O Zoranu s ljubavlju

Teško da je i na vrhuncu stvaranja one atmosfere koja će prethoditi 12. martu 2003. godine Zoran Đinđić toliko puta bio doveden u vezu s organizovanim kriminalom, kao što je to ove srede pred Specijalnim sudom učinio Vladimir – Beba Popović; prethodno se, inače, na početku svog višečasovnog izlaganja, Popović predstavio kao “blizak saradnik i prijatelj” Zorana Đinđića. Evo šta je zatim rekao: “Zoran nije očima mogao da vidi organizovani kriminal; a to što je imao kontakte, znači samo da je bio pametan političar.”

U svakom slučaju, objašnjavao je Popović u svom izlaganju, mafijaški su mediji (Identitet, Svedok, B92), potpomognuti spregom Legija – Dušan Spasojević – Vojislav Koštunica, od Zorana Đinđića načinili saveznika mafijaša i lošeg čoveka; da bi onda, onako usput, nastavio da govori o tome kako se Đinđić sastajao s kriminalcima i pre i posle 5. oktobra 2000. godine, “zato što je imao odgovornost prema ljudima koji su ga sledili”, da je njegov lični vozač dovozio Legiju na sastanak s njim i Subotićem Canetom, da je Čumetu i Legiji 7. januara 2001. godine ponudio da se manu kriminala, a “šta je bilo, bilo je...”. Čume, kaže Beba, ovo prihvata, a ionako je pod sobom imao samo neke klince, sitne kriminalce koji su čekali pasoše pa da odu “preko” i tamo nastave svoje karijere. Sam je Popović inače, kako otvoreno priznaje, tu bio isključivo kolateralno.

I Vladimir Popović, kao i Čedomir Jovanović pre njega u ponedeljak i utorak, svedočeći pod zakletvom dali su svoj doživljaj moderne srpske istorije, od 5. oktobra 2000. godine naovamo. Obojica koriste skoro identične rečenice; ukratko, napori da se pravdi privedu Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević i kompanija datiraju još od stvaranja “prve demokratske vlade u Srbiji” (početak 2001. godine), a pobuna Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. je “poslednja faza konflikta”. Sve vreme, Spasojevića i Ulemeka podržavaju Vojislav Koštunica i njegov kabinet, kao članovi tog zločinačkog udruženja. Tako i Zoran Šami dospeva, po Jovanoviću, do bazena u Šilerovoj ulici.

Veoma se važnim za ovu priču čini kadriranje u tajnoj policiji početkom 2001. godine. Jovanović i Beba Popović kažu da Legija upada u problem kada su za načelnika i zamenika načelnika DB-a postavljeni Goran Petrović i Zoran Mijatović. Ulemek je, s druge strane, uz pomoć Jovice Stanišića insistirao na Miloradu Bracanoviću. Činjenica: Bracanović je tada postavljen na važno mesto načelnika 7. uprave RDB-a – one koja je zadužena za “tehniku”, tj. prisluškivanje. Popović kaže, lično sam doveo Petrovića i Mijatovića; a na Bracanoviću je onda, nastavlja, insistirao sam Zoran Đinđić – da umiri Legiju.

A o Legijinom uticaju u tim danima (početak 2001. godine) govori i to što su na njegov predlog – koga podržava i Nebojša Čović, tvrdi Popović – postavljeni i Boško Buha za šefa beogradske policije, Radovan Knežević dolazi na čelo UBPOK-a, i Goran Radosavljević Guri na čelo Posebnih jedinica policije, koje će kasnije prerasti u Žandarmeriju.

Godina 2001. bitna je i zato što je tada sa svojim momcima u Parizu uhapšen Dušan Spasojević, pod optužbom da su oteli vlasnika “Delte” Miroslava Miškovića. Spasojevića nikad nisam posetio u CZ-u, govori Čedomir Jovanović, odbacujući takve tvrdnje svojih oponenata. Što se vođe Zemunaca i Šilerove ulice tiče, Jovanović priznaje dve posete: 5. oktobra 2001, kada se tamo sastaje sa Legijom koji mu se žali zbog lošeg tretmana (hapšenje i penzionisanje), i tokom pobune “crvenih beretki” u novembru te godine, kad tamo odlazi ne bi li našao Ulemeka a nailazi na kućevlasnika, Dušana Spasojevića.

Pobunu JSO-a i Jovanović i Popović opisuju kao poraz Đinđićeve vlade. U organizaciji pobune, govore obojica, aktivno učestvuju Legija, tada već u penziji, i Dušan Spasojević, a sve uz podršku Vojske i Vojislava Koštunice. Qubišu Buhu Čumeta upadljivo ne spominju, čime se upada u protivrečnost s najmanje dva podatka: ministar Dušan Mihajlović je, naime, pred Specijalnim sudom takođe, kao podstrekače pobune JSO spominjao i Spasojevića i Buhu Čumeta; a i svedoci su saradnici – opisujući odnos između Zemuna i Surčina – objasnili da je Spasojević, zapravo, bio Čumetov igrač sve dok se nisu posvađali, a to se desilo tek sledeće godine.

Efekat pobune: smenjeni su Petrović i Mijatović, koje je doveo Beba Popović, a na mesto zamenika načelnika Službe postavljen je Milorad Bracanović koga je, prema Popovićevoj tvrdnji, protežirao sam Đinđić, uprkos protivljenju i Popovića i Gorana Petrovića. JSO, pak, dolazi pod direktnu kontrolu Vlade Srbije. I Jovanović i Popović, nezadovoljni, ovakvo rešenje nazivaju trulim kompromisom i iznuđenim potezom.

Popović, dalje, “priznaje” da je početkom decembra 2001. godine, mesec dana posle pobune JSO, održana večera kod Filipa Ceptera, na kojoj je gost bio i Milorad Ulemek Legija. Pozvao ga je Zoran Đinđić, kazao je Vladimir Popović, prethodno opisujući sada Ulemeka kao najvećeg kriminalca.

Čedomir Jovanović je, inače, rekao da takve večere nije bilo, već da je jednom Ulemek uleteo na pet minuta kod Ceptera u restoran kad je video ispred parkirane automobile. Popović je, svedočeći posle Jovanovića, kazao da su, možda, bile dve ovakve večere kod Ceptera ali da on za drugu ne zna, dok je Miladin Veruović, i sam svedočeći nedavno, spomenuo samo jednu večeru kod Ceptera na kojoj se pojavio i Legija.

Godina 2002. bila je označena kao godina borbe protiv organizovanog kriminala. U tu svrhu, a svrha je prvenstveno obračun sa Spasojevićem i Ulemekom, govori Popović, u maju 2002. godine u Londonu se pravi dogovor o pomoći sa “Englezima”.

U junu, ubijen je Boško Buha, načelnik GSUP-a. Buha je, da podsetimo, na to mesto dospeo na Legijino insistiranje. Nasleđuje ga Milan Obradović koga, kako vidimo i ovih dana, zdušno podržavaju Legijini strastveni oponenti.

Dva meseca kasnije, 3. avgusta ujutru, atentat na Čumeta. Gine njegov telohranitelj Ivica Nikolić, a posle toga pokreće se supertajna akcija “Svedok”; Qubiša Buha počinje da pred Miletom Novakovićem i Rodoljubom Milovićem iz UBPOK-a govori o svojim bivšim pajtosima iz Šilerove.

Problem je, samo, što operacija nije “supertajna”, kako sad pokušavaju da je opišu – jer, svedoci saradnici Miladin Suvajyić i Zoran Vukojević saglasni su da je Spasojević vrlo dobro znao šta mu Čume sprema. Uostalom, i sam se Čume u januaru 2003. godine oglašavao u medijima – i novinari NIN-a imali su zadovoljstvo da popričaju s njim – sa tvrdnjama o zločinima Zemunaca i pretnjama da samo što nije došao nazad u Beograd da svedoči.

No, nije ovaj problem i najveći; da u priči o dugotrajnoj borbi sa Zemuncima nešto škripi, govore i događanja u vezi sa “Makinom grupom”, gde ruku podruku učestvuju, makar, Legija, momci iz Šilerove i policajci Čedinog favorita Milana Obradovića. To je kraj oktobra 2002. godine, kada Čume policajcima već uveliko “peva” i o Legiji i o Zemuncima.

Štaviše, sudeći po Bebi Popoviću, za sve to vreme zemunsku kriminalnu grupu i Ulemeka Legiju uveliko i veoma prilježno prate i skeniraju i engleski obaveštajci. Popović, na suđenju, za njih ima samo reči pohvale.

Interesantno je ovo uvođenje Engleza u priču zato što je o Englezima, pošto je uhapšen 13. marta 2003. godine, govorio i Jovica Stanišić, koga Popović često spominje u izrazito negativnom kontekstu. U iskazu čiju je autentičnost NIN naknadno potvrdio, Stanišić je optužio Vladimira Popovića da je zavrbovan od britanske obaveštajne službe (MI6), da mu je poznato da su se “kriminalne aktivnosti odvijale uglavnom na relaciji Vladimir Popović Beba, Dušan Spasojević, Qubiša Buha i Milorad Luković Legija”, te da “postoji visok stepen verovatnoće da je Vladimir Popović Beba na određeni način imao udela u ubistvu premijera Đinđića, jer je za njega bio vezan samo interesno sa visokim kriminalnim aspiracijama, a nastojanje Đinđića da organizovani kriminal dovede pod kontrolu sigurno mu je predstavljalo veliku prepreku”.

Kad je već o Stanišiću reč, možda nije nevažno ni to što, iako uhapšen zbog umešanosti u ubistvo Đinđića, on nije obuhvaćen ovom optužnicom već je brže-bolje prebačen u Hag; i to, kako je svojevremeno “Wujork tajmsu” izjavila Karla del Ponte, baš na insistiranje vlade Zorana Živkovića.

Što se 12. marta tiče, oba ovonedeljna svedoka pred Specijalnim sudom nemaju “nikakvu dilemu” da je ubistvo premijera Srbije optužnicom objašnjeno u potpunosti; ipak, kroz njihove reči iskri nezadovoljstvo što nije dokazana krivica i ostalih delova zločinačkog udruženja o kome govore, prvenstveno Vojislava Koštunice i Vojske SCG. Jovanovićeva i Popovićeva uverenost u to što govore zaista deluje fascinantno, ali, ako je već tako, nužno je postaviti pitanje zašto, onda, svojevremeno nisu založili sav svoj – nesporni – autoritet da istragu isteraju do kraja, pa kud puklo da puklo, jer savršenog zločina nema. Ili bi to, ipak, bilo previše očekivati?