Branislav Brborić

O čoveku. Blagorodan, znatiželjan, tih i istrajan. Voleo je i razumevao ljude. Umeo je da razmišlja otvorenog uma. Umeo je da neprimetno stvori metaprostor razgovora i da u taj metaprostor uvede druge. Umeo je da poštuje sagovornika. Redak dar. Zato je uvek imao sagovornike i zato su razgovori s njim uvek bili podsticajni i dugi. Umeo je da radi, umeo je da se bez ostatka preda onome što radi. Nesebično je i nenametljivo delio svoj rad, svoja znanja i svoje spoznaje sa drugima.

O delu. Veliki radoznalac i otuda veliki poznavalac nekolikih oblasti, od kojih mu srpski jezik beše najbliže srcu. Po formalnom obrazovanju anglista (diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu) i sociolingvista (magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu). Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kada se zamutila reka srpskohrvatskog bratstva i jedinstva, počeo je da se zanima za ekologiju našega jezika. Sedamdesetih godina potpuno se posvetio tom interesovanju, proučavajući sve relevantne naučne i društvene aspekte problema, prateći aktuelnu domaću i stranu lingvističku, a posebno sociolingvističku literaturu. Početkom osamdesetih godina stupio je na javnu scenu kao zreo sociolingvista, sa jasnim, studioznim, promišljenim i razumnim naučnim pristupom.

Ono što ga je razlikovalo od drugih bila je stalna težnja da se dostignuti naučni rezultati proučavanja srpskog jezika i praktično primene. On je bio ona nevidljiva, a opipljiva pokretačka snaga grupe lingvista koji su napisali prva dva značajna dokumenta savremene srpske jezičke politike — Jezička orijentacija „Politike” (1983) i Jezička orijentacija Radio-televizije Beograd (1984). Na osnovnim idejama tih dokumenata nastao je jedan od najkvalitetnijih priručnika srpskog jezika — Jezički priručnik (u koautorstvu sa Pavlom Ivićem, Ivanom Klajnom i Mitrom Pešikanom; prvo izdanje objavljeno je 1991. godine, a drugo, pod nazivom Srpski jezički priručnik 2004. godine).

Jedan je od koautora knjige Srpski jezik na kraju veka (1996. god.), jedinog celovitog prikaza razvoja srpskog jezika u drugoj polovini dvadesetog veka, koja je nastala u okviru projekta „Savremene promene u slovenskim jezicima (1945-1990)”, pod patronatom Poljske akademije nauka i Međunarodnog komiteta slavista.

Intenzivno se baveći sociolingvističkom problematikom u teškom vremenu u kome je srpski jezik počeo da se vraća sebi iz srpskohrvatskog jezičkog zajedništva, uložio je čitavo svoje znanje i ogroman lični trud u osnivanje prvog regulatornog tela srpske standardnojezičke politike — Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji je započeo se radom 1997. godine i koji je okupio sve relevantne institucije i skoro sve srpske lingviste na jednom zadatku — profilisanju srpske jezičke politike. A za njegovu posvećenost radu Odbora, kome je od osnivanja bio sekretar, u srpskom jeziku nema odgovarajuće reči.

I, konačno, 2000. i 2001. godine objavio je dve svoje obimne knjige, hrestomatije objavljenih i neobjavljenih radova — O jezičkom raskolu (Sociolingvistički ogledi I) i S jezika na jezik (Sociolingvistički ogledi II). Svaki čitalac pronaći će u njima izuzetno svedočanstvo o jednom vremenu, a pažljiv čitalac otkriće u njima i svedočanstvo o jednom izuzetnom čoveku.

I opet o čoveku. „Čovek ne živi ni s istinom ni s lepotom, čovek živi s prijateljima”, napisao je davno pesnik Dušan Matić. Branko Brborić je umeo da bude prijatelj. Hvala mu za to, u ime svih onih koji su imali zadovoljstvo i čast da ga poznaju.

Vlado Đukanović