) ili b) političke pritiske ne možemo da izdržimo i optužene ćemo staviti na raspolaganje na ovaj ili onaj način. Umesto toga, primenjeno je treće rešenje po kome slikanju na aerodromu u prisustvu ministra prethodi zavrtanje ruke. Što je, razume se, licemerje, koje bi manje pogodilo neku drugu vladu, čiji je predsednik tokom svog političkog angažovanja manje insistirao na moralnim kategorijama, na doslednosti i poštovanju principa.

Dakle, to su neke od primedbi koje bi bile na raspolaganju pokretaču inicijative za uskraćivanje poverenja srpskoj vladi. Međutim, ne i Demokratskoj stranci. DS, rekli smo, nema na raspolaganju “haške argumente”, jer bi političkoj publici, a još više prijateljima na Zapadu bilo komplikovano objašnjavati kako su za saradnju sa Haškim sudom ali smatraju problematičnim isporučenje Sretena Lukića, tim više, što, kako stvari stoje, ni sam Sreten Lukić to isporučenje – “dobrovoljnu predaju” – neće označiti kao problematično. Svi ostali raspoloživi argumenti ipak su u senci sveopšteg veselja izazvanog odobrenom Studijom o izvodljivosti.

Ovome treba pribrojati i to da su šanse da vlada ostane u manjini, ipak, manje. Kada na dnevni red Skupštine stigne ta debata, a ni to neće biti brzo, šta će imati da kažu poslanici DS-a? Za razliku od radikala. Kako će se takva rasprava, plus verovatni neuspeh u rušenju vlade, odraziti na kratkoročni (efekti takvih događaja u nas uvek su kratkoročni) rejting stranaka? Kakav plan ima DS? Ili je ova inicijativa upravo posledica bilo kakvog promišljenog plana?