Čiča i deca

Tužna je bila sudbina generala Draže Mihailovića. Izdala ga država, izdali ga ratni saveznici, izdali neki od saradnika, a onda čuje da su ga izdala i – sopstvena deca. Mnogi su ga izdali, a on sam proglašen je za najvećeg izdajnika. U sopstvenom narodu!

U stranom svetu mnogo bolje je prošao. Neke od najpoznatijih svetskih enciklopedija dale su mu mesto i zvanje “prvog gerilca porobljene Evrope”. A predsednici Francuske i SAD general De Gol i Hari Truman posthumno su ga odlikovali, pošto je u sopstvenoj zemlji pogubljen kao najveći narodni i državni neprijatelj!

Orden za vojne zasluge, “Legiju zaslužnih”, američki predsednik Hari Truman, na preporuku generala Dvajta Ajzenhauera, Dragoljubu-Draži Mihailoviću posthumno je dodelio 29. marta 1948. godine.

Međutim, orden je zadržan u Stejt dipartmentu “zbog nemanja adekvatne osobe koja bi ga preuzela”.

Pod “klasificiranom zabranom” zadržan je punih 57 godina.

A onda je, ipak, stigao u Srbiju.

Na 60-godišnjicu pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, 9. maja, ovo najveće ratno vojno odlikovanje koje SAD dodeljuju stranim državljanima, u Beograd je donela i Dražinoj ćerci Gordani Mihailović uručila delegacija američkih vojnih veterana.

Gordana je goste i orden primila u svom skromnom stanu, vešto izbegavajući bilo kakav publicitet. Čak je odbila i da ode, sa američkim veteranima, na zakazani prijem kod patrijarha Pavla, u Patrijaršijski dvor, gde je odlučila da poveri orden na čuvanje, samo da se ne bi susrela sa novinarima.

Na taj način izbegla je eventualne prigovore da se „kiti” ordenjem oca, sa kojim, onda kada je to priznanje zasluženo, iz nekih razloga, nije bila na istoj strani.

Artur džibilijan, jedan on članova američke delegacije koja je došla u Beograd, poklonio je Gordani Mihailović i album fotografija koje je snimio za vreme boravka u Dražinom štabu.

Gordana i brat joj Branko, od kraja leta 1944. godine, sticajem okolnosti, našli su se u partizanima.

Surova istina, ali koja će, kao i gotovo sve što se ticalo njihovog oca i četničkog pokreta, u potonjim decenijama biti zamagljivana i iskrivljivana.

Istoričar Miloslav Samardžić, vlasnik lista “Pogledi” iz Kragujevca, lista koji je prvi počeo da piše o četnicima drugačije od zvanične, komunističke istoriografije, i autor knjige General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta, kada je počeo da se bavi ovim delom istorije, morao je da proverava i iznova utvrđuje čak i osnovne biografske podatke koji se tiču Draže i njegove porodice.

Četnički komandant Draža Mihailović imao je četvoro svoje dece – sinove Branka (rođenog 1921), LJubivoja (rođenog 1922. i umrlog već u prvoj godini života), Vojislava (1924) i ćerku Gordanu (1927), a usvojio je i Radmilu (1916), ćerku supruge Jelice, iz prvog braka (bila je udata za oficira Boru Brankovića, koji je bio Dražin najbolji klasni drug u Vojnoj akademiji, ali kasnije najbolji prijatelj).

Drugi svetski rat Dražinu porodicu zatekao je u Beogradu. Mlađi sin Vojislav, iako je imao tek 17 godina, od leta 1941. je na Ravnoj gori. “Tokom rata najviše je proveo u Kosjerićkoj brigadi Požeškog korpusa. Poginuo je pored oca, u maju 1945. kod Prače, u istočnoj Bosni. Draža je obeležio grob, ali su komunisti iskopali i negde bacili telo, da se ne zna gde počiva”, ustanovio je Miloslav Samardžić.

Jelica, Branko i Gordana u svojoj porodičnoj kući, u Beogradu, u Bregalničkoj ulici, kako dalje navodi Samardžić, živeli su manje-više neuznemiravano, do proleća 1942, kada Nedićevo Ministarstvo policije traži od Nemaca da se hapse i u logor vode porodice četnika. “Ne vidim razloga da sin i ćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj sa mnogim porodicama onih koji su u šumi...”, pisalo je u elaboratu pomenutog ministarstva, upućenog komandantu nemačkih trupa u Srbiji generalu Baderu.

Nemci tada, u proleće 1942, raspisuju Objavu, tražeći od Draže i njegovih oficira da se predaju, ili će im pohapsiti porodice.

Niko se nije predao, napominje Samardžić.

Usledila su masovna hapšenja i odvođenja u logor “Banjicu”. Uhapšeni su i Dražina žena i deca. Pušteni su tek krajem 1943. godine, kada su, kako kaže, Nemci, Nedić i LJotić, videvši da gube rat, pokušali da promene politiku. U tom periodu od značaja je bio premeštaj u Beograd Hermana Nojbahara, glavnog nemačkog diplomate za Balkan, u oktobru 1943, koji je izdejstvovao ukidanje dotadašnje surove odmazde sto za jednoga.

Posle puštanja iz logora, nastavlja Samardžić da rekonstruiše događaje, Branko i Gordana se nalaze sa ocem. Gordanu čuvaju četnici u selu Subjel, a Branko u proleće 1944. završava drugu klasu Ravnogorske akademije, u selu Brajići. Dobija čin potporučnika i biva raspoređen u Kosjerićku brigadu.

Samardžić kaže da je Branko još 1941. u Beogradu primljen u SKOJ. Deca oficira i drugih istaknutih ličnosti bila su naročito na meti komunista.

“Krajem leta 1944. godine Branka i Gordanu čuvala je trojka Mijalka Perišića, iz Kosjerićke brigade. Ali, desilo se da 13. septembra, kod Valjeva, partizani zarobe ovu trojku, Branka i Gordanu. Trojka je pobegla, a Branko i Gordana su mobilisani u partizane – kao i svi mladi ljudi koje su partizani uhvatili, pa i deca četnika, što je, primera radi, bio slučaj i sa petnaestogodišnjom Kalabićevom ćerkom Mirjanom (dok su njenog brata blizanca Milana komunisti streljali)”, utvrdio je na osnovu dokumenata i živih svedočenja Miloslav Samardžić.

Branko je, sa partizanskim jedinicama, išao čak i u oslobađanje Titovog Kumrovca. A Gordana je na Sremskom frontu bila i ranjena.

Komunistima Branko i Gordana bili su potrebni najviše zbog – prezimena. Zato što su Dražina deca. Sama činjenica da nisu sa ocem na istoj ratnoj strani – pa, ma iz kojih razloga to bilo – bila je najveći propagandni dobitak za one na čijoj strani su se našli! Nametnuto je time, za one koji su se kolebali, i pitanje i odgovor: Ako su i Dražina deca prišla Titu, zar još neko treba da sumnja? Izjave koje su im pripisivane, ili koje su oni možda dali, samo su pojačavale taj psihološki pritisak. A može se samo zamisliti pod kakvim pritiskom su bili Branko i Gordana da se jasno i glasno odreknu svog oca.

Tako, „Borba”, u novembru 1944. godine, izveštavajući sa Prvog kongresa USAOS-a, piše da se Gordana Mihailović „ne samo rečju, nego i delom odrekla svog oca, najgoreg izdajnika našeg naroda”.

Navodi se da je tada i ovo rekla:

„Imam čitav niz primera koje bih vam mogla navesti, da iz njih vidite rad četnika, ali ću vam ja radije govoriti o mračnjaštvu i reakcionarstvu same Vrhovne komande, njihovog vodećeg tela. Najveći neprijatelji naroda bili su u njihovom vođstvu. Imala sam prilike da slušam njihovu diskusiju o omladini. Govorili su da omladinu treba stegnuti i ne dati joj da do izražaja dođe njihova mladost. Drugim rečima, po njihovom mišljenju, omladinu treba saseći i ne dozvoliti joj da se razvija u svom pravom narodnom duhu. Zato vas pozivam, drugovi i drugarice, da zajedno uskliknemo: Na sud sve izdajnike srpskog naroda! Da živi najveći prijatelj i naš najveći drug maršal Tito!”

Posle 46 godina, u jedinom intervjuu koji je dala (1990. za “Dugu”), Gordana će, ako su novine dobro prenele, reći: “Ja nemam moralno pravo da pričam o svom ocu kad sam ga se odrekla onda kad je bilo najteže. Jednostavno, stavljena sam u situaciju da održim govor protiv njega. Nisu me na to čak mnogo ni terali. Dovoljno je što sam tada mislila kao i oni!”

Miloslav Samardžić smatra da navodne Gordanine izjave protiv četnika, koje su “Politika” i “Borba” objavile u oktobru i novembru 1944. godine, nisu tačne. “Nije tačno da je ona to rekla, kao što ni sve drugo objavljeno u tim novinama nije bilo tačno”, kaže.

NJihovo stradanje nastavljeno je i posle rata i posle Dražinog pogubljenja: 1948. godine Branko je uhapšen i sproveden na Goli otok, a Gordana u isto tako zloglasan logor na ostrvu Sveti Grgur.

Po oslobađanju nastavili su da žive u strahu. Branko je radio kao pravnik u Auto-moto savezu, a Gordana, posle specijalizacije radiologije, kao lekar u dečjoj bolnici.

Vojislav Mihailović, današnji potpredsednik Narodne skupštine Republike Srbije, sada najistaknutiji predstavnik loze njegovih Mihailovića, negira priče da nije u dobrim odnosima sa svojom tetkom Gordanom.

“Sasvim logično je da Gordana, kao jedino živo dete generala Mihailovića, primi orden svoga oca. I mene da su pitali, i ja sam bih to predložio. NJoj je uručen, a dobio ga je ceo srpski narod”, kaže Mihailović.

Vojislav se nikada nije odricao dede, pa povodom stizanja velikog priznanja u Srbiju, zadovoljno kaže:

“Orden je dodeljen 1948. ali je dosad sprečavano da se on uruči. Oni koji su to sprečavali do sada, suočili su se sa istinom da se to ne može sprečiti sada. I to je radosna novost za sudbinu Srbije i za odnose sa Amerikom. Oni koji su se tome protivili, više su rekli o sebi nego o ordenu i o generalu Mihailoviću!”

Đeneral Draža, američka verzija Zašto je uručivanje medalje za zasluge izazvalo tako oštre reakcije na području bivše Jugoslavije? Sjedinjene Američke Države su se opet grubo umešale u unutrašnje poslove Srbije i bivše Jugoslavije, dodeljujući nakon šest decenija zakašnjenja orden đeneralu Draži Mihailoviću, opisivanom kao prvi gerilac u porobljenoj Evropi, najveći izdajnik radnoga naroda, simbol domaćinske, antikomunističke Srbije ili vrhovni komandant bradatih zlikovaca koje smo gledali u filmovima Veljka Bulajića. Uručivanje ordena Harija Trumana ćerki pokojnog đenerala pokazalo je da se za 57 godina, koliko je orden putovao od Vašingtona do đeneralovih naslednika, u Srbiji još nije utvrdilo ko se zapravo borio protiv fašista. Ideološka hibernacija, u kojoj je još 1945. utvrđeno da su se svi narodi borili protiv fašizma i svi imali proporcionalne količine zlikovaca na svojim leđima, nužno dovodi do žestokih rasprava čak i kada su oni o kojima se raspravlja odavno mrtvi. Na drugoj strani, svako pominjanje raspada Jugoslavije i ratova koji su to pratili gotovo automatski otvara žučne debate o onom ratu, o partizanima, ustašama, četnicima... Ta serija nerazrešenih konflikata, arhiva neizmirenih istorijskih računa jednostavno mobiliše građane i društva da stalno čeprkaju po prošlosti, čak i kada više ne znaju u koju verziju istorije uopšte mogu da veruju. Zato bi i Trumanovo priznanje, koje je poput dunje u fioci čekalo maj 2005. godine, moglo da ima lekovito dejstvo posebno u periodu kada su stavovi Vašingtona i drugih zapadnih metropola postali nedostupni za svaku raspravu. Kada bi Marović, Tadić ili Koštunica kojim slučajem odlikovali Dražu, to bi svakako izazvalo lavinu žestokih reakcija profesionalnih Evropejaca sa respektabilnim komunističkim prošlostima. Američki predsednik, makar i pripadao dubokoj prošlosti, predstavlja nešto drugo. Sama predaja je obavljena veoma diskretno, što opet upućuje da SAD nisu želele da iritiraju ostale narode bivše Jugoslavije, ali ni da u Srbiji otvaraju teške rasprave. Na samom uručivanju priznanja je, izgleda, najviše insistirao ministar spoljnih poslova Vuk Drašković, mada su i predstavnici ravnogorske dijaspore u SAD odigrali značajnu ulogu. Ravnogorski sabor, koji će ove godine prvi put organizovati i finansirati vlada, mogao bi da postane datum kada su četnici i partizani konačno otišli u istoriju pod uslovom da vlada, ova ili neka buduća, naprasno ne odluči da partizane ne prebaci u glavne ratne gubitnike. Najburnije reakcije su zabeležene u susednoj Hrvatskoj, u koju su gotovo istovremeno stigle dve neprijatne vesti – prva se odnosi na proširenje optužnice u slučajevima Markač i Čermak, gde se čitav politički vrh uključuje u zajednički zločinački poduhvat, a druga govori o američkom priznanju za četničkog vođu. Hrvatske vlasti su pokušale da izdejstvuju od Amerikanaca da orden ne uruče, ali im to nije uspelo, a predsednik Mesić je uručivanje ordena opisao kao veliku grešku. U većini političkih emisija je sam orden dobio i dalekosežne implikacije, pa su politički lideri i analitičari zaključivali kako Amerika menja dramatično odnos prema Balkanu u korist Srbije, jer preko Haga optužuje hrvatske generale iako su zajedno organizovali Oluju, dok rehabilituju osobu koja simbolizuje velikosrpsku politiku. “Teksaški ravnogorac džordž Buš, koji šakom i kapom posvuda dijeli lekcije o demokraciji, a od Rusa traži ispriku za ono što su radili na Baltiku, nije mogao izabrati bolji 'tajming' da još jednom pokaže svoje pravo lice”, piše riječki Novi list. Veljko Bulajić se nije oglašavao. Uvaženi hrvatski istoričar Dušan Bilandžić je podsetio na čuvenu pragmatičnost Amerikanaca koje zanima samo da su četnici spasili 500 padobranaca i pilota, dok ih njihova velikosrpska politika uopšte ne zanima. U susednoj Bosni i Hercegovini glavni kreatori javnog mnjenja, koji se grčevito drže komunističke istoriografije, bili su očajni što je na proslavi Dana pobede u Moskvi njihovu zemlju predstavljao član Predsedništva Borislav Paravac, koji javno izjavljuje da se ponosi što mu je otac bio četnik. Odlikovanje Draži je tako izazvalo mnogo teže reakcije u nekadašnjim bratskim republikama, koje su kad su izlazile iz pokojne države izgleda ponele samo istorijske čitanke i svest o decenijskoj potlačenosti, dočim je u Srbiji stvar primljena mirnije nego što se očekivalo. Neko će se ugristi za jezik, neko će diskretno opsovati dok bude gledao prizore sa Ravne gore, ali će ta istorijska priča verovatno biti završena. Samo još da pripadnici neke buduće vlade polože cveće na grob komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, a zatim odu u Muzej cveća. Onda će se stvoriti svi uslovi da krenemo u budućnost. Recimo u 1991. Batić Bačević

Dug koji se ne može vratiti Američki veterani Drugog svetskog rata Đorđe Vujnović, Artur džibilijan i Kler Mus Grov govore čime ih je Dragoljub - Draža Mihailović zadužio Odlikovanje Legija zaslužnih četničkog generala Dragoljuba Mihailovića skupljalo je prašinu 57 godina – od 29. marta 1948. kada je Hari S. Truman posthumno odlikovao ubijenog generala, pa sve do 9. maja 2005. godine kada je orden iz drhtavih ruku devedesetogodišnjeg Đorđa Vujnovića, nekadašnjeg obaveštajaca Američke strateške službe (preteče današnje CIA), skliznula u ruke dr Gordane Mihailović. Gotovo krišom, bez političara, pompe, podmetanja novinarskih diktafona i sevanja bliceva, u tišini američke rezidencije na Dedinju kćerki četničkog generala, koja je u istom ratu bila na strani partizana, američki veteran Artur džibilijan darovao je album pohabanih korica sa fotografijama koje su nastale tokom boravka u štabu Draže Mihailovića. - Generala pamtim kao velikog i jednostavnog čoveka. Bio je vojnik pre svega. Kad sam ga molio da krene sa nama u Italiju kako bi sa slobode nastavio borbu, odbio me je: “Moje je da ostanem uz svoj narod”, priča za NIN nekadašnji radio-operater Artur džibilijan, od milja zvani džibi, koji je od početka jula do 26. decembra 1944. godine organizovao evakuaciju više od 500 američkih i nekoliko britanskih, odnosno ruskih vojnika iz Srbije i Bosne i Hercegovine. “Ako smo izgubili nekog, to je bilo pre nego što su došli u generalove ruke. Srpski četnici su nas štitili, delili su ono malo hrane što su imali, a ranjene lečili najbolje što su umeli. Bilo je da Amerikanac dobije poslednje parče bajatog hleba, a da četnik ostane gladan”, pripoveda džibilijan naglašavajući da su četnici oskudevali ne samo u hrani, lekovima, već i u municiji i naoružanju. Ipak, koliko se seća, “par toplih cipela bilo je nešto najdragocenije što se moglo zamisliti u Preljanima.” Među američkim vojnicima postojao je prećutni dogovor da oni koji odlaze, ostave četnicima cokule kako ovi ne bi nogu umotanih u tanke krpe po snegu morali da marširaju. Otud toliko fotografija američkih vojnika koji se, nogu umotanih u vreće, smeju. Koliko džibilijan pamti, Amerikanci nisu izgubili nijedanog vojnika, odnosno avion. NJegove reči potvrđuje i sećanje Vujnovića koji je krajem novembra 1943. iz Vašingtona, preko Kazablanke i Kaira, nekako stigao u italijansku luku Bari odakle je do decembra 1944. koordinirao operaciju “Heljard” (Predvorje pakla). “Moj posao je bio da stvorim i nesmetano održavam vazdušni most između nas i generala Draže Mihailovića koji nam je najpre poslužio da ubacimo nekoliko naših ljudi, a potom da evakuišemo one koji su oboreni pri povratku sa misija u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, duboko iza neprijateljskih linija”, objašnjava Vujnović dodajući da je operacija počela tek u julu 1944. Vujnoviću je nejednom zaprećeno disciplinskim merama jer je pretpostavljenima umeo u lice da kaže kako svesno lažu kada sve ratne zasluge pripisuju samo Titu i partizanima. “Da su Britanci saznali da je džordž (Vujnović) uspeo da izmajmuniše pošiljku od 600 pari cipela kao i nešto hrane i lekova za Dražu i njegove ljude – izveli bi ga pred vojni sud”, ubacuje se džibilijan. Jedan od 500 spasenih je i Kler Mus Grov, nišandžija koga su 13 jula 1944. godine Nemci oborili kada se vraćao iz akcije u Hrvatskoj. Sutradan je Grov peške napustio kuću. Srećom, brzo je naišao na četnike, ali marš u Dražin štab u Preljanima je potrajao tri nedelje. “U Dražinom štabu u Preljanima sam upoznao džibija i generala. Dva dana pre evakuacije general Mihailović je izvršio smotru svojih ljudi. Potom je prišao svakom od nas i rukovao se. Sećam se da je imao snažan i prijatan stisak i da je imao pogled vrlo tužnog, da ne kažem razočaranog čoveka. Kao da je već tada znao da su ga saveznici izdali, ali ipak nikad niko to nije osetio u njegovom ophođenju”, objašnjava Grov koji je 13. avgusta 1944. godine kročio u slobodu. Na pitanje, kako je moguće da sa sedam različitih lokacija “dakote 3” , koje nose svega 20 ljudi, mesecima uzleću i sleću na okupiranoj teritoriji a da ih Nemci ne otkriju, Vujnović objašnjava da su Nemci znali ali nisu mogli ništa. Saveznici su imali apsolutnu dominaciju u vazduhu, a Nemcima nije bilo lako da otkriju koja se od improvizovanih pista-livada koristi. “Osim toga, imali smo potpunu zaštitu generala Mihailovića. Najjača koncentracija Nemaca bila je tada u Čačku i da bismo mi i avioni bili potpuno obezbeđeni, general Mihailović postavio je svoje ljude između”, objašnjava Vujnović pretpostavljajući da je u tom trenutku Draža Mihailović pod direktnom komandom imao svega dvanaest hiljada loše naoružanih ali srčanih četnika. Na vest da je Draža Mihailović uhapšen i da se protiv njega vodi sudski proces u kome se između ostalog tereti za veleizdaju, Vujnović, džibilijan i Grov pridružili su se grupi američkih vazduhoplovaca koji su pred sebe stavili dva cilja. “Prvi je bio da preko naše vlade primoramo Tita da suđenje organizuje na nekoj neutralnoj teritoriji, jer smo znali da u Jugoslaviji general Mihailović neće imati fer suđenje i mogućnost da se istinski brani i odbrani. Drugo, želeli smo da svedočimo u njegovu korist. Hteli smo da istina bude izgovorena”, kaže Vujnović, dodajući. “Tito je, jednostavno, odbio sve rekavši kako SAD nema prava, ne sme, da se meša u unutrašnju politiku Jugoslavije.” Vojnovića, džibilijana i Grova donekle teši to što je na šezdesetogodišnjicu Pobede nad fašizmom potomcima generala Mihailovića njihova zahvalnost bar simbolično izražena uručivanjem Legije zaslužnih. “Prema generalu Mihailoviću imamo dug koji ne možemo vratiti. Mi generalu Mihailoviću dugujemo svoje živote”, kaže Vujnović koji je od Draže Mihailovića dobio jedno pismo, jedan telegram i kamu koju su četnici napravili za svog generala. Lidija Kujundžić