Čekajući Potop

Dok je još Tamiš besneo, na Zlatibor sam pobegao... Ispašće da sam se uplašio banatskih poplava, da sam se uspaničio od povratka Panonskog mora. Ali, ko je jednom bio u Nojevoj barci, ko se u Nojevoj kolevci ljuljao, taj zna šta je moć vode, moć dunavskog Zevsa, hiperborejskih bogova.

A plavilo me, brale, i u ovom životu, u rodnom Skoplju. Eeej, ko je verovao da će Vardar palatu Smiljanićevu da poplavi? To je kao kada bi Dunav poplavio palatu “Albaniju”, ovu nasred Terazija. Mada mi se, svojevremeno, akademik Dejan Medaković vajkao da su podrumi Akademije stalno pod vodom. Stiglo, dakle, do Knez Mihailove, a Beograđani ne vide da ih Dunav saterao do duvara, da ih je stegao žešće nego Solana. Ali, ne paničim. Neće poplava da stigne do Lekinog brda, do moje Gročanske, mislim, do FK “Obilić”, do CZ-a. Nastradali bi, valjda, samo ovi iz Dorćola, pa i Savomalci. Al, je l' sam ih ja terao da se gnezde pored reke, pored vode, u “krugu dvojke”? Sve se vraća, sve se plaća, i, biće kud koji ljudi moji kada počnu da se guraju za mesto u Vojinoj dorćolskoj barci. I šta ako Voja ne sklepa barku? Šta ako i onda dozna tek šestog dana da je Dorćol poplavljen, kao za ovo u srednjem Banatu što je kasno doznao...

Mada, šta znaš, možda poplava stigne i do Lekinog brda, pa i do Avale, brale! Nisam li vam već pričao da smo sa Nojevom barkom pristali prvo na vrh Avale. Nije li tamo i danas mesto koje avalski seljaci zovu – NOJEVA ALKA!!? Da, tamo smo, uz Avalu, prvo pristali kada smo se sa Karpata otisnuli, hoću reći, kada je Veliki potop jenjavao, kada je Panonsko more malo splaslo, a Austrija, Nemačka, Belgija i Holandija još bile pod vodom. Samo je Švarcvald štrčao i na njemu Hajdeger na jednoj nozi stajao i svoje stihove smišljao. Homer je došao mnogo kasnije, nekako, zajedno sa Evropom.

U “Velesovoj knjizi”, našoj slovenskoj Bibliji, na brezovoj daščici piše: “U ono vreme bio je muž, blag i odvažan, kojeg su zvali ocem. Imao je ženu i dve ćerke i živeo je u stepi. Imao je mnogo životinja, krava i ovaca. Đerke nisu bile udate, ali su njegove molitve uslišene i on je ćerke udao.” Dakle, ime “slovenskog Adama” ne znamo jer je “izgubljeno u vremenu”, ali “nikome ne pada na pamet da ga izmišlja u čemu se ogleda jedna KARAKTERNA OSOBINA slovenskog naroda”, kaže Radivoje Pešić. Dok, Jevreji, recimo, znaju ne samo godinu, već i dan kada je nastao svet! znaju, bre, da je svet nastao1. septembra! Koliko hrabrosti ili drskosti treba za tako nešto, o Gospode! Nego, manimo to.

Slovenski Adam živi u PRICRNOMORSKIM stepama gde je stočarski način života sasvim prihvatljiv od Karpata i Podunavlja do Volge. I Bogumir i Or (Arije) stočari su i žive pored sedam reka (u dunavskoj delti, valjda) gde su vodili stoku pre odlaska na KARPATSKE GORE. Zašto su se sa “Rajske reke” (kako se Dunav i u zvaničnoj Bibliji zove) povukli na Karpate? Zbog poplava, brate slatki!

U “Veles knjizi” piše:” Tada se naš rod zvao KARPENI” a to govori da su “ Rusi i Karpi jedno isto”. Elem, slovenske seobe naroda počele su, odavde, sa Dunava i Karpata, a ne obratno, kako nas ubeđuju i uče još od osnovne škole. U “Embahadama” Crnjanskog ima jedan fantastičan lapsus. Kad se, naime, našem Crnji pojavio roman “Seobe”, neki njegov urednik iz “Vremena” ga je potapšao po ramenu i pohvalio: “Dobre su vam ove POPLAVE...” Poplave, poplave... One su upisane u našoj krvi. Poplave i seobe.

I sada vam je, valjda, jasnije zašto sam zbrisao na Zlatibor. Kad, hoćeš! I tamo počela kiša da lije, a na Radio Beogradu neko zapevava: “Beogradski mali pijac potopila Sava...”

I molim se za Beograd. Čitam, naglas, molitvu iz “Velesove knjige”, a ona ovako počinje: “Molimo se i klanjamo se prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda Božjeg koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi nikada ne mrzne. I tom živom vodom napaja i život nam daje dok ne stignemo do livada rajskih, blaženih...”

Molim za Beograd za Srbiju, a kišurina sipi na Zlatiboru da se ni vrh Čigote ne vidi od crnih oblačina. I mislim se: da li da počnem da klepam Nojevu barku jer znam kako se pravi ili da čitam još malo molitvu iz “Velesove knjige”?

Kad, na šta ću da naletim, sunce ti kalajisano! Na brezovoj daščici br. 21 piše:” Besmo u vreme EGIPATSKE DREVNOSTI bez sloge, kao ovce bez Velesa (boga stoke) koga ne slušasmo. Persi(janci) potčiniše veliki deo Rusa sa Nabsurom (Nabukodonosorom). A pre napadoše sa strane svetlog mora i mi počesmo priklanjati glavu pod neprijateljski bič. I dugo tih godinama davasmo danak. Prođoše dani i Rusi pobegoše od Nabsura jer praoci naši ne pođoše za njim ka krajevima našim. Pevasmo o Indri i Valu i postasmo jedno sa bogovima svojim. A kada je trebalo darove da prinosimo, nazivahu nas jazičnicima jer trpesmo KABALU VAVILONSKU.”

I tu shvatim da su nam Jevreji oteli ne samo istoriju, već i ropstvo egipatsko i ropstvo vavilonsko. Ali, pobegli smo i iz ropstva vavilonskog: neki na sever ka Sibiru, a neki nazad na Dunav, na Karpate, u prazavičaj.

Gledam kroz prozor: lije ko iz kabla. Čigota se i dalje ne vidi. I počnem od muke da pevušim: “Sagradiću šajku od kedrova drva...” ŠAJKA ili BARKA, svejedno da li je ista reč, važno da glavu spasava. A imam u garaži i građu i alat za Nojevu barku. Ostavio sve pokojni teča Doca. Samo da stane kiša...

Kad, na Radio Beogradu javljaju: “Poplave i na jugu Srbije, okolina Leskovca pod vodom...” Ali, nema Voje, nema Bokija. Nema jug Srbije, pa ni Leskovac, tu političku težinu kao srednji Banat. Jer, jug Srbije je prodat, neka ga saniraju Šiptari, ionako će sve to, danas-sutra, biti njino.

Zadremam od muke, tuge, depresije, šta li. A moja Crna cima me i šapuće: “Otvori 164. stranu!” I, šta ću, još u snu otvorim 164. stranu “Velesove knjige”. A tamo piše: “Sećamo se vremena kada rimski orlovi behu poraženi od dedova naših kod UŠĆA DUNAVA(!!!)” Pa dalje: “I Romeji doznaše da život svoj cenimo i ostaviše nas. Ali, tada Grci poželeše da nam natovare danak...ali ne oslabismo kao što ni zemlju TROJANSKU ne dadosmo Romejima da ne ostane sramota Dajbogovim unucima.”

I treba li i dalje da vam objašnjavam, Srbi moji, čija je i gde je bila zemlja trojanska?

Vraćamo se sa Zlatibora. Olja šiša Ibarskom magistralom, tetka Mica otpozadi navija, koči, daje žmigavce. Od Užica do Čačka, pored puta, sve vodoplavno, a onda javljaju da “i Velika Morava raste metar dnevno”. Joj, Srbijo, nećeš, valjda, nestati?

Kod Lipovačke šume u glavi mi zvone stihovi: “I, molismo se Jasuni dok nas je Indra pratio kao i očeve naše za Romejima u Trojanovoj zemlji...”