Putinov trijumf

Dobro upućeni tvrde da je odluku o održavanju grandiozne proslave 9. maja ruski predsednik doneo prošle godine kada je na proslavi 60. godišnjice iskrcavanja saveznika u Normandiji shvatio da Zapadna Evropa (osim Nemaca, koji bi, da nije bilo savezničkog bombardovanja Drezdena, verovali da su im jedini neprijatelji bili Rusi) i Amerika smatraju da su rat protiv Hitlera dobili Velika Britanija i SAD. Zbunjen i verovatno ljut, Putin je uspeo da se izbori da Ujedinjene nacije proglase 8. i 9. maj danima pomirenja, a da se centralna proslava održi u Moskvi.

Pokazati svetu da je Rusija velika i kad je pod komunizmom i kad nije, kako reče jedan od Putinovih poznatih gostiju, cilj je koji se može smatrati sasvim postignutim. Putin je uspeo da na paradu na Crvenom trgu dovede više od 50 šefova država i vlada, da se pored zidina Kremlja poklone senima Neznanog junaka, da čuje iz usta Žaka Širaka tvrdnju da ne bi bilo Francuske da je SSSR nije oslobodio, da to isto priznaju gotovo svi svetski lideri... Posle tolikih počasti mogao je da kaže da je pobeda zajednička, ali... kičmu Hitleru slomila je Crvena armija. Dve trećine nacističkih vojnika izginulo je na Istočnom frontu. Izginulo je 27 miliona sovjetskih građana. Takve žrtve svet ne pamti.

Posebno se pobrinuo da se veličina pobede sovjetskog naroda ne umanji pred zločinima Staljina. Da, rekao je on, Staljin je bio diktator. Da, “neki ga smatraju” zločincem. Da, sovjetski narod je užasno stradao zbog njega... Da, postojala je “Jalta”, ali za nju jednaku odgovornost snose i Ruzvelt i Čerčil.

“Ne mogu da se složim da se Staljin upoređuje sa Hitlerom. On nije bio nacista! I nije sovjetska vojska 22. juna 1941. godine prešla granicu Nemačke, već je bilo sasvim suprotno. To nikako ne sme da se zaboravi”, rekao je Putin.

Priliku da otkriju neke druge “istorijske” ili aktuelne istine na impozantnom skupu nisu iskoristili ni oni od kojih su to neki sa sigurnošću očekivali, a domaćini, makar i potajno, strepeli.

D`ord` Buš ni ovog puta nije održao lekciju iz demokratije svom drugu Vladimiru, iako su to mnogi očekivali nakon njegove izjave u Rigi da je sa okončanjem rata za baltičke zemlje počela okupacija i komunistička tiranija, i obećanja datog domaćinima da će to pitanje postaviti u Moskvi. Umesto toga, vrlo oštro ukorio je američkog novinara koji je, shvativši da najavljene “lekcije” nikako nema, iznervirano upitao: “Nemoguće je da još verujete Putinu”. Buš mu je rekao: “Ponašaj se pristojno, naravno da mu verujem”, a onda, valjda da bi potencirao bliskost i prijateljstvo sa ruskim predsednikom, veoma dugo pažljivo i oduševljeno razgledao Putinov radni sto, dodirivao ga, kuckao, pogledom ispitivao šare na kaminu, komentarisao veličinu Rusije na karti... Sve u svemu, kao i u Bratislavi, bio je veseo, raspoložen, šalio se sa svojim “drugom Vladimirom”, ali mu nije palo napamet da ga uči redu i demokratiji.

Umesto da nauči pameti Putina, Buš je pozvao baltičke zemlje da održavaju dobre odnose s Rusijom, a dan kasnije to isto rekao je i Gruziji. Da ublaži gorčinu zbog neispunjenih očekivanja, pohvalio ih je – Gruziju je nazvao “svetionikom demokratije”, a Letoniju “primerom za ugled”.

I Kondoliza Rajs, gvozdena ledi američke diplomatije, smekšala je. Ona je jastrebovima američke i svetske politike objasnila da Rusija ima svoj put ka demokratiji i da nikakve sankcije ili izolacija ne bi taj put ubrzale.

“Makar i sporije nego što bismo mi to hteli, ali mnogo su veće šanse da vidimo demokratsku Rusiju ako je integrisana u međunarodne institucije”, rekla je ona Si-En-Enu.

Sve to u Rusiji se tumači kao američka podrška unutrašnjoj politici Putina, što je veoma važno s obzirom na to da se priprema smena u najelitnijem međunarodnom klubu – “G-8”, gde po redosledu mesto predsedavajućeg treba da zauzme Rusija.

Umesto njih, o demokratiji je govorio “drug Vladimir”. U intervjuu američkoj TV kompaniji Si-Bi-Si objasnio je da mu je poznato Bušovo mišljenje o tome, da ga uvažava, ali ima svoje. A onda je pitao:

“Zašto vi uvek mislite da mi u svemu moramo da kopiramo američko iskustvo? Vi imate neke probleme, recimo, s crncima. Moramo li i mi da imamo iste takve? A kod nas, eto, nema crnaca.”

Ni Vajra Vike Frajberg nije pokazala najavljenu strogost – iako je tvrdila da u Moskvu dolazi da kaže svetu istinu o tome da je Sovjetski Savez okupirao njenu zemlju, i zatraži izvinjenje, predomislila se. Hipnotisana slavljeničkom atmosferom ili gostoljubivošću domaćina, rekla je da ne traži od Rusije izvinjenje. “Mi molimo samo da priznaju zločine koje je izvršio Staljin.” Čak je istakla da je zadovoljna što u svojim govorima predsednik Putin nije rekao ništa što bi uvredilo njenu zemlju.

Ni japanski premijer Koizumi nije smatrao da je vreme i mesto da se govori o nepotpisanom miru između Rusije i Japana i sporna četiri ostrva koja će biti na dnevnom redu prilikom predstojeće Putinove posete Zemlji izlazećeg sunca.

Najoštriji je bio poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski, koji je došavši u rusku prestonicu izjavio da je “1939. Poljsku okupirao Hitler i Staljinov totalitarizam”. Ipak, posle toga nekoliko puta je zahvalio ruskom narodu za pobedu, istakavši da Poljska ne bi bila slobodna da nije bilo Crvene armije.

Putinu je tih dana sve išlo naruku, pa je uspeo i sastanak Zajednice Nezavisnih Država. Makar bio i formalan, sporazum koji su potpisali podseća na godine koje su zajedno proveli u jednoj državi i obećava lakši put u Evropu ako nastave zajedno. Čak je i Viktor Juščenko, ukrajinski predsednik, koji je u poslednjem trenutku odlučio da prisustvuje proslavi, i za koga se veruje da će biti jedan od prvih koji će srušiti Zajednicu, govorio pozitivno o njoj. Posle njegovog podužeg govora, reklo bi se da nema većeg pristalice Zajednice od njega, niti ima boljeg puta u svet od zajedničkog.

A oni koji nisu došli – gruzijski predsednik Mihail Saakašvili i estonski i litvanski Rutel i Adamkus – samo su izgubili. Wihov protest nije naterao prisutne da se zamisle, niti ih je sprečio da se poklone senima izginulih. Još manje je ubedio Putina da treba da menja svoj stav prema njima. Naprotiv. Baltičkim zemljama je poručio da je za njega tema o granicama završena, kao i priča o paktu Molotov-Ribentrop. Baltičke zemlje jesu tada bile moneta za potkusurivanje, ali okolnosti su bile takve. Uostalom, zar je to jedina nepravda na ovom svetu u njegovoj dugoj istoriji?

Posebno poglavlje u ovoj priči zaslužuje nemački kancelar Gerhard Šreder, koji se pre dolaska na proslavu izvinio ruskom narodu za nacističke zločine i 9. maj nazvao danom pobede i za Nemačku. Izuzetno dobre odnose sa Rusijom u poslednjoj deceniji on smatra najvećim posleratnim čudom. Wegovo prisustvo na Crvenom trgu, kao i prisustvo Berluskonija i Koizumija, prema rečima ruskog predsednika, označavaju definitivni kraj jednog sveta i stvaranje nove Evrope, koju je Putin nazvao Velikom, i novog sveta, koji bi se morao zvati Slobodnim, i koji bi samo tako ujedinjen mogao da odnese pobedu nad novom opasnošću koja preti svima, a zove se terorizam.

Šizofrena politika prema Rusiji Dok Buš u Putinu vidi prijatelja, njegova administracija jedva čeka (i radi na tome) da ruski predsednik što pre ode sa vlasti Bušova poseta Rusiji povodom proslave godišnjice pobede nad nacizmom najnoviji je primer šizofrenije američke spoljne politike prema Rusiji. Ta šizofrenija postoji još od samog početka prvog Bušovog mandata, a izašla je na videlo u Qubljani posle susreta američkog predsednika sa ruskim, kada je Buš rekao da je pogledao duboko u dušu Vladimira Putina i da je tu video da može iskreno da sarađuje sa njim. Ova Bušova izjava je šokirala veći deo članova njegovog kabineta, a pogotovo potpredsednika Čejnija, jer su potpredsednik i njegove kolege iz frakcije Republikanske stranke, poznati kao “neokonzervativci” ili, skraćeno, “neokons”, uvek u Rusiji videli neprijatelja i pretnju. Wihov cilj je bio ne samo da dobiju hladni rat, nego da slome Rusiju za sva vremena, da je podele na parčiće i postave proameričke ličnosti u sve te nove delove. Posle izjave predsednika Buša i ponašanja prema Rusiji kao američkom savezniku i prijatelju, neokonzervativci su se povukli. Maltene su dopustili da im sam predsednik određuje spoljnu politiku prema Rusiji, ali su iz pozadine vredno radili na planu koji su izradili još pre dve decenije – da dovedu demokratiju u sve delove Sovjetskog Saveza. Tako da su popularne revolucije u Gruziji, Ukrajini, pa i u Kirgistanu, imale vidljive otiske američkih prstiju. Najbolji primer tog poslovanja iza senki je Ukrajina, gde je cela akcija bila koordinirana iz kancelarije potpredsednika Čejnija, a da pri tom sam predsednik Buš uopšte nije znao za nju sve dok nije video masu ljudi na ulicama Kijeva. Pobede u Ukrajini, Gruziji i Kirgistanu su ohrabrile neokonzervativne snage u Bušovoj administraciji i oni su sada uvereni da je samo pitanje vremena kada će ulične demonstracije da dovedu “demokratiju” i u samu Rusiju. Oni jedva čekaju (i rade na tome) da predsednik Putin što pre ode sa vlasti i da je preuzme neko prihvatljiviji za američke interese. Sve ovo je vidljivo i logično ako se prate izjave potpredsednika Čejnija, sekretara odbrane Ramsfelda i bivših članova Bušove administracije, poput gospodina Volfovica, koji jasno govore o potrebi “šire demokratizacije Rusije”. Najnovija poseta predsednika Buša Moskvi pokazala je kako se sve ovo ne uklapa u stav predsednika Buša, koji je, i pored napisanog šta sve treba da kaže u svom govoru (same kritike na račun Putina), ponašanjem izrazio svoje pravo mišljenje prema Putinu. Iskoristio je svaku priliku da zagrli Putina, da ga prijateljski dodirne, te nije krio zadovoljstvo dok je bio sa svojim prijateljem ruskim predsednikom. Ovo nije bilo u skladu sa kritičkom porukom koju je predsednik Buš uputio ruskom predsedniku u javnim istupanjima. Wegov fizički pristup prema ruskom predsedniku delovao je, međutim, mnogo uverljivije i ubedljivije nego njegova retorika. To sve dovodi Ameriku do konfuzne politike prema Rusiji. Sa jedne strane, Buš nije promenio svoje mišljenje i vidi Putina kao iskrenog prijatelja i saveznika, a sa druge strane, članovi njegovog kabineta i sam potpredsednik Čejni takođe nisu promenili svoje mišljenje i vide potrebu za rušenjem Putinovog režima. Pitanje je ko će da prevlada – predsednik Buš ili njegov kabinet. Odgovor na ovo pitanje će mnogo značiti ne samo za odnos Amerike prema Rusiji, nego i za druga ključna pitanja američke spoljne politike, poput krize oko Irana i Severne Koreje. Mi znamo šta je američki predsednik video u očima i duši Vladimira Putina, ali bi bilo zanimljivo znati šta je ruski predsednik video u očima američkog predsednika i njegovoj duši. Obrad Kesić